Talija, u istorijskom prezentu

Navigare necesse est

Dugom oklevanju da se otvori „neprijatna tema“ suočavanja sa sobom, zločinima i podelama koje su krvavo sukobile jugoslovenske narode, prkose predstave sa prostora koji sada zovemo region. Mnogi autori i akteri, iz Srbije, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Kosova, mahom su bili deca ili adolescenti, koji jedva pamte bivšu državnu zajednicu, ali itekako žele da seciraju dejstvo roditeljskog greha na njen raspad i svoje živote. Dokumentarni,  post-dramski teatar, koji je  prošle i ove sezone grunuo na YU scene i festivale, diže zavesu - životu.

MODERATOR: ... Kosovo je nezavisna država. Priča, koju ćete čuti, polazi od ove činjenice. Prema tome, ako se u toku čitanja ovog teksta to slučajno poriče ili ignoriše od strane likova, nemojte shvatiti ozbiljno, više shvatite to kao trenutak slabosti koju mogu imati u tim okolnostima. Ova dva lika - Jedinica i Dvojka – ne predstavljaju stavove autora. Štaviše, autor je digao ruke od njih, kao što otac diže ruke od nevaljalih sinova... Meni je data uloga Moderatora. U neku ruku, ja sam Glas razuma, kako da kažem, neutralan.

GLUMAC: Neutralan prema čemu?                                                                                                

MODERATOR: Neutralan prema... Neutralan prema...

GLUMAC: Prema statusu Kosova, a?

MODERATOR: O, ne, ne. Rekao sam to na početku. O nezavisnosti se ne može pregovarati. Nema vraćanja unazad. Razumeš.

GLUMAC: Da li ćeš smeti ovo da kažeš u Beogradu?

MODERATOR: Pa upravo to i radim. Evo, upravo u ovim trenucima, ja sam pred srpskom publikom. U srcu Beograda.

GLUMAC: Čekaj, stani malo. A ko smo mi?

MODERATOR: Vi ste likovi, a ja sam Glas razuma...
                                                                                                                                                    
GLUMAC: Ti si autor?                                                                                                                  

MODERATOR: Ne, ne, autor ne postoji. Smatraj da ne postoji. Ja sam Glas razuma.

GLUMAC: Aha, lik, drugim rečima, prevara!

MODERATOR: U neku ruku... Ali, vi imate prototipove na Kosovu – testo, da tako kažemo, ovde ste fikcija...

GLUMAC: A ovi ispred nas?

MODERATOR: To je publika, stvarna publika... Ovi nisu likovi.

(...)

GLUMAC: Zašto si toliko siguran?

MODERATOR: Pa, na kraju krajeva, šta ima veze da li su ovi stvarni ili ne?

GLUMAC: Ima veze, jer onda pada u vodu tvoj početni govor: drugim rečima, ti govoriš o nezavisnosti Kosova jednoj izmišljenoj publici. Dirigovanoj publici, koju je rodio mozak nekog drugog. I, razumljivo je, u tom slučaju, da mi nismo u nekom izmišljenom mestu, nego, prosto, u Beogradu. Ne u projektovanom Beogradu, nego u stvarnom Beogradu. Ima li koga?

 (...)

MODERATOR: Osećam se manipulisan.

AUTOR: Izgleda da smo svi manipilisani.

JETON: Ja sam autor. Kakva je ova galama? Toliko ste amateri, da ne možete jedan scenski tekst da pročitate kako treba.

GLUMAC: Ali...

JETON: Nijednu reč! Ja sam autor i ja odlučujem šta ću s vama. Potvrđujem vam da ste svi vi fiktivni likovi, osim mene i ove publike. Molim vas, nastavite kako sam vam napisao, inače ću uzeti druge likove, a vas uništiti.

MODERATOR: U redu, u redu... Nema potrebe za tolikim ekstremnim postupcima. Nastavljamo sa činjenicom da je nezavisnost Kosova realnost..

AUTOR: Nastavljamo sa činjenicom  da smo u Beogradu i da je pred nama stvarna publika.

GLUMAC: Iznećemo vam istinitu priču.

AUTOR: Bila je 2008. godina. Negde, sredinom januara.

