Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Zašto nam je promakla činjenica da je ministar policije dan uoči hapšenja Ratka Mladića saopštio da se menja jedna strateška stvar: srpska policija se uključuje u istražne radnje u potrazi za haškim beguncem? Rezultat smo dobili odmah sutradan. Ni manje ni više…
Predsednik Srbije Boris Tadić pokazao je, prilikom otvaranja godišnje skupštine Evropske federacije novinara baš u Beogradu, veliko nezadovoljstvo što su kako je rekao “domaći ali i vi strani novinari”, izrazili, po njegovom mišljenju, nedopustivu (novinarsku) sumnju u spontanost hapšenja Ratka Mladića u zoru 26. maja. Jednog veoma dinamičnog dana kada je vlast u Beogradu a zatim i u Prištini očekivala sadržajnu posetu evropske ministarke za spoljne poslove i bezbednost, Ketrin Ešton. Ljutnja je što se tiče evropskog publiciteta bila autogol, “ljuta trava na ljutu ranu”, ali to je već ovdašnji način izlaženja na kraj sa problemima.

Godinama je u srpskoj javnosti stvaran utisak da je Ratko Mladić nadohvat ruke srpskih snaga bezbednosti ali da nikada „ne može“ biti uhvaćen. Razlog ovog prividnog paradoksa bio je u kontroverzama same ovdašnje politike, ne samo one Miloševićeve već i ove koja ju je na više načina nasledila. Setimo se samo koliko je bilo dramatično hapšenje u poslednji čas a zatim i odvođenje u Hag Slobodana Miloševića, odlukom vlade Zorana Đinđića, i šta je sve činjeno za tzv. dobrovoljne predaje u vreme vlade Vojislava Koštunice. Razlog bi mogao biti čak i jednostavan: oni koji su i sami, na ovaj ili onaj način podržavali ili čak i učestvovali u ratovima 90-tih, pa samim tim nisu bili spremni da progovore o „srpskoj strani rata“ i zbog svog dela ili delića odgovornosti, zazirali su da otvoreno krenu na vrh ratne mašinerije.
Ne samo zbog političkog oportunizma i odsustva imaginacije o budućnosti Srbije u nekim boljim vremenima što se ovde predimenzionirano zove „vizijom“ već i zbog svesti da se većina njihovog i starog i novog članstva, bolje oseća u svojoj političkoj prošlosti nego u tzv. boljoj budućnosti. Srpski lideri su Ratka Mladića stalno gubili iz vida. Za javnost su informacije o njegovom kretanju nakon 2001. kasnile godinama, pa mesecima kada je Karla del Ponte upotrebila svoj oštri šarm kod Koštunice, pa mu se posle aprila 2006. odjednom izgubio svaki trag. Jer, Mladić nije pristao na „dobrovoljnu predaju“. Kakva je to predaja videli smo iz slučajeva desetak prethodnih dobrovoljaca, okićenih ministarskim zagrljajima i poklonima, „da manje boli“.
Stvorena je atmosfera da će Ratko Mladić u svakom pogledu ostati naš fatum i da nas jedino može spasti ako neko dokaže da više nije među živima. Iza tog nekrofilnog spinovanja usledio je neverovatan rezultat: pravi Ratko Mladić a ne neko ko liči na njega, pronađen je i uhapšen baš bez ikakvih teškoća. Obučen u ranu zoru, kao pripremljen, dočekao je policiju u kući jednog od svojih bliskih rođaka.
Ništa od toga više ne znamo. Sve ostalo, oko šesnaest godina dugo Mladićevo bekstvo od međunarodnog suda, tajna je. Sa nekoliko „legendi“ koje su doprinele utisku još veće konspiracije i neke vrste tajanstvene sile koja Mladića štiti, sem onih „800 vojnika i šest prstenova obezbeđenja“. Na one koji su poslednja linija njegove odbrane i koji odmah ginu sa njim, nije trebalo uopšte da obraćamo pažnju.

Veliki antiklimaks usledio je 26. maja, ravan dugogodišnjoj fantaziji. Gde je, u svemu tome, međutim, istina? Da i ona postoji i da se u nečem značajnom razlikuje od onih informacijica koje su godinama „curile“, pokazuje i nekako preglasno insistiranje zvaničnika na njenom otkrivanju. Upeli su se u tome i predsednik i ministarka pravde, obeća vajući da će se desiti veliki obračun sa onima koji su najtraženijeg begunca skrivali i snabdevali ga, između ostalog, i svim onim lekovima koje je uredno poneo u plastičnoj kesi.
Uopšte, to nekako i jeste najvažnije u slučajevima velikih begunaca od pravde: ovako ili onako ona ih stigne ili se bar zna gde su i s kim, a onda i ko ih štiti (kao mnoge „ašnere“ ili “pinočee“). Ili se njihov trag pre povratka na pozornicu i na vagu one boginje pravde, vešto zamaže i izgubi, pa su zato ove naše krajeve u književnosti odavno krstili tamnim vilajetom koji ima mnogo „prokletih avlija“. Uopšte, mi ovde vrlo malo znamo a možda i to što kao znamo, uopšte nije tačno, o tome ko je upravljao životima onih koji su presudili mnogima. Setimo se samo slučaja Miodraga Ulemeka Legije, ali i niza optuženih za ratne zločine koji su u Hag otišli pod dosta misterioznim okolnostima (da ne pominjemo Željka Ražnatovića Arkana koji to nije dočekao), pred sudom tvrdeći da uopšte nisu uhapšeni tamo gde je zvanični Beograd tvrdio da jesu. Na neki način to je jedan od važnih ključeva naše višedecenijske drame. Može se to zvati i političkom pozadinom ali je i to suviše jednostavan izraz. Danas je postalo jasno da onaj ko je u ovoj haškoj akciji „pronađen“ u stvari je „potrošen“. To je ona prevrtljiva sudbina silnika i gospodara života i smrti, ako se posmatra u biblijskom ključu. Neka vrsta metafizičke pravde, pre sudske. Naličje onoga što je skoro jedan od nekadašnjih već „istorijskih“ silnika nazvao „biti kao Bog“. Potrošenost...
Državno uzdanje da je Mladićevo hapšenje za vlast medalja iz afirmacije ljudskih prava i „evropskih vrednosti“, brzo se pokazalo promašajem. Ono obećanje da će se razotkriti to što zovemo „pozadinom“ ili „jatacima“, čista je intuicija, instinktivno hvatanje raspoloženja iz briselskih kancelarija, dok još nije otvoreno pokazano, prvo u četiri oka, a onda u vidu „ispunjavanja uslova“. Jer šta je drugo to nego neko minuciozno i detaljno raspredanje one tame u koju je nestao i iz koje se odjednom pojavio „potrošeni“ Ratko Mladić.