Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Posle šesnaest godina general je uhapšen i otpremljen u Hag. Očekivani jeftini spetakl je završen, ostala su brojna otvorena pitanja na koja zvaničnici Srbije ne žele da daju odgovor. Laži koje su godinama plasirane međunarodnim zvaničnicima i domaćoj javnosti o naporima koji su navodno činjeni da se haški optuženik uhapsi, i Srbija izvrši svoju preuzetu obavezu, sada su se pokazale u svojoj grotesknosti.

Građani Srbije su dobili obaveštenja i objašnjenja u obliku čudnih galimatijasa koji su im potvrdili da njihova država ne poseduje ni jedan od atributa uređene i ozbiljne organizacije. Danas je svima jasno da je čovek optužen za najstravičnije zločine protiv čovečnosti, sve vreme bio u Srbiji. Dok su odgovorni uveravali istražitelje Haškog tribunala da čine sve da ga pronađu, on je bio tu, oko nas, u nekom od malih ili malo većih naseljenih mesta male države u kojoj mnogi „znaju sve“, a većina ne zna elementarna pravila pristojnog i dostojanstvenog života. Stravični proces započet u opasnim misaonim sistemima moralno i mentalno disfunkcionalnih osoba zbog maglovitih „viših ciljeva“, formalno završen, nastavio je svoj morbidni život u Srbiji jer su njeni zvaničnici ostali uporni u negovanju shizoidnog odnosa prema realnosti. U sve društvene i mentalne pukotine veštački je sabijena iskonstruisana prošlost sačinjena od mitova i bajkovitih skaski, sadašnjost na koju se po pravilu ne obraća pažnja i fluidna budućnst o kojoj se govori samo tokom predizbornih utakmica. U tim vremenskim, socijalnim i mentalnim procepima nastanio se bivši general posle izgubljenih ratova. Za sobom je ostavio pustoš, grobove, krv i nesagledive patnje. Predstavnici srpske društvene elite su ga primili i čuvali, braneći sopstvene zablude, frustracije i stečene socijalne i materijalne pozicije. Čuvajući njega, čuvali su lične mračne tajne odevene u providnost patriotizma. General je ostao bez vojske i ubojitog oružja ali je naoružan nadljudskim atributima nastavio da vodi svoj privatni rat držeći kao taoce sve građane Srbije. U mentalnim matricama svih gubitnika koji su živeli svoj zadati život ispunjen plitkim znanjem, isključivošću i stavovima za dnevnu upotrebu, general je podignut na pijedestal polubožanstva.

Legende o „njegovoj hrabrosti, časti, nepokolebljivosti i nepobedivosti“ postavljene su kao štitovi ispred razuma i svih suvislih pokušaja da se građani Srbije suoče sa teškom i bolnom istinom o ratnim avanturama koje je započela srpska politička vrhuška. Patriotizam kao dobro prodavana roba ostao je na političkom tržištu Srbije i posle silaska sa scene glavnih ratnih kreatora i huškača. Njihovi asistenti i pratioci nastavili su da jeftinu robu skupo prodaju frustriranoj manjini koja je uvek bila spremna da svojim asocijalnim ispadima nastavi pisanje ružnih stranica aktuelne istorije i svetu šalje porazne slike o Srbiji. Toj nekorisnoj i smutnjama sklonoj manjini koja osim galame i destrukcije nikada nije učinila ni jedan racionalni potez, ljudi odgovorni za skladno funkcionisanje države nisu umeli, nisu želeli, a ponekad nisu ni smeli da se suprotstve. Njima je žrtvovana većina previše trpeljivih, pristojnih i svakojakim nesrećama opterećenih građana Srbije. Njihovim novcem je finansirana dugogodišnja traljava i trapava potraga, njihovim novcem su izdašno plaćani izabrani predstavnici u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti koji su razbojnike i ubice javno slavili i odevali ih u ruho antičkih heroja.
Lik bivšeg generala je najpre premetnut u mit da bi se iza njega sakrili oni koji su ga kreirali i naoružali da u njihovo ime sprovodi morbidnu politiku „krvi i tla“ nespremni da javno priznaju teške greške i zatvore stranicu neslavne istorije Srbije. Govoreći u „ime naroda“ koji ne poznaju, ne poštuju i zloupotrebljavaju, dozvolili su da bivši general postane i ostane važan adut u neprincipijelnoj igri sa međunarodnom zajednicom. Svi koji su tu podlu igru vodili bavili su se isključivo ličnim računicama, beskrupulozno žrtvujući pravo na siguran i miran život većine građana Srbije.
Nespremnost da se kao država suočimo sa mučnom i mračnom prošlošću pokazana je kroz ambivalntne stavove državnih zvaničnika. Predsednica skupštine i ministar zdravlja su se bespogovorno odazvali pozivu bivšeg generala da ga posete u pritvoru, objašnjavajući sopstvene odluke svojom profesijom. Zanemarili su činjenicu da sada predstavljau državu i sve njene građane. Reprezentujući državu deklarisanu za saradnju sa Međunarodnim sudom za ratne zločine, imali su obavezu da se prema optuženom ponašanju u skladu sa optužnicama.

