Tridesetog marta u Novom Sadu na Tribini Vojvođanske politikološke asocijacije (VPA) Republika bila specijalni gost

Ima li levice u Srbiji?

Tema sa gornjim naslovom privukla je veliki broj posetilaca, uglavnom profesora i studenata političkih i pravnih nauka sa Novosadskog univerziteta. U razgovoru, pored domaćina, prof. dr Duška Radosavljevića i mr Radivoja Jovovića, kao gosti učestvovali su Zlatoje Martinov, glavni i odgovorni urednik Republike, i članovi redakcije Mirko Đorđević i Dragan Stojković

lančani proces poništavanja decenijskih prava radnika širom Evrope. Naravno, postoje još brojni razlozi za degradiranje radnika (i socijalno ugroženih slojeva uopšteno) koji se uvek mogu naći kada privredni razvoj uspori ili stane. Međutim, pogledajmo kakva je situacija u Srbiji? U Srbiji, usled nepostojanja konsolidovane vladavine prava i jasne državne politike prema radnim odnosima, a usled postojanja monopola i u velikom broju slučajeva loše izvedene privatizacije, situacija je još gora. Ogroman broj radnika teško je pogođen ekonomskom krizom, dok veliki broj radi u domenu tzv. sive ekonomije, gde radnička prava liče na ona koja su imali radnici u industrijskoj revoluciji 19. veka. U Srbiji, zatim, čini se, ne postoji jasna ekonomska i socijalna politika kojoj je cilj povećana briga o siromašnijim društvenim slojevima. Niti možemo primetiti bar preventivno delovanje države u ovom pravcu razvojem određenih mehanizama formalnog i neformalnog obrazovanja i stručnog usavršavanja, prekvalifikovanja... Međutim, pored očiglednog nepostojanja koncepcije na
		Bogoljub Arsenijević Maki - crteži iz zatvora

U današnjoj Srbiji nema levice, ali ima levičara

Za ovakvo stanje stvari, mogli bismo reći sledeće: u savremenoj Srbiji ima levičara, ali nema levice.
Kod nas u Srbiji vlada pravi pojmovni haos kada je reč o definisanju levice, postoje brojne definicije. Za neke je dovoljno da se prihvate načela slobode i demokratije, za druge da se osudi boljševizam ili tzv. istočni greh i promovišu ideje Gidensovog trećeg puta ili Šreder–Blerovog novog centra pa da se stranka ili pokret nazove levicom. Po mom sudu, ni Laburistička partija u Engleskoj, a ni SDP u Nemačkoj ne odražavaju zahteve jedne istinske levice. Naime, daleko su od onoga što je cilj moderne levice npr. u skandinavskim zemljama, a to je očuvanje životne sredine, građansko blagostanje tzv. people welfare i socijalna država (social state).
Danas imamo nekoliko partija koje sebe smatraju levicom: Koraćeva SDU, SDP Rasima Ljajića i NSDP Dušana Janjića. Postoji i Komunistička partija Jugoslavije Joške Broza. Moguće je da postoji još neka. I njihovi programi se baziraju na sličnim opštim načelima u kojima jedva da ima pomena o radništvu kao ključnom faktoru u socijalnom životu i radu kao determinanti vrednosti i kategoriji opšteg napretka.
Kapitalizam kao sistem, baš kao i u Marksovo vreme – a danas je to znatno vidljivije – ima tendenciju da u cilju ostvarenja profita kao svog glavnog motiva vodi širenju kapital-odnosa i po horizontali i po vertikali. Horizontalno u trci za jeftinim sirovinama i istom takvom radnom snagom kapital teži da zaviri u najudaljenije kutove planete, ne libeći se da svoj osnovni cilj realizuje milom ili silom. Vertikalno, pak, on zadire u javne sfere, poput kulture, prirodnih resursa, težeći da ih komercijalizuje. Pri tom ne vodeći računa o ugroženosti čovekove životne sredine, pa u krajnjoj liniji i njegovog opstanka na planeti. Dakle pohlepa, gramzivost prete da unište prirodne i društvene resurse. Najnoviji japanski primer to pokazuje belodano. (Japanska država zapretila je ovih dana privatnoj kompaniji koja održava nuklearnu elektranu Fukušima da će joj oduzeti upravu na neodređeno vreme – jer nije u stanju da sanira posledice curenja radijacije.)

