Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Srpska napredna stranka (SNS) je slika Srbije – zarobljena osećajem opšteg beznađa, zagledana u palanačke horizonte nacionalizma sa ljudskim licem i uverena u vlastitu izuzetnost - bez pokrića. Pobedonosno gubitništvo političke opcije koju sada reprezentuje SNS istovremeno sa delegitimiranjem svih modernizacijskih procesa u Srbiji, je svakako, obeležilo prvu deceniju 21. veka.
Političku budućnost SNS-a će odrediti a) njen kapacitet da prevlada sindrom pobedonosnog gubitnika i b) spremnost da ideju moderne Srbije u Evropi, pretpostavi velikodržavnom konceptu „ujedinjenja svih srpskih zemalja“.
Utisak je, da niko bolje od bivših radikala nije spoznao koliko je put „iz gnezda do prvog lica jednine“ (Dragan Velikić) - dug. Saživljena sa sindromom pobedonosnog gubitnika, na domak vlasti, a lišena upravljanja polugama moći, SNS u mesecima koji dolaze mora pokazati da poseduje kvalitet pobednika. Ukoliko budu pobedili to će se desiti „ne zato što smo mi tako dobri, nego što su oni loši“, kako konstatuje Tomislav Nikolić, na mitingu u Leskovcu, 9. aprila 2011. godine.

A „oni“ će dovesti SNS na prag pobede, zato što su proteklu deceniju potrošili na simuliranje procesa euizacije i evropeizacije – veštački razdvajajući procese institucionalnog prilagođavanja pravnim tekovinama EU od vrednosnog sistema koji daje smisao evroatlantskim integracijama. Elite su učinile sve da politikama „antievropskog evropeizma“ (Olivera Milosavljević), obesmisle pokušaje uvođenje evropskih vrednosti i standarda u svakodnevni život. Nažalost, vladavina najgorih – kakistokracija – nije ostala samo lekcija iz politikoloških udžbenika. Dnevno svedočimo procese kvarenja demokratije: diskreditovanje institucija, prezir građanskih vrlina, nagodbenjaštvo nezavisnog pravosuđa sa simbolima 90-tih.
I lagano, korak po korak: najpre su se pomirile nekoć suprotstavljene političke opcije, potom sudstvo i podzemlje, i na koncu kosti - partizana i ravnogoraca. A građanima Srbije, rekonstruisana Vlada je udelila buđav hleb. I skenirani grob Draže Mihajlovića. Politički profil prosečnog glasača - onaj kome se prodaje hleb od juče, kao najveće dostignuće rekonstruisane Vlade – otkriva sloj po sloj: (zapretenog) radikalizma, levičarskog socijalnog populizma i manje-od-iskrenog-a-više-od-glumljenog klerikalizma. Vladavinu najgorih prati, sledstveno, i politika laži – neverovatan ideološki mix, koji unosi konfuziju kod birača. Doduše, to je pojava na koju smo naviknuti, setimo se 90-tih, i predloga Demokratske stranke (DS) da Tomislav Karađorđević bude predsednički kandidat.
Može li SNS da prevlada sindrom pobedonosnog gubitnika? Aprilski performans, koji je u jednoj sedmici evoluirao od gandijevskog štrajka glađu i žeđu do hrišćanskog posta, je pokazao da je Srbija: a) politička zajednica na granici - egzistencijalnog siromaštva, duhovne bede i političke stabilnosti, sa teško predvidivim ishodima: ishode ne određuju političke, već para-političke institucije; b) da o tome šta je normalno stanje srbijanske političke zajednice odlučuje i političku krizu rešava tzv. Vaskršnji sinod, koji čine patrijarh, ministar unutrašnjih poslova i na žrtvu spreman političar; i, c) da će SNS-u masku političkog pobednika darovati stranke vladajuće koalicije, ali - i da ova politička opcija nema kapacitet da preskoči svoju vlastiti senku.

No, bez obzira na deficit demokratskih i kadrovskih kapaciteta i borbu sa vlastitim sablastima, SNS je politička opcija za koju se očekuje da će glasati značajan broj građana Srbije. Dnevno se publikuju rezultati istraživanja javnog mnenja, a među prezentovanim martovskim istraživanjima rejtinga stranaka, posebnu pažnju su izazvali podaci koji su ukazali da bi za koaliciju okupljenu oko SNS-a glasalo 41,7 odsto građana, dok bi DS mogao da računa na podršku 24,3 odsto. Istraživanje beleži podršku pristupanju EU od svega 42,4 odsto ispitanika, a čak 27,7 odsto ispitanika nema stav o ključnoj političkoj temi vladajuće koalicije.

Značajna podrška koju uživa SNS kao i činjenica da je trogodišnja vladavina koalicije „Za evropsku Srbiju“ rezultirala delegitimisanjem ideje evropskih integracija, je alarmiralo i eutanazovan srbijanski civilni sektor. Strankama će biti ponuđena konkretna pomoć civilnog sektora i „Predlog delovanja organizacija civilnog društva u postojećim okolnostima“. Postojeće okolnosti će sigurno zahtevati prilagođavanje dnevnim promenama, ali u delovanju srbijanskih političkih opcija postoji konstanta na koju se uvek računa. A ta konstanta je neodustajna privrženost velikodržavnom konceptu – „ujedinjenja svih srpskih zemalja“.
Vizija i Osnovni principi delovanja SNS-a koji ističu da „političko približavanje i ekonomsko jedinstvo sa Republikom Srpskom, predstavlja realnu politiku koja će u budućnosti, mirnim putem i poštovanjem volje naroda, stvoriti uslove za formiranje zajedničke ili jedinstvene države srpskog naroda“ potvrđuju da SNS u svom pobedonosnom gubitništvu, ostaje zarobljena projektom velike Srbije.
Vizija SNS-a nije demokratska Srbija u Evropi, već velika Srbija zagledana u svoj lik na palanačkom horizontu: uprkos promenjenoj retorici i u budućnosti (ne)očekivanom tranzitološkom klimaksu – nije nezamislivo da će upravo Tomislav Nikolić proglasiti pristupanje Srbije NATO-u.
SNS ostaje na tragu velikodržavnog programa koji je fiksirao oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda ne samo kao politički i kulturni interes, već kao njegov zavetni cilj - koji se temelji na programskom stavu da je „Kosovo i Metohija srce Srbije“ te da će „svim političkim i ekonomskim merama država Srbija sprečavati dalju razgradnju svog pravnog i političkog sistema, naročito na području AP Vojvodine, koja je bila, jeste i biće integralni deo Srbije.“
U krug od 12 zlatnih zvezdica na plavoj zastavi možemo upisati razne sadržaje. Vidimo da se u taj „beskrajni plavi krug“ može upisati i Kosovo - srce Srbije i Srbija ujedinjena sa Republikom Srpskom. Pitanje teritorija koje su „bile, jesu i biće zauvek integralni deo Srbije“, je doista „krucijalno“ u zemlji u kojoj je 700.000 gladnih i milion nezaposlenih, i u kojoj je siromašan svako ko nije bogat jer je čitava srednja klasa nestala.
Plaši činjenica da je sve obesmišljeno, pa čak i izbor između manjeg zla. Ne znamo da li treba da se plašimo ili radujemo konstataciji Božidara Đelića, da je za poslednjih 10 godina broj stanovnika Srbije smanjen za 220.000 i da će u narednih 10 godina “nestati” trostruko više građana Srbije – 670.000. Možda će u Srbiji ostati samo političke stranke, njihovi sigurni glasači i Sinod SPC. Svi ostali će se iseliti.