Sećanje na Miću Doktora

Očekivano socijalno beznađe

Kad sam izašao iz zatvora sačekalo me je iznenađenje; opozicionari su postali veliki nacionalisti. Šetam sa Dobricom Ćosićem i Mihailom Markovićem, pričamo o formiranju socijaldemokratije. Mihailo, kaže: ne dozvoljavam da se ruši vođa srpskog naroda Slobodan Milošević! Jedino je Đilas bio veoma mudar. Govorio je: dogodiće se Bosanski lonac, da li ste svesni koji je to pakao?! KEBS predviđa nepromenljivost unutrašnjih granica, to da znate, govorio je, nemojte džaba da izazivate krvoproliće

Miodrag Milić (1929–2005), poznatiji kao Mića Doktor, publicista i filmski radnik, bio je ugledni i po mnogo čemu autentični član nekadašnje jugoslovenske disidentske zajednice. Aprila 1984. policija je izvela spektakularno »hapšenje na Veliki petak« grupe od 28 beogradskih intelektualaca okupljenih oko »Slobodnog univerziteta«. Jedan od uhapšenih i jedini osuđeni u »procesu šestorici« bio je upravo Miodrag Milić. Razlog tome je njegova studija Rađanje Titove despotije, koju je objavio u vreme suđenja. Ovaj intervju (jedan od malobrojnih koje je dao), rađen je na godišnjicu ove disidentske storije, u poslednjoj godini njegovog života.

Nova generacija

Kinoteka nas je spojila, tamo smo se našli: Žika Pavlović, Makavejev, Kokan Rakonjac, Marko Babac. Posle smo prešli u Kino klub »Beograd«. Među nama je vladala intelektualna atmosfera, svi smo moderno razmišljali. Praktično, 1950-ih Komunistička partija nije imala vlast u kulturi: glavni ideolog bio je Oskar Davičo, nesrećnik, nije znao kako da se postavi. I sama Partija je bila zbunjena, imali su osećaj krivice zbog Đilasa. Tito ga je eliminisao, a niko nije imao smelosti da se suprotstavi. I tako, kretali smo se i vrteli, ispostavilo se da smo uradili nešto značajno za kulturu. Prvi crnotalasni film, »Izdajnik«, rađen je po mom scenariju, režirao ga je Kokan Rakonjac. Protestuje ruski ambasador, zove me Vlada Popović, kuka: pa, kako ste mogli tako nešto?!... – Ajde, bre, Vlado, kažem, to je prošlost, nema veze s ideologijom. Vidiš da su i Rusi otvorili logore, sve se zna! Najnormalnije smo shvatali evoluciju društva, smatrali da će na scenu stupiti nova, obrazovana generacija i ukloniti sa scene primitivni socijalizam.
Mi koji smo malo čitali, obrazovali se, bili smo opterećeni političkim ubistvima. Pričali smo samo o tome. Recimo, o ubistvu Živojina Pavlovića, autora Sovjetskog termidora. Žika je najdalje otišao u tim traganjima, a svakako najproduktivniji među nama bio je Makavejev. Dovukao je Froma u Beograd, a Ljuba Stojić je preveo Bekstvo od slobode, koje je direktno uticalo na našu artikulaciju. Više nismo bili samo buntovnici. Pojavio se izvanredni časopis Danas i otkrio nam Mirka Kovača i Živka Činga, moderne pisce. Prevođeni su Fokner, Hemingvej, Kafka, Kami, Sartr – uticali su na nas, a preko njih smo ostvarivali i komunikaciju sa svetom.
Maksimalno smo iskoristili pad Rankovića, čitava jedna ideologija otišla je s njim. Tretirali smo ga kao ideologa tog primitivnog socijalizma. Računali smo: sad će doći smena generacija – zalud smo se nadali!

Titov pad

jesen 1972, posle »sastanka kod druga Tita« političkog aktiva Srbije, u štampi se pojavio spisak krivaca za studentske nemire. Sa nastave su isključeni profesori: Zagorka Pešić Golubović, Dragoljub Mićunović, Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Miladin Životić, i asistenti: Trivo Inđić i Nebojša Popov. Nemogućnost da se intelektualno komunicira javno i da objavljujemo tekstove, razlog je što su pokrenute kućne tribine, koje smo nazvali Slobodni univerzitet. Uspomena na slobodu iz 1968. bila je veliki pokretački motiv kod većine učesnika. Mesec dana unapred bile su dogovarane teme, da svako može da se pripremi za diskusiju. Dolazili su i Slovenci, tražili su da im organizujemo razgovor sa Mihailom Markovićem o strukturama moći u jugoslovenskom društvu. Dođu u moj stan, razgovor započne u sedam uveče, završi se u sedam ujutro. Mihailo pita: Ko su, bre, ovi?! – Hajdegerovci, Pirjevčevi đaci! On, zapanjen njihovim obrazovanjem.
		Bogoljub Arsenijević Maki - crteži iz zatvora

