Časopis City,2 posvećen analizi urbanih trendova, kulture, teorije, politike i akcije, u svom decembarskom broju donosi seriju analitičkih prikaza najnovije knjige U potrazi za prostornom pravdom i odgovore samog autora Edvarda Soje (Edward W. Soja). Ovaj autor odavno je priznat u oblasti geografskih nauka, ali i kao jedan od svetski najrelevantnijih autora i emeritus profesor urbanog i regionalnog planiranja na najprestižnijim studijama kritičke teorije o gradovima i regionima UCLA i LSE (Univerzitet u Kaliforniji i Londonska škola ekonomije: Program o gradovima).
Iako postoje različita mišljenja o njegovom radu, neosporno je da je njegov doprinos za mnoge druge, takođe istaknute autore u ovom broju Citya posebno provokativan.
Soja je inače poznat po svojim levičarskim radikalnim kritikama radikalne (i ne tako radikalne) levice, a ovde je dao je čvršću vezu između svoje teorije i sveta svakodnevne prakse na primeru grada u kojem živi, Los Anđelesa.
Devet priloga, teorijsko-analitičkih i polemičkih stavova, inspirisano je tezama elaboriranim u Sojinoj knjizi, ali i dodatnim kritičkim i analitičkim promišljanjima u okvirima slične paradigme i ovih takođe značajnih autora, a sve sumarno zaokruženo uvodnim prikazom urednika Boba Catteralla. On naglašava da »u ovom teorijskom dijalogu pokušavamo da ne izgubimo uvid u specifičnosti iskustava i kultura različitih konteksta ulica; urbanih ali i ruralnih!«
Stoga diskusiju proširuju blokom tema o kontekstualno lokalizovanim slikama kultura i

»CV II« (Romanes)	»CV II« (bosanski)
Bijandelem ande Germanija.	Rođen sam u Njemačkoj.
Dzivinas ande Holandija.	Živjeli smo u Holandiji.
Nashas onde Belgija.	Preselili smo se u Belgiju.
Ansurisardem.	Oženio sam se.
Cherdem buchi: chidem phuro sastruno pe dromende.	Zaposlio sam se: skupljao sam staro željezo po ulicama.
Bijanda mo angluno chavo.	Rodilo mi se prvo dijete.
Me chidem phuro sastruno.	Ja sam skupljao staro željezo.
Bijanda mo dujto chavo.	Rodilo mi se drugo dijete.
Durder chidem phuro sastruno pee dromende.	I dalje sam skupljao staro željezo po ulicama.
Bijanda mo trinto chavo.	Rodilo mi se i treće dijete.
Van oprisarde man te chidov sastruno.	Zabranili su mi da skupljam željezo.
Rodem azhutipe. Na dije manđe.	Tražio sam pomoć. Nisu mi je dali.
Naj man papira (lila)!	Nemam papira!
Thaj durder chidem phuro sastruno pe dromende, so aver te cherav.	I dalje sam skupljao željezo po ulicama, šta drugo da radim.
Von akushle mrni »Rromani dej« thaj chungarde pe mrne mujeste.	Psovali su mi »cigansku majku« i pljuvali po časti.
Me akushlem len.	Branio sam se.
Von phande man ande phandipeste.	Strpali su me u zatvor.
A naj-man papira (lila)?!	Nemam papira?!
Mi Romani cherdarisada: dzeli kataro udar dziko aver udar thaj mangla.	Žena se zaposlila: prosila je po kućama.
Bijanda mo shtarto chavo.	Rodilo nam se četvrto dijete.
Mrni Romani durder mangla kataro udar dziko aver udar.	Ona je i dalje prosila po kućama.
Von akushle laki »Romani daj« thaj Chungarde pe lako mujeste.	Psovali su joj »cigansku majku« i pljuvali po časti.
Voj mangla te nakhel.	Bježala je.
Von phande las ande phandipeste.	Strpali su je u zatvor.
Rodem buchi: na dije manđe khanchi.	Tražio sam posao: nisu mi ga dali.
Naj-man papira (lila)!	Nemam papira!
Naj-man chavore bizo papiri.	Nemam djece bez papira.
Naj-man buchi bizo papiri.	Nemam posla bez papira.
Naj-man mahno bizo papiri.	Nemam hljeba bez papira.
Mora te dzav durder.	Moram dalje.
Kaj?	Kuda?
Naj-amen papiri!	Nemamo papira!
Kaj bizo papiri!?	Kuda bez papira!?
Autor: Hedin Tahirović Sijerčić, pisac, novinar i učitelj, rođen u Sarajevu, gde je postao prvi romski televizijski i radio novinar i producent.

