Početkom 1970-ih godina po povratku u Beograd iz šestogodišnjeg egzila u Belgiji, našao sam se u vrlo zabrinjavajućem položaju. Sa diplomama Ekonomskog fakulteta u Beogradu i postdiplomskih studija marketinga u Briselu (ocen? »grande distiction«), takođe sam posedovao iskustvo i vrlo pohvalne reference belgijskih poslodavaca, uz to znam i strane jezike, očekivao sam da ću u Beogradu lako naći zaposlenje. Umesto toga, zvaničnici su mi saopštili bez okolišenja da imam suviše kvalifikacija, a nedovoljno političke podobnosti da bih mogao dobiti zeleno svetlo.
Od dva izbora: prihvatiti bez roptanja isključenost ili zahtevati energično poštovanje moga nezakonito uzurpiranog prava, opredelio sam se za ovaj drugi. Ali sam se bez dovoljno iskustva našao pred velikim izazovom: kako se boriti, šta činiti.
Za mene je tada bilo vrlo značajno da saznam kako su se ponašali nevoljnici u sličnoj situaciji, da bih iskoristio njihova iskustva.
Pomalo me je zabrinulo saznanje da disidenti u drugim socijalističkim zemljama imaju jake argumente da optuže njihove staljinističke države, a Jugoslavija važi u svetu za demokratsku

državu. Ko će me onda uzeti ozbiljno u obzir? Sa stanovišta građanske političke filozofije građanska neposlušnost bi bila nenasilan protest protiv zakona, ili određene politike, uz masovnije učešće, da bi se stanje popravilo. »Nema puta ka miru, mir je put«, bio sam oduvek inspirisan Gandijem, ja se ne rukovodim borbom za vlast, nego isključivo nenasilnom samozaštitom. Cilj mog čina građanske neposlušnosti koji sam tada promišljao ne bi bila promena zakona kako se to ističe u teoriji, nego baš suprotno, zahtev da Ustav bude poštovan, jer su Ustav i zakoni SFRJ garantovali mnoga prava, ali nisu bili poštovani u praksi. U stvari ja se zalažem za promenu politike, jer je politički nepripadna većina na neki način obespravljena, a manjina privilegovana. Ovi teoretičari zauzimaju stanovište da se građanska neposlušnost sastoji u tome da se neka grupa ili manjina obraća većini koja ima političku moć, zato što se taj čin rukovodi i opravdava političkim principima za koje se veruje da su opštevažeći unutar demokratskog društva. U Jugoslaviji je upravo obratno, većina je ta koja je obespravljena. Zar je Jugoslavija demokratsko društvo, ako je u njoj politički nepripadna većina obespravljena.

Pojedini teoretičari su tvrdili da se akcije građanske neposlušnosti sastoje u kršenju postojećih zakona, koji zabranjuju takve proteste, a Ustav Jugoslavije daje građanima pravo da se žale ukoliko smatraju da neko ugrožava njihova prava.
Teoretičari ističu dalje da svako delovanje koje je nezakonito, bez obzira na njegove poštene i plemenite namere, nosi u sebi latentan rizik, ne samo neuspeha operacije, nego i kazne aktera, i da može da prouzrokuje lančanu reakciju, koja na kraju može da dovede do stanja sveopšteg nepoštovanja ustavnog reda i zakona.
Uvek sam imao na umu da sam nevin, i da je moj angažman zasnovan na najpoštenijim namerama, imam pravo da se branim mirno i nenasilno, argumentima, u okviru postojećih zakonskih propisa.
Naročito se stavlja akcenat na neophodnost iscrpljenosti svih legalnih formi podnesaka i žalbi, pre nego što se pokrenu protesti. Ispoštovaću i ovaj zahtev.
Samo su pojedini usamljeni pojedinci tada imali hrabrosti da protestuju, masa nije bila ustalasana. Počeo sam strpljivo da istražujem pojedince u sličnom položaju. »U demokratskim zemljama, umeće udruživanja osnovno je umeće; napredak svih ostalih umeća zavisi od njegovog napretka« (Aleksis de Tokvil).
O našoj zemlji i ovoj temi ne nađoh iole praktično korisnije studije ili podatke. Mihajlo Mihajlov i Milovan Đilas su dobro poznati u javnosti, zbog pisanja knjiga i kritičkih tekstova su završili u zatvorima. Vladimir Dedijer i Jovan Barović pali su u nemilost jer nisu okrenuli leđa Đilasu. Lično sam video kao dete paljenje opozicionih listova nakon rata, progone kulaka, konfiskacije, sretao sam zatočenike »informbirovce« nakon 1948. godine, čuo sam za posleratne protivnike novog poretka Živojina Pavlovića, Slobodana Jovanovića i Grola.
Tragajući za istomišljenicima upoznao sam Dragoljuba Ignjatovića, Vladimira Markovića, Lazara Stojanovića i druge, čuo sam za profesore univerziteta oko časopisa Praxis i Korčulansku školu. Ilija Moljković mi je pričao o 1968. (tada sam bio u Belgiji). Pokret osporavanja, saznah, začeo se još ranije širom zemlje u Ljubljani i Zagrebu 1950-ih godina. Slušao sam za grupice disidenata okupljene oko Vlade Mijanovića, Milana Nikolića, Pavluška Imširovića, Jelke Kljajić, Predraga Olujića, Gorana Đapića. Otkrio sam džepove otpora u Udruženju književnika Srbije, na Pravnom fakultetu, pre svega Kostu Čavoškog, kao i pri pojedinim medijskim redakcijama i naučnim ustanovama. Kasnije sam lično upoznao ili susretao povremeno Milovana Đilasa, Mihajla Mihajlova, Dobricu Ćosića, Dragoslava Mihajlovića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Matiju Bećkovića, Milovana Danojlića, Vojislava Šešelja, Dobroslava Paragu, Vladimira Šeksa, dr Janeza Rugelja, Iliju Ilijevskog i druge.
Koje metode su koristili ovi naši disidenti nisam mogao pouzdanije saznati. Da li su bili uspešni? Jedno mi je postalo jasno: u ovoj iznurujućoj rovovskoj borbi treba imati zdrav organizam i jasan um. A podmukli tirani iscrpljujućim stresovima upravo udaraju one koji ih osporavaju tamo gde su oni najosetljiviji, a to je njihovo zdravlje. Zato stavih sebi u zadatak da vodim zdrav život. Ko ima zdravlje ima nadu, ko ima nadu, ima sve.