Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Utisak je da su reči “dostojanstvo” i “sloboda” postale staromodne, jer se sve češće zamenjuju pojmom “ljudska prava”, koji je manje direktan i ne pobuđuje duboke emocije. Ipak, naš ustav govori o dostojanstvu i slobodi, ali kada bi neko pokušao da tu ustavnu odredbu testira na radničkoj populaciji, ustanovio bi masovno kršenje prava na slobodu i dostojanstvo. Propast hiljade preduzeća i kriminalna privatizacija uz blagonaklonost države oslobodile su radnike i tako smo dobili milion “slobodnih” ljudi. Republika je, prateći radničke borbe, objavila da je samo u zrenjaninskoj fabrici Šinvoz život izgubilo pet radnika – trojica su izvršila samoubistvo od stida šo su ostali bez posla, jedan je stradao na poslu, dok je peti umro od stresa za vreme protesta u Domu sindikata. Onaj drugi milion koji radi uveliko je lišen dostojanstva, a što se slobode tiče, ona pre asocira na zloglasnu parolu “Arbeit macht frei”.

najsumnjivijih privatizacija (koje zahteva Brisel, a ne srpska vlada) uplašilo investitore i štetilo srpskoj privredi. I ko zna koliko bi trajao ovaj “pas de deux” političara i tajkuna da idilu nisu tu i tamo remetili radnici koji su verovali da svoje mesto pod suncem mogu obezbediti samo radom. Njihovo shvatanje dostojanstva i solidarnosti nije se uklapalo u srpski kapitalizam koji je i sam kapitalizam izvrnuo naglavce, gde kapitalisti uništavaju proizvodnju i fabrike, ne stvaraju novu vrednost, a imaju neograničenu moć. Takav kapitalizam stručnjaci sve češće nazivaju “politički kapitalizam”. On je u žižu doveo političare i tajkune stvorivši iluziju da mimo njih život ne postoji.
U društvu je ipak nešto pulsiralo, ali su procesi i trendovi ostali izvan interesovanja stručne javnosti, sociologa i politikologa, dok su mediji izveštavali o propalim privatizacijama i štrajkovima samo kao o incidentima. Pojavila se, međutim, jedna dragocena knjiga koja unosi svetlost i novu dimenziju u suštinsku temu – temu rada, “a ne samo rata”. Naslov knjige je “Radno mesto pod suncem – radničke borbe u Srbiji”, a izdali su je Službeni glasnik i Res publica koju inače prikazujemo u ovom broju.
To nije crno-bela knjiga o žrtvama i dželatima jer ukazuje i na promene u ponašanju glavnih aktera: sposobnost kapitaliste za elastičnu manipulaciju i pristanak radnika da se zadovolje makar i izgledima za sitnim dobitima. Iznad svega, ovo je knjiga koja daje povod za razmišljanje o ljudima koji veruju da radom mogu da zasluže mesto pod suncem i pravo na dostojanstven život, ali i povod za analizu čime su uslovljeni trendovi, šta ih čini jakim ili slabim i kakve mogućnosti nastaju za zasnivanje lične i zajedničke egzistencije.

Na primeru zrenjaninske Jugoremedije čiji su akcionari bili najbolje organizovani, može se sagledati drama koju su preživeli da bi sačuvali radna mesta i preduzeće, nasuprot vlasti koja je silom nametnula novog vlasnika, i to sa liste Interpola. Ova drama neobična je i po tome što radnici akcionari, kako definiše sociolog i doskorašnji glavni i odgovorni urednik Republike Nebojša Popov, ”nastoje da povežu vrednosti inače sukobljenih ideologija – liberalizma i socijalizma – pravo na rad, pravdu i solidarnost, te tržište, ugovor i težnju za profitom”.
Radnici akcionari Jugoremedije su u višegodišnju borbu za opstanak i očuvanje fabrike uložili sve svoje snage: promrzli i gladni satima su stajali pred Trgovinskim sudom u Beogradu, spavali na podu po hodnicima Akcijskog fonda, borili se sa korumpiranim sudstvom i privatnom policijom u službi bivšeg vlasnika, mnogo puta se obraćali Agenciji za privatizaciju i predseniku Tadiću. I kada su uspeli da raskinu ugovor o privatizaciji sa vlasnikom koji ih je doveo do ivice propasti i da rekonstruišu i modernizuju pogone, desio se prvi upad policije pre godinu dana, koja je ispitivala poslove Jugoremedije, ali i Republike. U toj akciji oduzeto je 600 dokumenta koji su vraćeni posle višemesečne istrage, ali ni danas nije jasno da li je ona i okončana. U svakom slučaju, ostaje uverenje da je sve učinjeno s namerom da se diskredituje direktor Zdravko Deurić, bivši radnik koji je predvodio višegodišnju radničku borbu i zaplaše akcionari kako bi se što pre rešili akcija i prodali ih državi.

Početkom maja ove godine policija je ponovo ušla u Jugoremediju da ispita ugovore o izgradnji nove fabrike za proizvodnju penicilina, koju grade radnici akcionari. Jedino objašnjenje policije bilo je da dolazi “po nalogu odozgo”, a taj dolazak podudara se sa neobjašnjivim postupcima lokalne vlasti koja je prvo dozvolila, a onda počela da ometa izgradnju fabrike u koju je 150 akcionara uložilo ličnu ušteđevinu ili novac od prodaje njiva i automobila.
Na primeru Jugoremedije vidi se kako vlast onemogućava da se ukoreni ono što je autonomno i produktivno, što uvećava dohodak i novo zaposlenje. Ona ne dopušta nikakvu alternativu. “Nezamisliva je bilo kakva demokratija ako se ozbiljno ne shvati da je takvu praksu neophodno eliminisati, rekao je sociolog Nebojša Popov, na tribini Fondacije Fridrih Ebert o radničkoj klasi, temi koja je izbila u javnost od kako najviši predstavnici vlasti pod pritiskom Brisela govore o “nepristojno bogatima”, i koji traži ispitivanje privatizacija 24 preduzeća među kojima je i kriminalna privatizacija Jugoremedije. Ali ako se ovo pitanje bude razvlačilo onako sramno poput reizbora sudija, a ministarka pravde koja se već grdno obrukala pred Evropom zbog stanja u pravosuđu je na čelu nekakve komisije za borbu protiv korupcije, manji su izgledi da se eliminiše dosadašnja praksa, a veći da se nastave agonija i propadanje.