iskustava Roma, trenutno najevidentnije napadnutih u Francuskoj, ali dajući i širu sliku problema i značaja kodova života, kultura i probuđenog aktivizma ove evropske populacije od dvanaest miliona, prisutne ali i obespravljene posebno u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, kao i u Irskoj i Finskoj.
U uvodnom teorijsko-dijaloškom bloku, ugledni autori različitih profesionalnih profila doprinose artikulaciji nove paradigme prostorne pravde bez koje, kako tvrde, ne može biti ni socijalne pravde, kao ni realizacije osnovnih ljudskih individualnih prava građana: prava na grad, prava na dom i zdravlje, prava na slobodu kretanja, rad i dokumente državljana/građana.
Ređaju se izuzetno relevantni argumenti i propozicije o pitanjima: »U potrazi za prostornom pravdom: odgovori i komentari Edwarda Soje«, »Nova ontologija za eru Nove ekonomije«, »Prava, politike i strategije: odgovor na potragu za prostornom pravdom«, »U potrazi za prostornom pravdom: neke refleksije iz Sidneja«, »U Virdžiniji... desperatna potraga za prostornom pravdom«, »Akademski agensi promena«, »Premošćavanje teorije i prakse«, »Konfrontiranje geografijama animoziteta« i »U potrazi za urbanim zajedništvom: debata o prostornoj pravdi«.
Iako su izuzetno značajni za detaljniji prikaz, ovi dijaloško teorijski tekstovi, koji nadograđuju i polemišu sa Sojinim stavovima, ovde su navedeni samo kao ilustracija teorijskog nivoa promišljanja, ozbiljnosti profesionalne etike i konteksta u kojem se razmatra pitanje romske populacije među autorima, koji uglavnom i ne žive u evropskom zajedničkom prostoru.
Motivacija da se prikaže čitanje samo »blok priloga« koeditora Kevina Robinsa:3 »Nepoznati kod – Romi/Džipsi montaža slika društva i kultura« u agendi ovog broja Citya, vezana je za kritiku, odnosno marginalizaciju značaja »Dekade Roma« i ne samo ovogodišnjeg već i ustaljenog obeležavanja Međunarodnog dana Roma i Romkinja, posebno među nama!
To nas u suštini navodi i na promišljanja o vrlo oskudnim rezultatima proklamovanih ciljeva i značajnih sredstava do sada uloženih od 2005, početka »Dekade Roma«, ali i na površnost, umnogome i nepravičnost tzv. podrške i bavljenja problemima romske zajednice, posebno od strane pojedinih gradskih i državnih funkcionera, ali nažalost paralelno tome i ekstremno desnih aktivističkih grupa.
Istovremeno, usprkos tome, pozitivne velike korake ostvaruju same organizacije Roma, a posebno ženske aktivistkinje uz podršku malobrojnih ali značajno doslednih grupa našeg

samoorganizovanog (FENS) nevladinog sektora i istaknutih pojedinaca, čiji su doprinosi prikazani i u ovom bloku Citya. Naravno, tu se detaljno govori o filmovima Ž. Žilnika, Jeremića, o romskoj muzici i posebnom prilogu o Esmi Redžepovoj. Sa žaljenjem konstatujem kako je ostala prikrivena naša lokalna solidarnost i otpor brutalnom rušenju i redukcionističkom raseljavanju romskih porodica sa nekoliko beogradskih lokacija, a posebno onih 2009. ispod Mostarske petlje i iz Bloka 67. Tada je bila organizovana naša velika zajednička manifestacija »Pravo na grad« zajedno sa stanovnicima ovih naselja i grupom autora, koji su o tome napravili nekoliko izuzetno dobrih filmskih, dokumentovanih zapisa. Ta energija i saradnja i dalje postoje, ali vidljivost i strateška učinkovitost toga uskraćene su ne samo lokalnoj javnosti već nažalost i ovako relevantnoj pomenutoj intelektualnoj i aktivističkoj međunarodnoj sceni. Skarednost naših udarnih vesti dnevne politike potpuno je poništila vest da su upravo u vreme obeležavanja ovogodišnjeg međunarodnog dana kartonski domovi još uvek naseljeni i zaprti u pesku goreli, pored neprodatih tj. praznih stanova

Olimpijskog naselja Belvil. Kako uvredljivo zvuče argumenti beogradskih čelnika da ne mogu da reše probleme ove legitimno beogradske populacije »jer nemaju lična dokumenta... čitaj prijavu stana!« ili »da nismo rešili ni probleme stanovanja svoje populacije«!
Problem je dodatno i u tome što upravo ovi isti veruju da nam otvaraju puteve ka evropskim integracijama.
Duboko smo uvereni da to i ovakvim stavovima otežavaju. Taj proces otvoriće pre dolazeće generacije Roma, kao što je pesnik Hedin Tahirović Sijerčić, među nama nažalost ovde za sada nepoznat, i oni građani koji su takođe zajedno u »potragama i za prostornom i za socijalnom pravdom«.
Vredno je završiti citatom editora B. Catteralla: »Mi ćemo to preobratiti? Ne zasigurno. Ako tome dodamo aktivističku formulu Petera Markusea o kritičkom planiranju, uz tri koraka razotkrivanja, propozicija i politizacije; prostornih praxisa koje zagovaraju Jon Liss, Jane Wills i Edwardo Soja, mi bi to i mogli ostvariti, odnosno koristeći paragraf Andrea Gibbona kao epitaf: mi to moramo«.
Snažnu inspiraciju svakako predstavlja Hedinova poema »CV II« publikovana u ovom časopisu, a prevedena sa bosanskog na romski i engleski jezik.
Neka i nama bude inspiracija i doprinos negovanja solidarnosti sa našim sugrađanima u našoj još dugoj zajedničkoj potrazi za prostornom i socijalno pravdom, za rehabilitacijom multikulturnih urbanih zajednica Balkana i Evrope.

1 G. Grass, The Europeans, Index on censorship 27(4), (1998), pp. 51–53.

2 City, analysis of urban trends, culture, theory, polisy, action; vol. 14, No. 6, Routledge, Taylor & Francis Group, 2010.

3 Robins, K., »Code unknown: Roma/Gipsy montage«, City, 14(6), 2010, pp. 637–642.