Zastrašivanje

Smatrali smo da će formiranje socijaldemokratske partije biti pravo rešenje za izlazak iz tadašnje krize. Naravno, bilo mi je jasno da mogu da budem uhapšen, ali više nije bilo straha. Već moja generacija nije poznavala strah koji su sejali Golootočani. Pojavio se Tren Antonija Isakovića, umro je Tito, počinje opšta detabuizacija. Bilo je više od 300 ljudi spremnih da oforme socijaldemokratsku partiju. Jedino su stari praksisovci bili skeptični: čekajte, još nije vreme! Dobro, formiraćemo je bez njih. Svakako, Đilas će, kao opozicionar broj jedan, biti na njenom čelu. Hajde da organizujemo ciklus njegovih predavanja, da proanaliziramo sve što je napisao. Razgovor o nacionalnom pitanju bio je planiran za kraj, kada ćemo obznaniti formiranje Socijaldemokratske partije Jugoslavije.
Na sastanku u saveznoj Udbi, Milošević, Ivica Stambolić i Dolanc doneli su odluku o našem hapšenju. Bolje da nas preventivno pohapse nego da čekaju proklamaciju socijaldemokratske partije. Režim se legitimiše pobedom revolucije i onaj ko pokušava da razlabavi tu, u prošlosti utemeljenu legitimaciju – dobije po glavi. Onda vas optuže da ste silovali, da ste ukrali. Pokušavaju da vas ponize – džeparoš! A kad nemaju dokaze ni za to, onda hoće da vas ubiju. Tako je ubijen Radomir Radović: uhapšen je s nama, pa je nestao, onda je pronađen mrtav. To je klasičan oblik zastrašivanja: jednog ubiješ, druge oteraš u zatvor – sve može da se desi, svakome. Stvoriš psihotičnu situaciju i tako razbiješ te opozicione intelektualne zajednice. U stan Dragomira Olujića upadne desetak policajaca, sa voki-tokijima u jednoj i pištoljima u drugoj ruci – ruke u vis! Niko da se ne pomera! Kao u kriminalističkim filmovima.

Proces

sastanku, naknadno su ubačena: Milan Nikolić je bio podoban jer je bio osuđivan zbog stvaranja ilegalne organizacije, a Vlada Mijanović je bio suđen po članu 133. Eto, imamo ih – to su robijaši! Mi smo se ponašali nonšalantno – robija-robija, jebi ga! To je u opisu vremena. Do viđenja, do oslobođenja! Iz Zaječara je doveden jedan, za pomoćnika javnog tužioca, potpuno neobrazovan čovek. Kaže: vaše ideje su zapadne! – Pa, normalno! Roza Luksemburg, Marks, Toljati... Cirih je ishodište ruskog socijalizma, i Svetozara Markovića – sve su to ciriški đaci, a Cirih je na Zapadu! On grize usnu, kao, zeznuo se. Humor je to bio, veliki. Ne znaju šta da rade. Zoran Stojković ne dozvoljava snimanje, unošenje magnetofona, ne da veliku salu... Nebojši Popovu zabranio je knjigu, meni sudi zbog rukopisa! Istražnom sudiji, kažem: da li ste svesni da činite krivično delo?! Sudite mi za rukopise koje ste uzeli sa stola! Oni nisu navikli na takav razgovor; suđenje se odužilo, ne znaju kako da ga skrate. Optužnicu protiv mene sastavili su na principu: narušava lik i delo druga Tita! Potpuni diletanti. Stojković je obrazovan, ali je bio veliki
		Bogoljub Arsenijević Maki - crteži iz zatvora

Borhesov maslačak

Odveli su me u požarevački KP dom i stavili u Sedmi paviljon, sa okorelim kriminalcima, u samicu, u tzv. antikoronarnoj jedinici. Četiri sa dva metra, sve je zastakljeno, a ništa se ne vidi. Ležaj se diže i zaključava, od šest ujutro do deset uveče. Nemam pravo na novine, pisma, ni na šta. Izlazim sam u šetnju, šest namrgođenih policajaca stoji sa strane. Oduševljen, gledam, zatvor je pun cveća. I mislim na onaj Borhesov maslačak: šetao je i divio se maslačku, stražar je prišao i zgazio ga. Mesec dana ležao sam u toj antikoronarnoj ćeliji i smršao dvanaest kilograma. Nema kiseonika u njoj, samo se znojiš. Sračunato je da dobiješ infarkt. U trijaži, jedan zatvorenik kaže: radio sam za Udbu, a dali su mi 12 godina robije?! Majku im jebem, gde je tu pravda?!
Sa mnom je ležao i direktor Direkcije za robne rezerve. Kad je došao kontrolor da izvrši inventar, ovaj ga ubije. Bio je Crnogorac, nije smeo da zaspi u stalnom strahu da će ga Srbijanci ubiti u snu. Brzo su ga prebacili u Crnu Goru. I tako, ubica koliko hoćeš. Jednog pitam: da li bi hteo da mi izneseš pismo? – Ne mogu, kaže, ja radim za policiju. – Pa, baš ti treba da ga izneseš, jebo te otac! Tebe neće da pretrišu. – Ali... – Ma, goni se! Mesec dana pred izlazak iz zatvora opet sam stavljen u ćeliju, u antikoronarnu jedinicu. Iz čista mira. Nisam se mnogo uzbudio, kraj je došao – jebite si mater!

Socijalno beznađe

	Ljubiša Stavrić