Vlasnici jahti, vila i debelih bankovnih računa u zemlji i inostranstvu i druge imovine stečene kriminalnim radnjama mogu mirno da uživaju u ovom dugom toplom letu. Za njih se, kao i svih ranijih godina od kako je počela tranzicija, ništa neće promeniti. Tokom jedanaest godina postali su moćni, toliko da drmaju državom i poigravaju se političarima. Zgrabili su imovinu koju je država svojevremeno nehajno rasprodavala ne pitajući otkud novac u zemlji opustošenoj ratom i inflacijom i šta će biti sa industrijom, zemljištem, selima, gradovima. I naravno, šta će biti sa ljudima. Sada se ispostavilo da je mnogo toga naprosto nestalo, samo su ljudi postali suvišni. Katastrofalne posledice srpske tranzicije se ne sprečavaju kako se ne bi razvrgao savez zapečaćen krvlju, novcem i novostečenom moći koja je nastala na razvalinama društvene svojine i njene tranzicije u vlasništvo novih “gazda”. Ni posle toliko godina nisu uspostavljeni zakoni tržišta, ali se učvrstio voluntarizam međusobno suprotstavljenih koterija. Hijerarhija moći je raširena i fleksibilna, tako da se ne svodi samo na princip “ko će koga”, nego i na pricip “ko će s kim”. To pravilo, međutim, važi za one iz “unutrašnjeg kruga”, dok je front odbijanja prema autonomnoj privredi i slobodnim građanima jedinstven. A kada se pojavi neko ko se usudi da poremeti uspostavljeni red, taj umesto zakona na koji se poziva, za vratom dobije policiju. Takav je slučaj sa zrenjaninskom

četvrtine privatizacija bilo nezakonito. Korupcionaške afere stigle su do Brisela, pa je na zahtev EU vlada Srbije poslala izveštaj o merama i akcijama koje se preduzimaju. Evropska unija želi da akcije protiv korupcije obuhvate i nove slučajeve, a ne samo stare. Vlada je odgovorila demagoškim potezom tako što je formirala tim za borbu protiv korupcije kojim rukovodi ministarka pravde Snežana Malović, koja se još nije iščupala iz afere sa reformom pravosuđa. U međuvremenu 26 najdrastičnijih slučajeva korupcije od 2003. do početka 2011. godine na koje je ukazao Savet za borbu protiv korupcije, čami u fijokama vlade i tužilaštava. Ni jedan predmet nije procesuiran mada težinom udaraju u same temelje države. Sa balastom kao što je privatizacija Sartida, prodaja Luke Beograd, pljačka Centroproma, Srboleka i drugih fabrika nećemo moći u Evropu, ali vlast više brine da sačuva ravnotežu moći. Afera iznošenja novca 90-tih godina preko Beogradske banke na Kipar jedna je od težih i svojevreno je bila u žiži javnosti. Ona ni danas nema epilog, a krivična prijava protiv Mlađana Dinkića, Miroljuba Labusa i još nekoliko visokih vladinih službenika sa dokazima da su otkrili tokove iznošenja novca, a kasnije onemogućili da se novac vrati u zemlju već šestu godinu je u pretkrivičnom postupku. Ministarka pravde kaže da niko neće biti pošteđen, ali ako je to tako, zašto tužilaštva zamrzavaju najteže slučajeve korupcije? Srbija se davi pod teretom korupcije, a ravnodušnost svih dosadašnjih vlada pred tim zlom je nepodnošljiva. Simbioza nove političke klase sa pljačkašima izniklim u okrilju starog i novog režima čini beznadežnom svaku mogućnost alternative i dovodi u sumnju opredeljenost u evropsku perspektivu Srbije.