MODERATOR: Hladno, mraz. Iznad Narodnog pozorišta Kosova još je bilo snega. Bife je radio s povećanim kapacitetima. Pošto je bilo veoma hladno i pošto nije bilo grejanja u pozorištu, bife je imao rakije. Mnogo rakije. Svi su pili, scenski radnici i glumci. Predstava je bilo malo. Govorilo se da nemaju para.

AUTOR: A, ustvari, bilo je para, ali su se čuvale za nešto veće.

(...)

                                      *     *     *

Bilo nas je više od stotinu, ne u vitualnoj publici, nego u realnom srcu Beograda[1] na scenskom čitanju uvodne sekvence Let iznad pozorišta Kosova/Proglašenje Republike Kosovo, buduće komedije Newborn Jetona Neziraja. (Ovaj dramaturg, prozni pisac i scenarista, donedavno je bio umetnički direktor Narodnog pozorišta u Prištini. Smenjen je posle namere da jedna predstava te kuće, proletos, gostuje u Ateljeu 212).

Nije međutim, Let bio prvi izlazak prištinskih glumaca na beogradsku scenu ove sezone, a ni prvi Nezirajov tekst izveden u glavnom gradu Srbije. U Bitef teatru je, 3. oktobra, bila premijera komada Patriotic Hypermarket, prema tekstu Milene Bogavac i Jetona Neziraja, na osnovu umetničko-istraživačkog projekta Pogledi: susret ličnih istorija Srba i Albanaca[2] . A jednog mladog glumca sa Kosova uvrstila je, uz Sarajlije i Beograđane i rediteljka Selma Spahić, u predstavi Hipermnezija (produkcija Hartefakta i Bitef teatra), koja je učestvovala i na poslednjem Bitefu...

Kada je, u vreme nastanka, 1967. godine, „osim umetničke, Bitef igrao i važnu društvenu ulogu“, kao „svojevrsni most između Istoka i Zapada, u svetu koji je bio polarizovan hladnim ratom“, kako podsećaju selektori, Jovan Ćirilov i Anja Suša, nije, sve do ovih, posleratnih godina, bilo mnogo ostvarivih, osim estetskih, razloga da se nekadašnji jugoslovenski teatar okupi na tom festivalu.

U međuvremenu se i Sterijino pozorje, primarno -  festival domaće drame, otvorilo, dovodeći predstave iz regiona u različite programe (Krugovi, Granice...), a Bitef je ponovo preuzeo „društvenu ulogu svojevrsnog mosta“, ovog puta u pozorišnom regionu Jugoistočne Evrope, što su posebno pozdravili inostrani gosti (kritičari, direktori i selektori festivala...), siti „čuvenih“, manje-više istih stvaralaca i predstava, koji cirkulišu od jedne do druge smotre. Gunđanje i omalovažavanje takvog izbora, tog (nekadašnjeg) „domaćeg terena“, naravno, nije falilo među ovdašnjim ustaljenim posetiocima Bitefa, željnim beloga sveta. Tim pre, što su u poslednje vreme u regionu učestale razmene, gostovanja, mešoviti ansambli, predstave u istom ili sličnom ključu reminiscencije na sebe i zemlju koje više nema... Kome dati za pravo?

Ako hoćemo da se predstavimo, ovako kombinovan festival je prava mogućnost da nas van granica ne gledaju samo kao neprijatelje i neprijatne, nametljive skorojeviće. A ako želimo i nešto izvana da vidimo, pa, bilo je i toga u lepom broju...

Prema tome, kao u dramoletu s početka ovog teksta, to, „za pravo“, može se dati obema stranama, ali treća je prevaga: glas razuma. Zato što su tokom poslednje dve-tri sezone ex-jugoslovensko pozorišno stvaralaštvo preplavile predstave, formalno iste, ispovedne forme, koje otvaraju traumatične naslage minulih decenija, - mahom kroz lična iskustva pisaca, glumaca, reditelja...  potomaka generacije (ne)posrednih činilaca i žrtava druge polovine dvadesetog veka.