Levica je pogled na svet, a ne više ideologija

Levica, pak, deli drugačije vrednosti. Sloboda, demokratija, socijalna pravda, širenje jednakosti i na polja rodne, generacijske, nacionalne i svake druge ravnopravnosti njeni su elementarni principi. Levica je danas sve manje ideologija, a sve više potreba. Ona je pogled na svet. Mnoge levičarske partije su danas na Zapadu odustale od klasne borbe i prihvatile kapitalizam kao sistem kojem se treba adaptirati i koji ne treba sistemski menjati, već treba razvijati funkcije socijalne države.
A Srbija? Kakve su perspektive moderne levice?
Potpuno prihvatam tvrdnju Latinke Perović, koja najbolje od svih poznaje istoriju srpske levice, da »bez obzira na različite predznake glavna društvena ideja u Srbiji je ideja socijalizma«. Štaviše, svi populistički pokreti u Srbiji su nastali iz levice (Pašićevi radikali, Slobodan Milošević). Samo što je taj socijalizam bivao adaptiran potrebama male, seljačke Srbije. Srbija ne sme da ponovi procese razvoja zapadnih zemalja i mora da izbegne surovu kapitalističku eksploataciju – to je još Svetozar Marković smatrao.
Takođe, ona prava, izvorna levica u Srbiji je bila uvek veoma kritična prema programu srpskog velikodržavlja i nacionalizma. I to je konstanta srpske levice. Zajednički stav celokupne srpske levice kroz 150 godina bio je federalizam nasuprot centralizmu. Samo federacija balkanskih državica mogla je voditi miru. To je ponavljao Svetozar Marković, u drugoj polovini XIX veka, to su govorili i srpski socijaldemokrati Lapčević i Tucović s početka XX veka, to je zagovarala i KPJ dvadesetih godina i ostvarila u NOB-u 1945.
Međutim, ratovi iz devedesetih, velika društveno-ekonomska kriza praćena megainflacijom, negativna svetska iskustva sa realsocijalizmom i njegov definitivno slom (boljševizam), SPS i JUL kao simboli zla koji su u većem delu stanovništva doživljavani kao levica, uticali sa da i u svetu, a još više u Srbiji sam pojam levice bude prokažen i proskribovan. Do pre nekoliko godina, tačnije do početka svetske finansijske krize (2008) neoliberalni koncept je bio vladajuće mišljenje u Srbiji, a svaka levičarska ideja, pokušaj očuvanja mukotrpno stvaranih tekovina na planu položaja radništva i radničkih prava smatrani su kao ostaci »Brozovog vremena«, a oni koji su se za to zalagali »komunjarama« i »neprijateljima srpskog naroda«. I danas, 2011. godine, iako se o levici može slobodnije i bez podrugivanja i podsmeha javno govoriti, ona nije naročito popularna i teško nalazi pogodno tle u Srbiji. Prvo, javni politički diskurs u Srbiji nije levičarski. Javni diskurs u Srbiji danas je mantra o slobodnom tržištu, evropskim integracijama i regionalnoj saradnji nasuprot i rekao bih često na uštrb radničkih prava. Proizvodnja je opala, fabrike ne rade, radnici masovno dobijaju otkaze (800.000 zvanično prijavljenih kao nezaposleni, a mnogo ih je više u realnosti), oni koji rade bivaju grubo eksploatisani od strane vlasnika, često i mesecima ne primaju platu ili im se ne uplaćuje zdravstveno i penziono osiguranje. Radnici u Srbiji su u opštoj konfuziji, potpuno je ideološki razbijeni, oni danas na izborima uglavnom glasaju za desničarske partije (SRS i DSS i sada verovatno za naprednjake), sindikati su slabi i neorganizovani, vrlo često u međusobnom sukobu, ponašaju se rivalski, a vlast to umešno koristi.

