Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Likovna umetnost kao vid aktivnog »mešanja« u svakodnevni život prisutna je još u osamnaestom veku. Paralelno sa Sviftom i njegovim izmišljenim putovanjima, Hogart je takođe imao šta da »kaže« svojim savremenicima: njegova serija slika iz života razuzdanih građana bila je vrlo važno moralizatorsko oruđe. Ljude je trebalo prevaspitavati i spasavati od raskalašnosti i »bekrijanja«. Naravno da je i pojava niza kolonijalnih ratova, sa najvećim tzv. Prvim svetskim, bila tema i slikari su iskoristili povoljnu priliku: dogodio se ekspresionizam kao svojevrsna i društvena i moralna kritika. Naročito su nemački umetnici bili agilni.
Uplitanje umetnosti u svakodnevni i društveni život je istovremeno stvaranje nove dimenzije: komunikacija koristi i estetsko kako bi elemente prezentacije pojedinih ličnosti istakla. Tu je diktat mode, ali i najrazličitiji spektakli koji na svoj način unose dominaciju pojedinaca i njihovih shvatanja. Glamur i šokantna atraktivnost koriste umetnost i ona dobija epitet »primenjena«, negde se sreće i pojam »umetnički zanati«. Veliki je raspon onoga šta sve ulazi u pomenutu kategoriju ponašanja – pomenuću samo primer šivenja toaleta za pojedine kulturne događaje-premijere opera ili pozorišta. Sve je to staro i dobro poznato – od srednjeg veka do naših dana. I nikakvo čudo što se dogodila varijanta umetnosti koja će se baviti i svakodnevnom politikom, kritikom velikih i totalitarnih sistema vlasti: jedino smeta kašnjenje: ako se reakcija događa danas u odnosu na zbivanja od juče, onda imamo primer političkog ulagivanja. Umetnik koji, na primer, kritikuje ličnost i delo Slobodana Miloševića ili Tita sada, u svakom slučaju »malo je zakasnio«. Takvim ponašanjem indirektno hvali ono sada i oduzima sebi mogućnost da bude kritičan prema svakodnevici. Jednostavno rečeno: svaka kritika prošlosti je istovremeno dizanje slavoluka današnjici. Hoće li se to raditi direktno ili uz upotrebu alegorije – stvar je »umetničke slobode« pojedinca. A da su mogućnosti neizmerne svedoči poznati stil ampir čiji je inaugurator, David, njime veličao Napoleona. Protivnici Korzikanca odmah su smislili epitet – »najveći koljač devetnaestog veka«!
Kod nas se učestala i naglašena pojava tzv. kritičkog realizma može vezati za čitav niz izložbi koje su se događale od 2000. godine u Beogradu, i ne samo u Beogradu – u Vršcu »Bijenale mladih«, u Čačku »Bijenale Nadežde Petrović«. Inicijativa je krenula iz Muzeja savremene umetnosti, Kulturnog centra Beograda, Doma omladine Beograda i Studentskog kulturnog centra. Preispitivanje vladavine Slobodana Miloševića i stavljanje pod lupu kompleksa

Umetnica koja je bila u centru ideja zagovornika preispitivanja socijalističkog perioda bila je Biljana Đurđević. Istina, nije imala glavnu ulogu kao Raša Todosijević, na primer, ali su njene slike imale značaja. Na mene su posebno ostavile utisak »Stomatološko društvo«, 1998, i »Poslednji dani Deda Mraza«, 2001. Obe su nosile određenu sumu kritičkog tretmana izabrane teme sa jasnom dozom simbolike. Oporost i agresivnost su u priličnoj meri isticale stav umetnice. I druge slike koje smo sretali na oktobarsklim salonima svedočile su o spremnosti Biljane Đurđević da svoju misao sprovede dosledno. Lično, imao sam mnoge reči hvale za doslednost i kritičnost umetnice bez obzira na simboličnost koja je bila prisutna. To je čak davalo određenu notu prefinjenosti umesto sukoba agresije s agresijom. Za izložbu u martu prošle godine u galeriji Kulturnog centra Beograd umetnica je izabrala pet slika. One su je udaljile od isticanja grubosti i sasvim približile poetizaciji, alegoriji. Da li je umetnica proširila svoj otpor na političku praksu jednog perioda i na globalnu situaciju – pregrevanje planete, na primer, pa je neophodno usložnjavanje simbolike – tek, pojavila se i ironija. Kako je izbegnuta jednosmernost umetničke komunikacije ovo delo je postalo i samosvojno i u smislu razvoja – novo. Nikakvo čudo što je izložba došla u najuži broj onih koje su pretendovale na prestižnu Politikinu nagradu.

