Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Predlog pristupanju sistematskoj obradi raspada federativne Jugoslavije – s obzirom na njegov tok i oblike kao i sveobuhvatno pogoršanje odnosa naroda koji su živeli u njoj sedamdesetak godina – zahteva da se razmotre neka prethodna pitanja. Dva takva pitanja zaslužuju, po mom mišljenju, posebnu pažnju.
S jedne strane, pitanje je da li je moguće već sada, u ovom trenutku, potpuno objektivno analizirati i raspravljati o uzrocima raspada jugoslovenske federacije. Ratni sukobi su još u toku, diplomatski pregovori neuspešni, užasi rata i njegova bestijalnost se ne smanjuju, pokazujući da međunacionalna mržnja i dalje raste, nacionalistička ideologija je u usponu, a društvene nauke pod njenim totalnim pritiskom. Sve to onemogućava objektivan pristup, da ne pominjem bitno pogoršane uslove za prikupljanje fundamentalnih izvora i opšte konkretne dokumentacije.
S druge strane, neophodno je naglasiti neophodnost selektivnog pristupa, utvrđivanja prioritetnih oblasti i pravca obrade raspada bivše Jugoslavije. Preterani istoricizam i traženje analogija u prošlosti, zanemarivanje pozitivnih rezultata, jednosmernost ukazivanja na faktore koji su doveli do njega, naročito ako je inspirisano političkim motivima, onemogućavaju doslednu primenu racionalne, pozitivističke i dijalektičke metode. Najvažnije je da se prevaziđu uski okviri analize vezane isključivo za položaj srpskog naroda, pri čemu se zanemaruju potrebe ostalih naroda koji su živeli u sklopu bivše Jugoslavije ali i Balkana, Evrope pa i sveta.

Ipak, i pored navedenih rezervi, ne smatram da treba sve prepustiti budućnosti, jer mi kao učesnici i posmatrači možemo svojim prilozima ostaviti dragocen materijal onima koji dolaze posle nas i koji će mnogo mirnije moći da objasne i osvetle tragičan trenutak raspada Jugoslavije. S obzirom na to da nalazim da su teze pripremljene za skup »Pretpostavke teorijskog razumevanja raspada Jugoslavije« dobro formulisane od strane Instituta za filozofiju i društvenu teoriju izvlačim iz njih tri pitanja na koja ću pokušati da odgovorim.
Postavljeno je pitanje da li treba govoriti o konačnosti raspada federativne Jugoslavije i potpunom odricanju od jugoslovenske ideje i o tome da li je ona istorijski istrošena? Odgovor je sigurno »da« sa gledišta postojećih uslova i tendencija razvoja u doglednom periodu vremena. Teško se može zamisliti njena obnova u ranijim državnim okvirima. Od posebnog interesa je deo pitanja koji pominje »istrošenost« jugoslovenske ideje. Što se toga tiče meni izgleda, imajući u vidu istorijat nastanka i puteve realizacije težnje za povezivanjem jugoslovenskih naroda, da bi pre ili kasnije morala da se pokrene diskusija o njenoj daljoj sudbini. Treba se podsetiti da je stalno visila u vazduhu ideja o proširenju jugoslovenske zajednice.
Pokušaji usmereni u pravcu stvaranja balkanske federacije ili konfederacije, koji nisu mogli biti realizovani zbog sukoba interesa velikih sila ali i različitih aspiracija balkanskih država,

