Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Ruski oligarh Mihail Hodorkovski, bivši vlasnik ruske naftne kompanije Jukos i NTV (Nezavisna televizija), uhapšen 2003. i osuđen na osam godina zatvora zbog finansijskih malverzacija (utaje poreza), izdržava kaznu u jednoj sibirskoj tamnici. Optužen za krađu ogromnih količina nafte i »pranje« novca, Hodorkovski je u novom krivičnom postupku ponovo proglašen krivim. Slično reakcijama na prethodnu odluku suda, i ova presuda je na Zapadu dočekana sa velikim negodovanjem.
Hodorkovski, tajkun koji ne pripada krugu Putinovih tajkuna, sve više postaje paradigmatičan slučaj neostaljinizma u Putinovoj Rusiji, društva u kojem nema građanskih sloboda. To, a ne nekakva odbrana ovog oligarha, jeste motiv Republike da objavi ovaj tekst naše saradnice iz Italije. (Ur.)

savladati. Lično, koliko je žešća spoljašnja situacija, toliko se ja bolje osećam. Lakše je raditi u samici, gde se ima osećaj da se treba direktno odupreti jednoj neprijateljskoj sili.
18. 11.2008.
Poštovani Mihailo Borisoviču,
... Ja shvatam da je Jeljcin imao harizmu, polet (elan) i dobre namere. Samo što se sve završilo loše: on je celu zemlju predao u ruke KGB-a. I Vi to, iako to izražavate malo drukčijim rečima, priznajete, ili mi se tako učinilo. Kako danas, sa distance od jedne decenije, ocenjujete Jeljcinovu figuru? Ako je došlo do promene mišljenja, kada se to desilo?
5. 06. 2009.
Poštovana Ljudmila (J)Evgenjevna,
... Ako treba da govorimo o Borisu Nikolajeviču, ne mogu da (ne) budem nepristrasan. Znam sve njegove mane. Ne samo to, 1999. smatrao sam da treba da ode. Iako nisam sa blagonaklonošću pozdravio Putinovu kandidaturu, i Putin to zna. Ali Boris Nikolajevič je bio značajna ličnost. Granitna gromada. Pravi ruski car sa svim vrlinama i manama te hipostaze. Napravio je mnogo dobrih i mnogo loših stvari. Nije na meni da sudim koja je od ove dve (ličnosti, prim. nov.) uradila više. Da li se Rusija mogla globalno transformisati na jači ili bolji način od onoga što je on učinio? Da li se mogao izbeći ‘termidor’ (jedanaesti mesec francuskog republikanskog kalendara, prim. nov.) i nova stagnacija, ili povratak novih ‘drugova represivnih organa?’ Da li se mogao izbeći rat u Čečeniji, napad na Belu kuću? Verovatno se moglo. Mi za to nismo bili sposobni«.

I Nikola Lombardoci (Nicola Lombardozzi), dopisnik italijanskog dnevnika Republika (La Repubblica) iz Moskve, uspeo je da, preko advokata, dostavi pitanja Hodorkovskom koji je, iz zatvora, na ista odgovorio u pismenoj formi.
U intervjuu, objavljenom u Republici u maju prošle godine, bivši najbogatiji čovek Rusije (2004) na pitanje kako se oseća nakon sedam godina provedenih u zatvoru, odgovara da zatvor u principu, a naročito zatvori u Rusiji, nisu luksuzna odmarališta. Kažnjenici su zatvoreni u veoma malim ćelijama i sve to nije nimalo zabavno. Ali, podrška njegove supruge i roditelja, koji ga čekaju već sedam godina, daje mu snagu da istraje u odbrani reputacije i da ne odustane od svojih principa.
O neslaganju Putina i Medvedeva po pitanju velikih tema, Hodorkovski piše da u odnosu na Putina, koji više voli da svoj odnos sa javnim mnenjem bazira na zastrašivanju i tlačenju, Medvedev je više sklon dijalogu i transparentnosti. »Nisam imao mogućnosti da ocenjujem Medvedeva kao nezavisnog političara, ali mi izgleda da je njegov stil moderniji«, smatra Hodorkovski.
A o sadašnjem stanju u Rusiji primećuje da su promene očigledne, iako ih posmatra iza rešetaka. »Društvo polako počinje ponovo da cveta. Birokratija, već dugo bahata zbog potpunog odsustva kontrole, počinje da trpi izvesna ograničenja. Živimo jedan mnogo težak trenutak: društvo je još uvek veoma slabo, ali establišment primećuje ograničenja svoje svemoći. U odnosu na aktuelnu situaciju, nije moguće predvideti bilo kakvu vrstu scenarija«.
Hodorkovski, međutim, smatra da nezavisna, uticajna i odgovorna opozicija, uključena u zakonodavne i kontrolne mehanizme, predstavlja jedan od ključnih elemenata u demokratskoj državi. U odsustvu takve opozicije neki mehanizmi postaju a priori neefikasni i to pokazuje upravo ono što se dešava u našoj zemlji, gde je birokratija upletena u sistem. S jedne strane, dolazi do sprečavanja afirmacije moderne javne administracije, a s druge, promovišu se radikalizam, populizam i korupcija. U takvom sistemu ne vidim svoje mesto, čak i da sam na slobodi«, zaključuje (svojevremeno) finansijer opozicionih demokratskih partija i osnivač fondacije »Otvorena Rusija«.
Na kraju, priznaje da je počinio mnoge greške, velike i male. »Ne verujem u grižu savesti. Počiniti greške, ispraviti ih i ići dalje, normalno je za svako ljudsko biće. Osobe koje su mi važne podržavaju me: pre svega moja porodica, deo obrazovanog ruskog društva informisanog o činjenicama, kao i mnogi dobri ljudi iz inostranstva. Ne mogu i ne želim da ih razočaram«, zaključio je Hodorkovski.