Likovna galerija Kulturnog centra Beograda bila je domaćin i umetnici koja je spremna, kao i Biljana, da o onome sada govori danas! Poznati događaj koji se zbivao u Zrenjaninu, sukob radnika i »vlasnika« »Jugoremedije«, značajna pomoć države – slanje žandarmerije koja je odmah pristupila prebijanju »uzurpatora«, okončanje sukoba i pobeda radnika, sve se to događa 2004. i 2005. godine, dakle sada, tema je koja je zaintrigirala umetnicu. Ona je po uzoru na fotorealizam naslikala veliku sliku sukoba radnika, žandarmerije i telohranitelja »vlasnika« fabrike. Delo je nastalo 2006. godine i prezentovano je prošle godine. Istovremeno je »priložila« razna obračunavanja diljem sveta: teza je jasna – svako protivljenje protiv despotskih odluka države, protiv očuvanja kapitala koji je stečen kako je stečen, dovodi do upotrebe sile. Naravno da je sjajno kadriranje »objekta« pomoglo umetnici da ostvari upečatljivo delo. Prigušena svetlost kao u paklu, izobličena lica svih učesnika, »miris« krvi – sve je to prisutno. Ovakav angažovani realizam viđao se jedino za vreme veličanja »radničkih pobeda« u socrealizmu. No, tada je on bio hvalisavi »vojnik« koji podiže slavoluk sistemu. Ovde je primer žestoke kritike umetnika koji je stasao u vremenu koje kritikuje i kojem želi »lepšu i humaniju« dimenziju. To što se poslužila brojnim primerima iz sveta samo univerzalizuje njen stav: agresija i nasilje su svuda isti i svuda nose isto ime jer su primenjeni iz istih razloga.

»... za slobodu naših porodica, žive su vas odveli, žive vas želimo nazad.«
»Ovo je deo parole sa jedne dokumentarne fotografije izložene u Nacionalnom muzeju u Limi, koja prikazuje grupu od šest Peruanki u tihom i nemom protestu. Gledajući je danas, u vremenu postfeminizma, možemo konstatovati da smo zaboravili suštinu ženske akcije, glas običnih, često obespravljenih žena.« Tako u predgovoru započinje tekst Saša Janjić. Fotografija, i još jedna: sobe u kojoj su žene noćivale, poslužile su Ivani Ivković da ostvari akciju kojom ističe jasnu tezu: ravnopravnost u svetu gde vlada sila snaga na vlasti je obaveza koja se brani i životom. Pri tom su svi životi dragoceni i ravnopravni. To što su fotografije iz Lime u pitanju, što je po njima nastala serija crteža i što su upotrebljeni plakati koji daju podršku demonstraciji, samo su jedan vid prisutnosti. I reakcije zvane sada. Jasno je da se umetnica zalaže da se tzv. žensko pravo ne uzima olako i da sumnja u postojanje ravnopravnosti. Zanimljivo je i to što je umetnica koristila omiljeni način u Latinskoj Americi za likovno predstavljanje događaja: plakatski pristup. Dobro upućeni kažu da se po plakatima može pratiti gotovo svaka revolucija na ovom tlu – toliko je ovakav način omiljen. Time je postignuto dvostruko dejstvo: fotografije kao dokumenta i umetničkog postupka kao adekvatnog zahvata u sredini iz koje potiče upotrebljena ideja.