Otkrivajući spomenik kraljici Dragi Obrenović u Gornjem Milanovcu godine 2010 – i to je znak koji nije promakao istoričarima – prva dama srpskog parlamenta S. Đukić-Dejanović je kazala da istoriju »pišu pobednici i istoričari«. Nakon masakra koji je zapanjio Evropu, a koji su počinili oficiri koji su se zakleli kralju, prvu reč su naravno zadobili pobednici po principu kontrole prošlosti. I kada su crnorukci izvikali kneza Petra Karađorđevića za kralja, i hroničari i istoričari su se našli na sličnom poslu. Skriveni i povremeno tek otkriveni delovi istorije dugo su ostajali pod »nanosima« vremena. Postajali su novi »udes« nesrećnog kraljevskog para. Primera radi, čak i Slobodan Jovanović koji je dobro poznavao doba i likove na sceni gledao je zaista »manje očima istoričara«. Ono što mi danas nazivamo »politička pozadina« atentata nije bilo nepoznato – obilje je građe koja je publikovana – ali su interpretacije bile neobične. Čak i danas na političkoj sceni Srbije ima glasova koji »zazivaju« Apisa. Istina, nema ih među istoričarima, ali se i oni teško probijaju kroz obilje dokumentacije. Suzana Rajić sve to zna i stoga je njena knjiga dugo očekivana. Ona je izazov prihvatila kao istoričar od zanata i izabrala je – slobodnije rečeno – ulogu onog Heraklitovog kopača zlata koji mora da kopa zemlju da bi došao do zrnca zlata – bez svrstavanja na neku stranu. Onaj ko je pažljivo pročitao ovo delo ne može da ne prihvati ocenu stručnih recenzenata da je ovo »najznačajniji rezultat istorijske nauke u Srbiji u više poslednjih godina« – L. Perović.
Delo S. Rajić nije klasična monografija o vladaru već i sistematizovan prikaz stanja u Srbiji na wsamom početku XX veka.
U krilu društva koje nije dovoljno iskoračilo u smeru civilizacijskog napretka glavni akteri na sceni su Vojska i Crkva – uz uvek moćnu partiju radikala koja se brzo prestrojava – koja drži sve konce u rukama. Uz njih ide i nacionalna intelektualna elita koja je zaokupljena širenjem države a ne izgradnjom modernih struktura. I u tom okretanju na jednu ili na drugu stranu – na Zapad ili na Rusiju – odvija se i drama poslednjih Obrenovića: samo oni nisu shvatali da će se velike sile jednom nužno dogovoriti, kako je i bilo. Vojska nije odustajala od velike države i to će se nastaviti i posle 1903. sve do balkanskih ratova i velikog svetskog rata – sa onim »signalom« u Sarajevu 1914. I tu je S. Rajić hrabro pristupila jednom paradoksu – nakon ovog krvavog čina ipak u Srbiji započinje novo doba. Ni traga ovde od legende o novom kralju-republikancu već se nudi smisao istorijskog procesa na temelju bogate dokumentacije. Taj proces je važniji od formulacija o nekakvoj »revoluciji godine 1903«, kako se tvrdilo i kako su to forsirali pisci i ideolozi – nikada počinioci masakra nisu procesuirani iako su ti zahtevi

kralja i kraljicu Dragu koju je u propovedima nazivao divnom »gugutkom na srpskom prestolu«. Izdao je ukaz u ime Crkve da se ona pominje u prozbenoj jekteniji u kojoj se pominju kralj i kraljica i članovi vladalačke loze po pravu nasleđa. Na blagodarenju u Sabornoj crkvi pred novim kraljem Petrom on je, međutim, odao pohvalu »hrabrom vojinstvu koje nas je izbavilo od tirjanina« – nazvao je Aleksandra Neronom. Oštro je reagovala srpska crkva u Sremskim Karlovcima – u glasilu Srpski Sion – koja je majski prevrat i držanje mitropolita nazvala sramnim i »mrljom na obrazu Srbije«. Svi ovi detalji čine vrednost ove studije, a najvećma su to analize stanja u društvu i procesi koji se otvaraju u Srbiji krajem XIX i početkom XX veka. Večna »igra« političkih partija i prvaka nacionalne elite okvir je udesa poslednjih Obrenovića. Pored ličnosti i likova ove drame imamo u ovom novom osvetljavanju majskog prevrata odlično prikazan sukob shvatanja moderne države i autokratije kao procesa koji nije okončan ni nakon 1903, odnosno koji će potrajati upravo kao istorijski proces. Pisana s akribijom koja je znak dara, ova studija je zaista uspeh – i odgovor kakav nude istoričari od zanata. A to je i znak opiranja zaboravu i nužnosti otvaranja za novo – o čemu se i u istoriografiji mnogo toga prećutkivalo. Novo je i to što u delu S. Rajić imamo detaljnije osvetljeno sve ono iz ruskih diplomatskih arhiva što je donedavno bilo u senci.
Istoričari od zanata su – to se pokatkad zaboravlja – i svedoci o vremenu – i o prošlom i o našem, sadašnjem.