Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Željko Bodrožić, novinar, glavni i odgovorni urednik, odnedavno i vlasnik, „Kikindskih“, građanskog glasila i jednog od „brendova“ Kikinde, gostovao je na sesiji „Forsiranje novinara u slici i reči“ u programu „Anatomija ljudske kreativnosti: kultura življenja“ koji se sredom održava u Kulturnom centru Kikinda, nekadašnjem Domu omladine. Program je namenjen afirmaciji kreativnosti kao pojave koja daje smisao životu i svemu što čovek u životu radi, te su u njemu od 2009. godine gostovali književnici, slikari, grafički dizajneri, glumci, stručnjaci za pozorišnu masku, istoričari, muzičari, piloti, psiholozi, odgajivači vina, ekolozi, fotografi, filmski montažeri, osobe oba pola i svih uzrasta koje svoj posao ili hobi predstavljaju kikindskoj javnosti kroz razgovor sa publikom.

Bodrožić je u Kikindi poznata ličnost: novinarstvom se bavi celog života, dobitnik je nagrada za novinarsku hrabrost i etičnost, angažovao se politički (osnivač DS, istaknuti član GSS, kasnije LDP), a kao kikindski kandidat možda će ući u Ginisovu knjigu rekorda kao najtuženiji novinar može biti i u svetskim razmerama, a u Srbiji, svakako. Protiv njega je podneto više od trideset tužbi, kaže da ni sam ne zna koliko ih je ukupno bilo, a prijatelji su mu početkom XXI veka ozbiljno predlagali da preseli krevet u kikindski sud, jer je u tom trenutku protiv Željka bilo aktivno čak šesnaest tužbi istovremeno, tako da je mal’tene svakog dana imao bar po jedno ročište.
- Jeste bilo mnogo tužbi protiv mene, ali ne bih se saglasio s kvalifikacijom da sam „najtuženiji“ novinar: kao glavni i odgovorni urednik, išao sam na ročišta i kad je redakcija tužena i zbog tekstova koje nisam ja napisao. Prva tužba stigla je 1998. godine; redakcija „Kikindskih“ bila je tada još „nova“, svi smo radili sa velikim entuzijazmom – koji nas nekim čudom i posle svega i dalje drži. Međutim, fotografija velikog crnog psa na naslovnoj strani nekako je postigla da se Rajko Popović, u ono doba moćan čovek, oseti uvređen i da nas tuži. Posle nas je tužio ukupno osam puta i nije bio jedini. To je bilo vreme zloglasnog Šešeljevog zakona o medijima: redakcije su bile tužene, po pravilu osuđivane na velike novčane kazne. Mi smo skoro stalno bili blokirani zbog tih kazni, što je značilo, nema plata, nema honorara, nemaš od čega da platiš štampanje. Duta (Duško Francuski, u to doba direktor Doma omladine) i ja stalno smo išli na suđenja, mnogo puta smo svi iz redakcije bili u sudnici – koja su se završavala osuđujućom presudom i još jednom kaznom, ne mogu da se setim da smo nekada bili oslobođeni. Tada smo, uz svu ogorčenost, mislili da prisustvujemo samo još jednom teatru apsurda, koji se, kako god, mora jednom završiti, ako ne pre, a ono rušenjem Miloševića – izjavio je Bodrožić.

