Obilju dokumenata i tabelarnih prikaza koji su ponuđeni Haškom tribunalu – uz obilje svedočenja i iskaza koji su ovde sistematizovani i stručno klasifikovani, ovoj knjizi koja se pojavljuje trudom Sonje Biserko i njenih saradnika prethodi izlaganje koje nudi Ewa Tabeau, stručnjak za statistiku i profesor univerziteta u Varšavi i Hagu. Dokumenta govore za sebe onako kako su predočena Tribunalu i korišćena u dokaznom postupku i tiču se istočne Bosne 1992, Bosanske krajine 1992, Herceg Bosne 1993–1994, Srebrenice 1995, opsade i uništavanja Sarajeva 1992–1995. i napokon sukoba na Kosovu 1999. kada je okončana ratna drama. Stoga je važno osvrnuti se na neke stavove Ewe Tabeau koji se tiču metodologije koja je korišćena i posebno kako se pred sud izlazilo »sa minimalnim brojem žrtava« kako bi se na sudu i moglo dokazati – konačan broj ćemo sigurno čekati jer suđenja u Hagu nisu okončana budući da su neki osumnjičeni u bekstvu. Da li sud i ono što on nađe »piše istoriju« ili je to nespojivo s istorijom u uobičajenom smislu reči – to je prvo pitanje. Iz mnoštva škola mišljenja prihvaćen je stav da suđenje i predstavljanje zbivanja u istoriji »nije nešto nespojivo« jer su u pitanju bili famozni »projekti« a oni su generalima i ratovođama bili pripremljeni i deo su kolektivnog mišljenja koje ratove planira i vodi ih služeći se pojedincima – a njima se i sudilo po imenu i prezimenu. Dakle, demografski se fenomen ne može izdvojiti u nekom akademskom smislu, nezavisno od planova i ideologa koji na njima rade. Haški tribunal, uostalom, ima i svoju »demografsku jedinicu«, a među njenim članovima je i Ewa

Tabeau koja je sa svojim saradnicima imala u ruci sve izveštaje i sve popise koji su priznati kao važeći – tako se dobija slika ako ne svih koji su krivci ono slika raseljenih i prinudno raseljenih kojih ima oko dva miliona. U toj kombinaciji egzaktnog materijala i svedočenja pred nama je slika – ne kompletna, naravno – ili crna knjiga zločina od kojih su neki prevazišli – brutalnošću posebno – ono što znamo iz vremena krstaških ratova ili nacističkih zločina iz vremena poslednjeg svetskog rata – ti su zločini obeležili kraj XX veka na Balkanu, a po nekima i bili znak kraja milenijuma. U tom smislu nas svaki »detalj« u ovom obimnom delu vraća na pitanje koje smo istakli, o kojem valja dodati i ono što je nekadašnji tužilac Dž. Najs naglasio na prezentaciji ove knjige u Beogradu. Sud u Hagu ne piše istoriju rata na nekadašnjem južnoslovenskom prostoru – ta istorija čeka istoričare od zanata koji čekaju »distancu« – ali se istorija ovog prostora ne može pisati bez svega
		Bogoljub Arsenijević Maki - crteži iz zatvora

ovoga do čega je sud došao. Toga su svesni i neslavni »junaci« ovih ratova koji se povremeno oglašavaju. Posebno ne treba govoriti o »antihaškom lobiju« u kojem su najglasniji ideolozi koji su rat pripremali – to je famozna »politička pozadina« koje u istoriji uvek ima. Jedna druga činjenica je važnija – ovakva kakva je ova slika rata će biti brana čitavim školama istorijskog revizionizma koje danas cvetaju na istom prostoru. Neće se lako moći preći preko dokazanog i činjenica koje su sistematizovane po principu dovoljnih dokaza.
Ove su napomene principijelno važne – i s istorijskog i sa sudskog gledišta.
Nastale su brojne države koje se formalno priznaju, ali se to priznanje s vremena na vreme dovodi u pitanje. Svi hoće da pišu istoriju a svima je jasno da se preko činjenica preći ne može – otuda frustracije koje se manifestuju političkim sukobima. U opticaju su sasvim sumnjive »etnogeneze« koje su više plod mitomanije – kod svih na Balkanu – a ne plod sagledavanja realnosti za koju su »junaci« sami krivi. Za sada su barem osuđeni izvršioci – ne svi, naravno – ali s onim što je tome prethodilo nikako ne ide – uostalom, barem to nije stvar suda u pravnom smislu reči. U ovom obimnom delu nije izostao ni pogled na postojeće škole mišljenja jer sud sudi pojedincima. Ipak se jasno nazire i druga ideja – sve je ipak u nekom istorijskom kontekstu, a tu su i »zločinačka udruženja« u kojima se traže imena i nalazi se ih u dokaznom postupku. Iako se Tribunal obično »opredeljuje za dokumentarni prikaz jednog događaja ili perioda« ne izostaje ni onaj širi istorijski kontekst koji se iz ovog dela jasno vidi. Te dileme su u Hagu bile prisutne uz »pritiske« kojih je bilo i koje i tužilac Dž. Najs priznaje. U svakom slučaju, ovo je – barem s istorijske tačke gledišta – tek početak. To se vidi kada se prikazuje Miloševićeva odbrana – nije pristao na advokata – ili slučaj generala Gotovine koji se još vodi. Ako nam je do nekog nacionalnog »ključa« – a nekima je uglavnom do toga – sigurno se može reći da se Tribunal klonio toga u nastojanju da ispiše ovu crnu knjigu rata na Balkanu. Ova se knjiga može čitati i u elektronskoj verziji koja se – to je bitno – neprestano bogati novim nalazima.
Ako slika rata nije potpuna – a nije, izvesno je – ovakva kakva je ona označava dobar početak budućih suđenja i istraživanja.