Mladić je imao pravo na lekarsku brigu, ali ne i na posetu visokih državnih zvaničnika. Njihova poseta može da se tumači da je general uhapšen zbog pritiska međunarodnog suda pravde, a ne zbog potrebe da zločin u Srebrenici dobije svoj sudski epilog. Nedorečen stav o zločinu i zločincima koje je imala vlada Vojisalava Koštunice koja je optuženike slala u Hag uz državne počasti i materijalnu nagradu za „herojsku odluku“ manifestovan i danas, kroz odobrenje mitinga radikala. Provereni destruktivni deo stanovnika Srbije godinama profitira predstavljajući se kao zaštitnik „nacionalnih interesa“ asocijalnih, hronično nezadovoljnih i sopstvenom ograničenošću frustriranih osoba.
Negirajući zločine i preobraćajući zločinca u žrtvu, podržani decom i rođacima optuženika, potvrdili su da jedan deo građana Srbije ne može i ne ume da shvati da bukom, kletvama i negiranjem događaja ne može da izbriše stravične činjenice o počinjenim zločinima. Identifikaciji sa zločinicima skloni su ljudi heteronomnog morala i autoritarne svesti koji su deo svake socijalne zajednice. Ali, socijane zajednice sa stabilnim i provrenim sistemima vrednosti i establišmentom koji ih proklamuje i štiti ne dopuštaju da takvi stavovi budu proklamovani kao većinski. Većinu građana Srbije, koja nema afirmativno mišljenje o uhapšenom „branitelju srpstva“ nije imao ko da predstavlja. Zvaničnici su govorili o ispunjenu obaveza prema haškom tribunalu i ćutali o zločinima i žrtvama.Mediji su se utrkivali ko će podrobnije da obavesti javnost o bizarnim detaljima vezanim za generalove želje, izgled ćelije u kojoj boravi i posete koje prima. Ratni komandant „koji je branio svoj narod“ i uzgred ubijao hiljade onih koji nisu bili „njegovi“ u medijima je predstavljen kao ubogi usamljenik, bolestan od učinjenih mu nepravdi, željan porodice, i spreman na saradnju. Televizija B92 je javno organizovala njegovu odbranu koju su izvele opskurne ličnosti poznate po svojim ekstremističkim iracionalnim stavovima. Mnoštvo neukusnih i zdravom razumu neprihvatljivih konstatacija i informacija stizalo je od svih medijskih kuća. Izostalo je podsećanje na optužnicu podignutu protiv bivšeg generala, izostao je minimum pijeteta prema žrtvama i suočavanje sa zločinima. Umesto toga obavešteni smo da je general poželeo da jede jagode i čita ruske klasike. Prolivena krv hiljada srebreničkih žrtava nije u srpskim medijima našla svoje mesto uz Mladićevo hapšenje.
Sklonost jeftinom senzacionalizmu ili strah od nečije reakcije, ponovo su odložili neizbežni susret sa žrtvama ratnog ludila.