Radnici su u konfuziji

najvažnije, prvo, nije to prva knjiga Norberta Bobija koja se bavi levicom i desnicom, ali su neke teze ovde zanimljive i važne. Pojmovi levica i desnica od vremena Francuske revolucije do danas menjali su smisao jer ideologije nisu mrtve budući da je, kako se to u literaturi popularno kaže, »drvo ideologija uvek zeleno«. Dihotomija koja se podrazumeva je trajna iako elementi jedne i druge strane menjaju mesto na skali značenja. Žan-Pol Sartr je pokušao duhovito da tu dihotomiju objasni tvrdnjom da su levica i desnica »dve prazne kutije«, a veliki mislilac je pri tom bio ideološki svrstan: prodavao je ultralevičarska glasila na trgovima Pariza! Ove napomene koje sam napred izrekao vezane su za bolje razumevanje društvenih promena 1989. godine. Naime, ono što se imalo na umu nakon Oktobarske revolucije i pobede boljševičke levice 1917, pod staljinizmom se pokazalo kao najgori oblik desnice, iako je formalno desnica bila pobeđena. Otuda prvo pitanje: šta je levica, a šta desnica. Odgovor je,
		Bogoljub Arsenijević Maki - crteži iz zatvora

Kamen-temeljac levice – pod znakom pitanja

Ono što je bio kamen-temeljac klasične levice danas je pod velikim znakom pitanja. Klasičnog proletarijata nema, a šema je bila izvedena i to jasno, iz starije religijske šeme u čijoj je osnovi mesijansko-hilijastička matrica o Mesiji i konačnom izbavljenju. Levice danas nema i tu je problem, jer ono što se definiše kao levica nemoćno je da reši problem odnosa između rada i kapitala. U tom smislu se govori o jednom misliocu, Edgaru Morenu, kao nekom »poslednjem pravedniku evropske levice«. Demokratiju niko ne poriče jer to je okvir, ali se nameće razlika između »deliberativne« i participativne demokratije. Moren tu nudi svoju formula: levica danas mora obuhvatati one elemente koji se uglavnom poriču, iako se činjenice tome protive. To su ideje komunizma, ideje starog libertinizma – to su anarhisti u širem smislu reči – ideje socijalizma i filozofija ljudskih prava i zaštita prava na osnovi rodne ravnopravnosti. Moren svoju viziju nove levice izvodi iz bogatog nasleđa ali bez činjenice da danas levice nema. Šta spaja levicu Milorada Vučelića i konzervativca palanačkih dimenzija Vojislava Koštunicu s ideologijom Vojislava Šešelja? I sve i ništa, zavisi kako se gleda. Ili, šta spaja Mari Lepen sa grupama koje se deklarišu kao levičarske u Francuskoj? Ako bismo nastavili sa teorijskim razmatranjima stigli bismo do glavnog izvora – to je misao Kastorijadisa čije je poreklo trockističko. Levica danas, koje nema, zaista je kompleksan pojam, a praksa nemeće potrebu za njom i tu se potpuno slažem s kolegom Martinovim. Levica danas ima smisla samo kao redefinisana. Nevolja je u tome, kako kaže i Edgar Moren, što je socijalistička misao uistinu u ruševinama. Levici danas, po Kastorijadisu, nedostaju mašta i kreativnost koje ona generiše. Klasična i stara levica nije marila za ekološku dimenziju sveta u kojem se odvija borba između rada i kapitala. Toliko za sada, a kasnije ako bude pitanja i na njih možemo odgovoriti.
Radivoje Jovović: Hvala gospodinu Mirku Đorđeviću, sada bih reč prepustio gospodinu Draganu Stojkoviću. Izvolite.
Dragan Stojković: Pojam levice se upotrebljava danas uglavnom kao pripadanje komunističkoj ideologiji, socijalističkim idejama ili političkim partijama koje se na njima zasnivaju. Pojam levice se, dakle, posmatra u okvirima ideološko-političkog obrasca koji je ograničen istorijski na XIX i XX vek i klasno, na pojam radnika i teorije diktature proletarijata, kao i na praksu državnih uređenja nastalih osnivanjem SSSR, pre svega u Evropi, a zatim u Aziji i na Kubi.