Teze pokreću pitanja faktora koji su doveli do raspada druge federativne Jugoslavije. U njima se delovanje unutrašnjih i međunarodnih faktora stavlja u istu ravan. Ne slažem se s tim odgovorom. Po mom mišljenju, druga Jugoslavija se raspala pod uticajem unutrašnjih političkih faktora za razliku od prve koju su rasparčali Nemci i drugi okupatori za vreme Drugog svetskog rata. Možda su danas mogli neki želeti drugačiju Jugoslaviju, ali ne nikakvu. Niko nije želeo raspad Jugoslavije kao federacije, zajednice naroda koji su u njoj živeli zajedno. Naročito u trenutku prestanka hladnog rata nikome nije moglo biti potrebno novo žarište nestabilnosti u Evropi. Pa i sada se govori o mogućnosti održanja određene vrste zajedničkog ekonomskog prostora na tlu bivše Jugoslavije.
Kod nas se iz političkih razloga, tražeći alibi za sopstvenu razarajuću aktivnost, posebno podvlači navodno negativno delovanje međunarodnog faktora. Ne želi se priznati ni vrednost njegovih nastojanja da dođe do prekida ratnog sukoba, mirovne akcije Ujedinjenih nacija, humanitarne pomoći, prihvatanja izbeglica i dr. Da bi se razumelo ponašanje međunarodnog faktora mora se poći od njegove prirode. Stvar je u tome da kao polazna osnova za njegovu aktivnost služi uvek i najviše postojeće faktičko stanje kojem međunarodni faktori prilagođavaju svoje delovanje. I to kako na političkom tako i na međunarodnopravnom planu. Ovo, uostalom, drastično potvrđuje i razvoj jugoslovenske krize i rata čiji je on rezultat. U tom sklopu jugoslovenska kriza postala je predmet različitih međunarodnih aspiracija, ali i unutrašnje borbe u pojedinim zemljama. To je i dovelo do različitih poteza koji su mogli delovati negativno na razvoj jugoslovenske krize pa i pospešiti raspad Jugoslavije. Samo što se njihove posledice mogu tretirati jedino kao sekundarni, dodatni elementi koji su mogli na ovaj ili onaj način da deluju na uslove u kojima se odvijao raspad Jugoslavije, a ne kao direktan uzrok njegove realizacije.

Šta je suština unutrašnjeg sukoba za koji tvrdim da je izazvao raspad federativne Jugoslavije? Odgovor na ovo pitanje svodi se na konstataciju da je bilo nemoguće naći zajedničku formulu koja bi omogućila da se posredstvom demokratizacije, koja bi ukinula monopol SKJ u

sistemu samoupravljanja, ostvari prilagođavanje političkog sistema modernim standardima poštovanja ljudskih prava, parlamentarizma kao i uređenja federalnih odnosa u skladu sa potrebama svih naroda koji su živeli na tlu bivše Jugoslavije. Ideološka ograničenost, nesposobnost kritički orijentisane marksističke inteligencije da stvaralački oplodi otvorenost jugoslovenskog društva, borba za očuvanje ličnih pozicija, populističko shvatanje demokratije, stvorili su mogućnost izbijanja na površinu konzervativnih političkih snaga, nostalgičnih u odnosu na prošlost, zainteresovanih u prvom redu za obnovu prošlosti i potpuno neukih u odnosu na gradnju demokratskih odnosa modernog tipa. U krajnjoj liniji može se istaći još jedna teza, uzme li se u obzir razvoj jugoslovenskog društva neposredno pre izbijanja sukoba koji je doveo do razbijanja federacije. Naime, pitanje je u kojoj meri bi se ona mogla održati posle Titove smrti i nezavisno od toga
		Bogoljub Arsenijević Maki - crteži iz zatvora

da li bi došlo do prekida hladnog rata, pada Berlinskog zida ili propasti socijalizma u Sovjetskom Savezu. Nije slučajno izrađen Ustav iz 1974. kojim je ojačan položaj republika i izvršen pokušaj da se insistiranjem na integralnoj primeni principa samoupravljanja u svima sferama društvenog života obezbedi jedinstvena osnova za očuvanje kohezije unutar federacije.
Teze pokreću pitanje o sudbini »praxis filozofije«. Naročito izaziva pažnju potreba da se prouči diferencijacija do koje je došlo među članovima ove značajne intelektualne grupe prema političkim i nacionalističkim kriterijima. Ovu ocenu će najbolje dati mlade generacije. Na nama je da što bolje pripremimo materijal za donošenje ove ocene.
Da li i u kojoj meri ova razmišljanja mogu da pomognu u traženju uzroka raspada federativne Jugoslavije pokazaće se u daljem radu. Radi se samo o pokušaju da se formulišu određene teze koje će sigurno i sam njihov autor dopunjavati i po potrebi menjati u skladu sa sistematskom obradom pitanja koja treba da sledi, kao i novim saznanjima.

* Iz: Filozofija i društvo, br. VI, Beograd 1994, str. 245–249. Oprema redakcijska.