Krajem januara, prvi put nakon izricanja presude, glasoviti ruski disident prihvatio je da (preko svojih advokata) odgovori na pitanja koja su mu postavili novinari listova: International Herald Tribune, Suddeutsche Zeitung, Le Monde i Corriere della Sera.
Hodorkovski je novinaru dnevnika Korijere dela sera potvrdio da i dalje veruje u demokratsku budućnost Rusije iako taj put neće biti ni kratak ni jednostavan. Pretpostavlja da je jedan od razloga što je on i dalje u zatvoru i taj što Putin zna bolje od nas koliko je u stvarnosti slaba njegova moć, a što se tiče razlike između Putina i Medvedeva, kojeg posebno ne kritikuje, navodi: »Za mene, predsednik je mnogo razumljiviji od premijera. On je pragmatičan i ima ideale koji su kompatibilni sa demokratijom. Shvatam njegovu poziciju i zbog toga ga retko kritikujem. Ipak, imamo pravo da od Medvedeva očekujemo više«.
Na pitanja novinara Dragoseia da li, nakon Putinovog televizijskog govora od 16. decembra u kojem je on pomenuo ubistva za koja je osuđen bivši šef Jukosovog obezbeđenja Aleksej Pičugin, očekuje otvaranje novog krivičnog postupka i protiv njega kao naredbodavca tih ubistava, Hodorkovski je odgovorio da je to sada postao jedan od mogućih načina da ga zadrže zatvorenog zauvek. Iako je nedavna presuda pokazala da je sud spreman da uradi sve što Putin hoće, on je naglasio da se više ne plaši. »Jedna osoba ne može zauvek da se boji. Verujem da će me osloboditi, kao što verujem u demokratsku budućnost moje zemlje.«

Međutim, italijanski sociolog (redovni profesor na univerzitetu u Sasariju) i političar (sada poslanik u Evropskom parlamentu) Pino Arlaki (Arlacchi), koji je u svojoj dugoj političkoj karijeri bio i vicesekretar OUN (1997–2002), smatra da je Hodorkovski bio jedan od najopasnijih mafijaša.
U članku, objavljenom u dnevniku Unita u januaru 2010, ovaj vrsni poznavalac prilika u Rusiji devedesetih godina prošlog veka i jedan od najviših svetskih autoriteta po pitanju organizovanog kriminala, tvrdi da je Rusija bila mafijaška država, a da su vrhunski arhitekti i korisnici bili upravo Hodorkovski i njegovi drugari oligarsi. Arlaki objašnjava da je to bila država sagrađena uz srdačnu potporu zapadnog kapitala i da su evropske i američke banke u stvari prikrivale (»prale«?) novac ruske mafije doprinevši da velika zemlja stigne do ruba propasti.
Ali, slavlje za kriminalnu elitu je završeno Putinovim dolaskom. Matematičar i član ruske akademije nauka Boris Berezovski bio je na čelu Koze nostre (Cosa Nostra), a Hodorkovski značajan partijski rukovodilac. Bez tog intelektualnog nivoa ruska kriminalna oligarhija ne bi bila u stanju da smisli jednu od najvećih istorijskih prevara, smatra italijanski političar i autor brojnih publikacija. Po njegovom mišljenju, ova prevara, rođena zahvaljujući savezu između »Veličanstvenih 7«, ugovorenom u Davosu za vreme Svetskog godišnjeg foruma, a radi izborne podrške Jeljcinu, predala je u njihove ruke skoro polovinu bogatstva Rusije.
Kada je 1999. Putin došao na vlast, bio je drag kako Jeljcinu tako i oligarsima koji su ga smatrali kao premijera kojeg će, po potrebi, moći da smene posle nekoliko meseci. Međutim, Putin, iskoristivši ogromno kolektivno negodovanje protiv Jeljcina i mafijaških bosova, ubrzo se distancirao od svojih dojučerašnjih pristalica. On je oligarsima ponudio alternativu: povratak u redove finansijske moći, bez ikakvih pretenzija za intervencijom u politici, u zamenu za odustanak vlade da povrati ono što je opljačkano privatizacijama; ili totalni rat, sa ponovnom nacionalizacijom ugrabljenih javnih dobara i stavljanjem tačke na nekažnjivost za počinjena krivična dela, kao što su ubistva, krađe, prevare, utaje poreza, objašnjava Arlaki.
Suočen sa Putinovim predlogom, mafijaški front se rascepio. Neki su ga prihvatili, drugi su, kao Berezovski, napustili zemlju.
Hodorkovski je, međutim, odlučio da izaziva Putina politički: finansiranjem partija neprijateljski raspoloženih prema bivšem KGB-ovcu u nadi da ga obori. Ali, stvar nije prošla onako kako je zamišljena. Arlaki čak tvrdi da je Hodorkovski veoma nepopularan u Rusiji, a da su njegovi napadi, umesto da oslabe Putina, doprineli učvršćenju premijera.
Ali, Hodorkovski je još uvek bogat čovek, sa mnogo novca u inostranstvu, sa kojim može da plati račune slavnim lobistima i renomiranim društvima za odnose sa javnošću, podseća italijanski sociolog.