Uprošćeno gledanje na pojam levice

Ovakva dnevno-politička upotreba pojma levice nužno je jednostrana, jer pojam levice je i pojam koji u sebi sadrži čitav sistem vrednosti, pre svega etičkih načela, pa predstavlja i kulturni obrazac koji ima univerzalno značenje i svojim sadržajem prevazilazi ograničenja vremena i prostora. Iskonske vrednosti ljudske vrste su pravo na slobodan život, pravo na rad, pravo na uživanje plodova svog rada, ravnopravnost pred zakonom, sloboda kretanja, stanovanja, sloboda mišljenja i govora. Ideja levice je u svojoj biti etika večite potrebe za boljim svetom i kultura – negovanje uslova koji omogućavaju ostvarivanje potencijala pojedinca.
Uvek se u razgovoru o levici mora poći od nastanka ovog pojma, kada je posle Francuske revolucije 1789. godine u političkoj podeli na klase buržoazije i aristokratije, kao levica promovisana klasa koja je (sedeći u klupama na levoj strani Skupštine) istakla za vreme svoje pobune načela slobode, bratstva i ravnopravnosti – i jednu od osnovnih podela između levice i desnice: levica je opredeljena za republiku kao javnu stvar, a desnica za monarhiju kao vladavinu pojedin(a)ca. Dakle, radi se o etici, vrednostima, koje proizlaze iz interesa zajednice, zajedničkog dobra i moralu koji proizlazi iz interesa pojedinca ili odabranih pojedinaca.
Zahtev za slobodom ukida takozvani prirodni poredak odnosa gospodar–sluga u svim mogućim varijantama. Bratstvo je sloboda za, i to ne za sebični pojedinačni interes nego za zajednicu, za javno dobro. Ravnopravnost građana pred zakonom bez obzira na sve razlike u pripadnosti staležu (kasnije polu, rasi) jeste zahtev koji ne znači i egalitarizam, to jest jednakost u siromaštvu. Ako se usvoji ovakva definicija pojma levice, i dosledno primenjuje u svim istorijskim epohama, u raznim istorijskim okolnostima, levicu su predstavljale, na primer, i rane hrišćanske zajednice, i pobune robova, i seljačke bune. Levicu su predstavljali pokreti reformacije, prosvetiteljstva, antifašista, pacifista, ekologa... Levičarski je uvek bio aktivan životni stav nepristajanja na pasivnost i prepuštanje da neko drugi iznad građana, sa pozicije vlasti i moći, održava bilo kako proglašen »večni poredak«.

Izvorne ideje marksizma su deformisane

Posebno poglavlje predstavlja izopačenje izvornih ideja socijalizma i komunizma proisteklih iz načela slobode, bratstva i ravnopravnosti, načina na koji je u političkoj praksi izvorna ideja i teorijska nadgradnja levice pretvorena u svoju suprotnost, u suštinski konzervativne, nacionalističke i desničarske oblike, pod imenom socijalizma i komunizma – od totalitarnih, korporativnih projekata fašizma i nacionalsocijalizma, staljinizma, kineske »kulturne revolucije« do bezumlja i masakra Pol Potovih Crvenih kmera.
Svaku ozbiljniju primenu kriterija levice naravno da ne bi prošla ni praksa političkih partija u Srbiji od sredine XX veka, od Saveza komunista, Socijalističke partije, Jugoslovenske udružene levice (JUL), do brojnih takozvanih socijaldemokratskih partija. Politička organizacija koju su sačinjavali pojedinci posvećeni idejama emancipacije, politička organizacija levice, pogotovo u periodu posle Drugog svetskog rata, pretvorila se u masovnu organizaciju ideološke pripadnosti u funkciji održanja vlasti.
U srbijanskim uslovima od sredine XIX veka levicu je predstavljala socijalistička misao od Živojina Žujovića, Svetozara Markovića, do Dimitrija Tucovića i Dragiše Lapčevića. Socijaldemokratska partija Srbije iz prve decenije XX veka (do Prvog svetskog rata) je u svom vremenu i u svom istorijskom trenutku svojim političkim radom, svakodnevnim vezama sa liderima evropske socijaldemokratije, predstavljala autentičan teorijski i praktičan oblik borbe za emancipaciju zaostalog i konzervativnog društva.