Kakva ironija! I posle 5. oktobra, tužbe protiv „Kikindskih“ i Željka Bodrožića nastavile su da stižu. Dovoljno je bilo da se neko „zaštićeno“ ime samo pojavi u tekstu, svejedno u kom kontekstu, pa da stigne još jedna tužba. Među tužiocima Željka Bodrožića i „Kikindskih“ su Dmitar Šegrt, dr Branislav Blažić, SRS predsednik opštine Kikinda u periodu 2004-2008. godine, ali i osobe koje bi ostale potpuno anonimne da nisu podnosile tužbe protiv novina. Jednog dana, istoričar ili novinar željan dobre teme pretresaće podatke iz Kikinde na prelazu vekova, čudom se čudeći kako se ime Željka Bodrožića često spominje.
- Vreme tužbi prestalo je kad me je zastupala ekipa stručnjaka iz YUCOM-a pred Komitetom za ljudska prava u Njujorku i dobila sud. Obraćao sam se i Međunarodnom sudu u Strazburu, u dva navrata – podseća Bodrožić, uz napomenu da od tada „novinari barem dobijaju platu“, ali, od 800.000 dinara koliko je trebalo da mu bude isplaćeno iz budžeta Republike Srbije, dobio je oko 10.000 evra, od čega je većina otišla na troškove. „Kikindske“ su u međuvremenu od 5. oktobra prešle dug put: prvo su (voljom DOSa) spojene sa lokalnom novinom „Komuna“ (koja je u Miloševićevo doba bila na suprotnoj strani); zatim su radikali 2004. godine došli na vlast, pa su Bodrožić i veći deo ekipe „Kikindskih“ nastavili da izdaju svoje novine, nekad sami (uz uvek neizvesnu finansijsku potporu), pa u okviru novosadskog Dnevnika. Sada je izdavač „Kikindskih“ DOO „TNT – novine i magazini“.
- U toku bombardovanja 1999., pola redakcije nam je mobilisano. Privođen sam u policiju, u vojsku, gde me je tri sata gnjavio viši oficir, dok su njegovi podređeni najstrašnije frktali u mom pravcu, a privođen sam i na „razgovor“ sa šefovima lokalnih kriminalnih grupa. Ne mogu da kažem da se nisam bojao – pa ko se ne boji pred stvarnom opasnošću, taj je lud. Ispred zgrade u kojoj živim s porodicom ispisivani su grafiti s uvredljivim porukama, mnogi su se bavili mojim poreklom, jer, ja sam dete iz mešovitog braka, po ocu sam dalmatinskog porekla, iskreno mi je žao što s tim krajem više nemam nikakvih kontakata, tamo nemam ni kvadrat zemlje, a kamoli vikendicu, uz more. Šta je moja žena sve podnela uz mene, pa ja joj se divim. Neko vreme sam skenirao sve te preteće poruke koje su mi stizale, posle sam prestao, zašto da se opterećujem tim gadostima kad svakako niko ništa ne preduzima.

Od kako se bavim novinarstvom, vidim sve pokušaje da se novinarstvo, bilo pretnjom bilo novcem, nekako „disciplinuje“, da objavljuje samo ono što nekom odgovara. Na takve predloge uvek odgovaram da ćemo svi iz redakcije rado po-moći onima koji hoće da prave svoj stranački bilten, pokazaćemo im kako se to radi, naravno, uz pristojnu novčanu nadoknadu – ali, novine moraju da imaju svoj stav. Čovek nije biljka, a štampani medij, ako nema stav, pa to nije medij, to je informator, sa kojekakvim stranačkim saopštenjima prenetim u celosti. Svakako mi iz nedeljnih novina ne možemo ni na koji način da pariramo televiziji i radiju u pogledu brzine prenošenja informacija. Na primer, konferencija za medije u nekoj stranci istog dana se prikaže na televiziji, dok novine izađu, u međuvremenu se desi toliko stvari, da je ta konferencija već prežvakana tema. Ali, možemo čitaocima da pružimo analizu, kritički stav i duhovitost - ono zbog čega kupuju „Kikindske“ svakog petka i zbog čega nas čitaju. Nekad smo bili prepoznatljivi zbog svog angažmana protiv Miloševićevog režima, i to je bio razlog što smo mnogima bili simpatični i kao medij i kao ekipa; danas, politička scena je sasvim drugačija, moja deca idu u školu sa decom radikala, socijalista, naprednjaka, nekadašnji protivnici sad se trude da budu korektni, nekadašnji „saveznici“ u međuvremenu su zaboravili šta smo ono radili devedesetih, sve nekako pokušava da nas ugura „u šine“ i da se zaboravi vreme kad su hrabrost i stav nešto značili – kaže Bodrožić. Ne smatra da je „kažnjen“ za hrabrost: smatra da je srećan zato što se u životu družio i sarađivao sa sjajnim ljudima. Publika na sesiji je postavljala pitanja, podsećala na trenutke iz istorije političkog života Kikinde, a Bodrožić je upotpunio događaj bogatim izborom fotografija iz arhive „Kikindskih“, koje su putem video bima emitovane na zidu sale Kulturnog centra tokom cele večeri.