Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Još od 2000. godine, sa nastupom tzv. demokratskih promena, uobičajila se neprijatna olakost u davanju ocena povodom poratne nacionalizacije – govori se, naime, o »otimačini« od strane »crvene bande«. Cilj ovog teksta je da ukaže na nužnost promatranja društvenog konteksta. A s obzirom na kontekst blaženopočivšeg našeg socijalizma jedino su tzv. crveni buržuji, pored »regularnih« mazni-pa-kidaj kriminalaca, bili istinski otimači označeni kao sistemske štetočine.

Pravno-etičke implikacije otimanja ili, bolje, oduzimanja, nemaju univerzalno važenje. Da li su današnje banke mesta zločina, kriminalne jazbine gde se zavlače same žrtve da bi im se otelo? Ne, nažalost. Da li je najčuveniji književni zelenaš, Šajlok iz Šekspirovog Mletačkog trgovca, danas najobičnija poetska kreacija čija brutalna kamatarska delatnost više ne podrazumeva značajniju etičku problematiku? Da, nažalost. Nema, dakle, opštevažećih moralnih vrednosti – one su društveno-ekonomski determinisane (a zakoni su, uostalom, uvek na strani više klase – dakle, bogatih i moćnih). A mi ako i haluciniramo da smo prihvatili sistem »univerzalnih vrednosti« (hrišćansku etiku, recimo), to činimo tek načelno, a u konkretnim situacijama – ukoliko uopšte želimo živeti (srećno) u sadašnjem društvu – mi gledamo da te »univerzalne vrednosti« više ili manje zaobiđemo tj. da ih ostavimo da mirno počivaju u vitrini naše dnevne sobe. Ali šta bi sa onim »oprosti nam (bože) dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim«? – »Ma to je prigodna fora, nisi valjda podetinjio da uzmeš to za ozbiljno?! A ako si baš zapeo, uzmi samo prvi deo rečenice«.
Eksproprijacija jeste prisilno oduzimanje imovine od privatnih lica u opštem interesu. Takav poduhvat nikako ne može biti prijatan onima koji pri tom spadnu »s konja na magarca« – on je upravo suprotan njihovim vrednostima, ali vrednostima koje pripadaju prošlosti, odnosno drugom sistemu (uzgred rečeno, agrarnih reformi je bilo i u Kraljevini Jugoslaviji). Oštećeni pri tom nisu zainteresovani da poklone pažnju pitanju da li će taj »opšti interes« zaista biti zadovoljen ili će oduzeta dobra biti pretočena u škembe (ako je reč o stoci) i džepove (ako je reč o dragocenostima) pojedinih istinskih otimača, ogrezlih u samoživosti i pokvarenjaštvu, a takvih je svakako bilo.

Kako vidimo, govoriti o otimačini, o »otetom-prokletom« – na tragu nedavnog Amfilohijevog odapinjanja prigodno blagdanskih strelica anateme – stvar je pobrkanih lončića. Naime, težak je nesporazum upoređivati vrednosti koje su imanentne različitim društvenim sistemima – u najmanju ruku je nefer, da ne pominjem glupost kojom se pri tom ističe, na poredak socijalizma primenjivati kapitalističke aršine. Te stvari su neuporedive. I mitropolit Amfilohije u cilju povraćaja imanja Crkvi poteže nebesa (kud se dede pravoslavna skromnost i težnja ka nebeskom umesto ka ovozemaljskom, materijalnom i »propadljivom«?). Pomenuti bukači društveno-etičke vrednosti karakteristične za kapitalistički poredak nastoje promovisati

komunizmu, od sadašnjih političara jednako smo nekritički preuzeli kategoriju demokratije – međutim, od građanske revolucije, demokratije i komunizma, ovde smo mogli videti tek stidljive naznake! Demokratiju smo sasvim nezasluženo naružili, gotovo ogadili, neotesano je povezujući sa društvenim haosom u Srbiji poslednje decenije (o aktuelnoj partitokratiji govoriću u nekoj od narednih kolumni).
Interesantno je još zapitati se hoće li tih ogorčenih 140 hiljada ljudi (pretpostavlja se da je toliko onih koji čekaju povraćaj imovine) biti dosledno i vratiti, recimo, novac koji je država obezbedila za njihovo školovanje i lečenje tokom godina socijalizma – budući da se svakako gnušaju socijalističkih vrednosti? Radi li se tu uopšte o principijelnosti?! Takođe, da li će ova armija »oštećenih« pozvati potomke prognanih »Švaba« da se vrate u svoje tople vojvođanske kuće? Ili će pristati na politiku dvostrukih aršina (mi smo najbolji, šta nas briga za druge) tako omiljenu u dvovekovnoj istoriji Srbije?
(Pre)oteto prokleto?