Dosledni srpski socijalisti

Između dva svetska rata novoosnovana Komunistička partija Jugoslavije je, pre svega, delovala u ilegali, u krajnje neprijateljskom okruženju monarhističke diktature i desničarske ideologije, pogotovo u crkvenim krugovima (N. Velimirović) i profašističkim organizacijama (Ljotić). S druge strane, Komunistička internacionala (Kominterna), sa centrom u SSSR-u, postala je doktrinarna organizacija koja je u ime »viših ciljeva« potirala svaku slobodu i ravnopravnost. Nedemokratičnost i unutarpartijska diktatura bio je jedan od razloga da posle velikog rata preživeli lider srpske socijaldemokratije Dragiša Lapčević odbije saradnju i otkaže svoj politički angažman.
Posle antifašističke borbe i pobede u narodnooslobodilačkom ratu KPJ se pretvorila u masovnu organizaciju u čijem članstvu se našao veliki broj članova koji nisu imali ni elementarna znanja pismenosti, a kamoli o levici i desnici. Proklamovani egalitarizam, kao osnova za totalitarizam, na jednoj strani omogućio je poslušno povinovanje ideologiji, a na drugoj neograničenu vlast, despotiju, od lokalnih lidera do vrhovnog vođe. Ipak, proklamovane ideje levice predstavljale su dinamičan element koji je remetio novi »idealni poredak« pa je SFRJ sa svojim samoupravnim eksperimentom predstavljala neobičan i teško razumljiv spoj naprednih ideja i osvojenih sloboda, s jedne, i konzervativnih ograničenja, s druge strane.

Nacionalizam je razorio levicu

Nacionalizam, u svom specifično balkanskom obliku, konačno je razorio projekat levice i pokušaj izgradnje socijalističkog društva u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji. I dok je u ostalim republikama SFRJ posle raspada levica okupljena u političkim partijama socijaldemokratskog imena prešla u opoziciju, i ostala bitan faktor političkog života i vraćala se na vlast, u Srbiji je pod vladavinom Socijalističke partije obnovljen nacionalistički projekat i antikomunistička ideologija desnice iz vremena pre i u toku Drugog svetskog rata. Antikomunizam u Srbiji je bio toliko efikasan da su potisnute tekovine antifašističke borbe, a da su rehabilitovane opskurne ličnosti kolaboracionista Hitlerove okupacione vlasti. Revanšizam antikomunističke mržnje sa svom prljavom vodom komunističke vladavine prosuo je iz korita i zdravo dete naprednih ideja levice.
Najveća istorijska greška intelektualnih elita Srbije od sredine osamdesetih godina, posle smrti Josipa Broza, bila je zajedničko pozicioniranje na desnici i potpuno prepuštanje levice Slobodanu Miloševiću, njegovoj autokratiji i nacionalsocijalizmu. To je jedan od najvažnijih razloga što je značajan broj građana, iako svestan svih njegovih mana, ipak nastavio da podržava Miloševića i nije mogao da svoj glas na izborima daje desnici koja se okupila pod znamenjima monarhije i četničke ideologije.
Socijaldemokratske partije u Srbiji počele su da se javljaju tek od 1993. godine i nastajale su

pre kao posledica nezadovoljstva i ličnih liderskih ambicija pojedinaca nego kao izraz autentičnih zahteva obespravljenih radnika. Te partije su, da apsurd bude veći, bile finansijski podržavane od novopečenih bogataša, tajkuna i neoliberalnih menadžera, pa je jedan od lidera socijaldemokratije, na primer, zabranjivao sindikalno organizovanje u svom preduzeću. A lider jednog od vodećih sindikata je u svom kongresnom govoru izneo stav da borba za radnička prava treba da sačeka da budu rešena državna pitanja (Kosovo i Ustav). Levica danas u Srbiji, kao relevantna organizovana politička snaga koja emancipatorski deluje na celo društvo, ne postoji. Postoji i kao spontani otpor radnika nezakonitim privatizacijama (uglavnom neuspešan), postoji kao brojne građanske inicijative i intelektualna ostrva pojedinaca i grupa koji staju na stranu odbrane sloboda i ravnopravnosti. Dakle, kao rascepkane razbijene grupe koje imaju minimalan društveni i politički uticaj. Na drugoj,
		Bogoljub Arsenijević Maki - crteži iz zatvora