To, dokumentarno, takozvano postdramsko pozorište, koje specifičnim postupkom smelo kopa po nasilju kojim je razorena bivša zajednička zemlja, po porivima, besmislu i bezobzirnosti koji su ga pokrenuli, grunulo je na scene širom bivše državne zajednice. Kada se, na kraju Kukavičluka (NP Subotica, režija Olivera Frljića),dvostrukog pobednika Sterijinog pozorja,  na goloj sceni, u mrtvoj tišini, izgovaraju imena srebreničkih žrtava, poklon publici i aplauz su izlišni. Knedla u grlu je toliko jaka i bolna, da gledaocu ostaje samo da pognute glave napusti salu. Uzgred: nekoliko ljudi je, na gostovanju u Beogradu, upravo u toku te scene bučno, protestno izašlo iz Ateljea 212! Nije li i ta činjenica u prilog predstavi, potrebi da se ona igra?

Koliko su komadi iz domena onoga što smo nekad zvali politički teatar dugo izostajali sa jugoslovenskih scena, uostalom govori i činjenica da su, poput nasušne potrebe, izbili „na vrh top lista“.  Samo u Frljićevom (rođen u Travniku, režira u Hrvatskoj, BiH, Sloveniji, Srbiji...) opusu su, između ostalog, Turbofolk, trilogija Kukavičluk, Proklet bio izdajica svoje domovine (Zagreb, Ljubljana), Buđenje proljeća (Zagreb), Otac na službenom putu (Beograd), Pismo iz 1920 (Tuzla)... Tu je i Borut Šeparović (Zagreb) čije su predstave iz projekta Montažstroj gostovale u Beogradu i u „ono“ i u „ovo“ vreme, Dino Mustafić (Rođeni u YU, Patriotic Hipermarket...), Selma Spahić (Hipermnezija), Boris Liješević (Elijahova stolica, Čekaonica)... Lista je i duža...

Ispostavlja je da je ozbiljna muka sa teskobom i nepročišćenim čulima motivisala ove, mahom mlade ljude, koji su ratove, ali i „civilno“ nasilje pojedinačnih režima iskusili ili kao deca, ili kao adolescenti, navela da se suoče sa faktima koje očevi prenebregavaju? Fakti su preskočili jednu generaciju, ostavljeni u nasleđe deci da se sa njima hrvaju, ne bi li pročistili put u budućnost bez teškog bremena, prećutno sakrivenog pod tepih. Suočavanje sa tim zlom, zasad, krenulo je dobrim putem. Dejstvo reči sa scene, naravno, nije dovoljno za kolektivno olakšanje, iako može da ga pokrene, ali i sam odjek čini zrnce koje podriva monolitnost zaborava o gluposti, sebičnosti, surovosti... u razaranju ličnih i zajedničkih života.

U tom smislu, vredna pažnje bila je i tribina Bitefa, o odnosu prema našoj prošlosti – Jugoslaviji i njenom raspadu, koju je moderatorka, Milena Bogavac, lucidno nazvala Istorijski prezent.  Učesnici, reditelji, pisci, dramaturzi(jedan i upravnik pozorišta): Oliver Frljić, Boris Liješević, Dino Mustafić, Kokan Mladenović, Selma Spahić, Filip Vujošević, Borka Pavićević, Zlatko Paković.

Pošto je istorijski prezent bio „veoma aktivan protekle sezone“ u celoj ex-državi, a ponovo je aktuelizovano i neko ranije, takođe ne sasvim rasvetljeno vreme (Otac na službenom putu), panel je počeo Frljić, objašnjavajući svoj „jako ambivalentan odnos prema onome što je Jugoslavija predstavljala kao ideja“ i kao „državna zajednica u kojoj smo živjeli“. Dok je u Proklet bio..., bez literarnog predloška, provocirao glumce da se kritički odrede („na sceni uvek pokušavam konstituirati glumca kao politički subjekt“), u Ocu je„htjeo vidjeti što je bilo naličje Jugoslavije“: „Mi sada već 20 godina ne živimo više u toj zemlji i, zapravo, ljudi posle 20 godina iskustva neoliberalnog kapitalizma shvaćaju bez kojih su soscijalnih, građanskih i inih prava ostali raspadom Jugoslavije.