Blagodareći milosti turskih paša i vezira i pomoći legitimistične Evrope, uspeo je lukavi, sujetni i neskrupulozni vojvoda Miloš Obrenović da se, u jednom narodnom modus vivendi, proglasi za naslednog kneza Srpskog Naroda. Na taj je način, mesto federalističke demokratske uprave, zasnovana najazijatskija forma vladavine, otvorena era persiskog despotizma u našoj zemlji, u zemlji Revolucije od 1804. Sledujući primeru svojih stambolskih učitelja, knez Miloš je oglasio Srbiju za svoj spahiluk a Srpski Narod za svoje roblje i ovce za striženje. S njegovog je prestola odjeknula opaka formula Luja XIV: Država, to sam ja! Interesi dvora i dvorske kamarile uzdignuti su iznad interesa naše Otadžbine: politika srpskih vladalaca koji su se naizmenično ređali iz dveju dinastija i koji su se javljali u svim maskama, morala je biti i u nas kao i u celome svetu protivna narodnoj politici, čiju vrednost cenimo po njenim uzvišenim načelima Slobode, Jednakosti i Bratstva.
Ali, među svojim protivurečnim članovima, Sv. Pismo ima i jednu istinitu reč, po kojoj drvo valja suditi po njegovim plodovima. Monarhističnu politiku, dakle, treba suditi po njenim plodovima, po delima dosadašnjih srpskih kneževa i kraljeva.
A koja su to dela dosadašnjih srpskih kneževa i kraljeva? Šta su uradili srpski vladaoci? Bezbrojnim zloupotrebama i državnim udarima, krunisani su razbojnici obesvetili ustavnost i zakonitost u našoj zemlji. Birokratskom organizacijom vlasti, oni su otvorili širom vrata neobuzdanim činovničkim pustolovima i zulumćarima. Vanrednim stanjima i prekim sudovima, oni su ubili veru u Pravdu. Monopolisanjem prosvete za povlašćene klase, oni su ukočili kulturni napredak našeg naroda. Ogromnim budžetskim rashodima na vojne, crkvene i ostale parazitske ustanove, na nesrazmerne civilne liste i apanaže, oni su ruinisali

kriminaliteta i društvene bede. Favoriziranjem i korupcijom, oni su iskvarili ne samo inteligenciju, nego i ostale društvene redove. Oni su... Jednom rečju, krunisani su razbojnici u našoj lepoj, plodnoj i bogatoj domovini stvorili take očajne pojave moralne, političke i društvene reakcije, da se ove pojave u mnogome mogu porediti s Tenovim slikama staroga režima u Francuskoj.
Tako je u unutrašnjoj državnoj politici. U spoljašnjoj pak politici nije drukčije. Miropomazani su jezuiti i vizantinci zaboravili amanet Srba ustanika: da Srbija treba da bude hram otvoren svima ugnjetenim iz okolnih zemalja i paladijum demokratskog ideala Jugoistočne Evrope. Svu svoju diplomatsku veštinu oni su upotrebili na unižavajuća podvorenja Porti i na kulučenje nepravednim Velikim Silama, naročito carističkoj Rusiji i polufeodalnoj Austriji, i sveli je na progonjenje balkanskih revolucionara iz naše zemlje. U danima opštih pokreta oni su upotrebljavali taktiku skrštenih ruku, a, naprotiv, u trenucima nesposobnosti za vojnu akciju oni su vodili avanturističke ratove. Tajnim konvencijama s najcrnjim neprijateljima našeg plemena i dinastičkim spletkama, oni su ubili ugled Srbije u svetu. Jednom rečju, naši su vladaoci znali pronaći samo jednu devizu u svome životu: Radimo zlo, pa makar posle nas i potop nastupio!

Eto, taka su dela monarhistične politike, taki su plodovi drveta koji je Srpski Narod zalevao svojom krvlju i svojim suzama. To su plodovi drveta zla. Ovo su, u svojim svetlim trenucima, priznavale i mnoge političke grupe, i istorija srpska nije ništa drugo do pokušaj ovih političkih grupa da se potkresivanjem i kalemljenjem oblagorodi drvo zla, da se monarhija prilagodi demokratskim ustanovama prosvećenog Zapada, da se putem ustavne i parlamentarne reforme, zbacivanjem s prestola pojedinih vladalaca i dinastičkim prevratima popravi monarhija u duhu novoga doba. Ali vreme je i ovde ponovilo staru istinu: da se dvorska politika ne može izmiriti sa narodnom politikom.
Opozicija dosadašnjih političkih grupa nije uspela, nije uspela zato što je težila jednoj nemogućnosti: htela je reformisati monarhiju koja je sasvim istrulela. Drvo zla ne treba potkresivati niti nakalamljivati, već mu valja podseći sekirom deblo do korena. Kao što su slobodni Francuzi proterali iz svoje Otadžbine careve i kraljeve, i naša je najpreča dužnost da vladavinu božanskog prava zamenimo vladavinom narodnog suvereniteta.
Za ovaj veliki zadatak, za ovaj plemeniti posao potrebna je jedna smela i odlučna opozicija, potrebna je republikanska opozicija. Samo će ona znati i umeti biti utuk tiraniji, mač nasilju i nepravdi, štit prava Čoveka i Građanina.