desnoj strani, stoje vrlo moćne političke partije, pojedinci koji su se obogatili u tranziciji, militantne nacionalističke grupe okrenute obnovi ideja monarhije, ma kako one bile maskirane »parlamentarnom formom«. Ipak, postoji još uvek masovno opredeljenje građana za Republiku i vrednosti koje ona predstavlja. Zbog toga prioritet današnjeg javnog angažmana na levici u Srbiji jeste upravo rehabilitacija univerzalnih ideja levice, njenih istorijskih tekovina i tumačenje izvornih vrednosti koje bi organizaciju levice izvukle iz kaljuge postojećih kompromitovanih političkih partija i nacionalsocijalističkih demagogija.
Duško Radosavljević: Po kojem god kriterijumu da merimo naše, samoproklamovane socijaldemokratske stranke, nađemo se u velikom problemu – one su preko noći postale partije naroda, a da pre toga ni trenutka nisu bile partije klase! Zbog toga su im programi slični jedan drugom, kao svaki japi što je nalik na drugoga japija, sa predominantnim premodernim stavovima o naciji, teritoriji, suverenosti, neotuđivim pravima, kulturi, jeziku itd. Briga za potlačene, manjine, marginalne grupe, studente, radnike, ljude koji žive od svoga rada, saradnja sa sindikatima, postaje razlog za podsmeh, ne izvor legitimnosti za dobijene mandate u političkoj borbi, reprezentacija bez specifikacije (Atila Ag) je pravilo političkog života u Srbiji, ignorisanje ideoloških obrazaca, a prihvatanje oblikovanja javnog mnenja vrhunac je političke i društvene sterilnosti, koja se mudro ali, nadasve znalački, protura kao jedino ispravno poimanje vođenja politike, države i društva u abortiranoj, tranzicionoj svakodnevici Srbije. A, tu je negde i AP Vojvodina. Nažalost.
Ukratko, kada je Antoni Gidens, imajući u vidu sve što se dešavalo sa socijalističkom idejom, nakon 1989. godine, pokušao da nađe novi smer, on ga nazvaše »treći put« za obnovu socijaldemokratije. Ono što nije znao, da će uz sve one koji ga kritikovaše zbog tog del(c)a, biti baš toliko (zlo)upotrebljen u našim krajevima, gde su se pobrkale ideologija i kampanja, civilno društvo i nosioci političkih mandata, škola i crkva, porodica i rijaliti šoui... levo i desno, normalno rasuđivanje i zdrav razum. Toliko da su odbačeni, zaboravljeni i svesno gurnuti u zaborav korifeji srpske socijaldemokratije, Svetozar Marković, Dimitrije Tucović, Dragiša Lapčević, Triša Kaclerović, vojvođanski socijalisti, Vasa Stajić, Vitomir Korać i mnogi drugi, te da nas predsednik druge države mora podsetiti šta je bio fašizam, ko se protiv njega borio, koliki je bio naš doprinos i slično. U državi koja ima socijalno odgovornu vladu, u kojoj su dve vodeće vladajuće partije, članice Socijalističke internacionale, potpisale ugovor o istorijskom pomirenju, za očekivati je da i politika bude više leva – da li više elemenata klasične, stare socijaldemokratije ili više elemenata trećeg puta, jako bi nam svima prijalo. A možda bi, kada se to lepo upakuje, a znaju to oni (socijaldemokratski) drugovi od gore, to moglo da se proda biračima. Neka probaju, nama za dušu, kojima su već više puta prodali lepo upakovanu – ciglu. Ili već nešto slično tome.

	Ur.