Prošlo je (do pisanja ovog teksta) tek desetak dana otkako se novi ministar kulture, samozvani »državnik« sa bradom Nikole Pašića, uselio u kabinet na Trgu Nikole Pašića i odmah požurio na lajpciški sajam knjiga. I sam izdavač (Stubovi kulture) kažu da je bio ponosan na naš štand i pohvale koje su stizale. Ni kriv, ni zaslužan u tome.
Kako će se, međutim, Predrag Marković, koji je bio i urednik Kulturne rubrike Vremena i

nezaposlene zemlje, zaostale u velikim deonicama kvaliteta saznanja i kritičkog mišljenja? U kojoj je beogradski »noćni provod« nedavno proglašen glavnom turističkom ponudom, u kojoj zadrigle terevenke, revnosno medijsko izveštavanje o prostotama televizijskih komercijalnih programa i privatnim životima, o pevaljkama i sponzorušama ne izazivaju ni približno gađenje kakvo izazivaju dnevno-političke i koalicione kalkulacije. Zemlje u kojoj je »Kolubara« paradigma opšteg lopovluka i korupcije i masovnog fronta u odbranu lopova, siledžija, nacionalista, ratnih zločinaca, neofašista, ubica svakojake fele, a sekularnost se ne poštuje ni formalno na državnom nivou.
Upravo taj, »državni« nivo, ako se kultura shvati samo kao resor, može da zavara, pa i zabrine. Setimo se da je sredinom devedesetih, za vakta SPS/JUL vladavine, bilo pokušaja zavođenja

Festivalu autorskog filma pre neku godinu)? O užasima u vezi sa gej paradom da i ne govorimo, nasuprot rasističkim, »patriotskim«, vandalskim, široko shvaćenim i tolerisanim »slobodama«.
Moglo bi se o tome beskrajno... Ali i prioritetno: šta novi ministar nasleđuje od prethodnog, a šta zakonodavac? Zakon o kinematografiji, podzakonski akti Zakona o kulturi, informisanje i sve s tim u vezi, kao posebna glavobolja, bitna za funkcionisanje demokratskog društva (hoće li se ministar suprotstaviti oživljavanju »demokratskog centralizma«, svojevrsne omerte u Vladi?)... Mnogo posla, malo vremena.
Ako je samo promena ministra kulture (unutar iste stranke) pre isteka mandata, bez jasno formulisane strategije, korak ka kvalitetnijem društvu, džaba one sveće. I prethodni je bio dovoljno nekoristan.

Gradonačelnik je, piše prošlog meseca Politika, ohrabrio upravnike beogradskih pozorišta! Dragan Đilas, »ozloglašen« u čaršiji kao osoba koju kultura ne interesuje, sastao se sa upravnicima pozorišta koje sufinansira grad, saslušao njihovu finansijsku muku, posavetovao i obećao novi susret.
Skoro dramski obrt! Ključni savet koji su dobili (i koji ih je, izgleda, ohrabrio) bio je da finansije planiraju prema sezoni, a ne godišnje – dok su, do pre nekoliko godina, »sezonski« planirali, savetovano im je suprotno. Grad ih ne obavezuje na broj premijera koje ostvaruju, pare dobijaju za operativne troškove, neka se sami snađu, redukuju programe, zarađuju na kasi, nađu sponzore... Drugim rečima, ako izbegavaju ekonomsku cenu ulaznica – njihov problem!
Jezik marketinga u ovom susretu, pokazalo se, bio je jezik kojim neki od njih već govore, i time se lakše sporazumeju sa sagovornikom, a neki izgube živce, jer, zaboga, umetnost!... Ko se poslužio lukavstvom, pripremio teren, nabiflovao medijsku kampanju, neke predstave žrtvovao, a neke forsirao više nego što trpe uzvišeni ideali umetnosti, dobro je prošao u ovom finansijsko-menadžerskom višeboju.
Prethodile su susretu, doduše, neke sekvence »vezane trgovine«, izgleda da je bilo i prstiju u pekmezu, većih apetita i nerealnog finansijsko-umetničkog planiranja, pala je i ostavka Darijana Mihajlovića, člana Gradskog veća za kulturu, inače reditelja, asistenta na FDU, angažovanog u Dadovu, trenutno i Ateljeu 212... široj javnosti poznatog i po legendarnoj izjavi povodom zabrane kineskog filma (»Letnja palata«): »Između pametnog i hrabrog, izabrali smo pametno«.
O repertoarskim, umetničkim (i ideološkim) aspektima na ovakvim skupovima se, hvala bogu, ne debatuje. Beogradska pozorišta s te strane imaju odrešene ruke, gostuju po zemlji, ex zemlji, pravom inostranstvu, igraju, a i dolaze im (nama) predstave koje beskompromisno raščlanjavaju uzroke i posledice raspada zemlje, njene uspone i padove... Gostuju reditelji, glumci, scenografi, kostimografi, koreografi, na domaćem terenu se uočava trud da se parira uspešnima.
Utoliko više zapanjuje podatak da je čak 14 glumaca u Ateljeu 212 odbilo ili vratilo uloge u predstavi koju režira Oliver Frljić, jedno od najznačajnijih imena ex YU prostora (između ostalog, dobio je i glavnu nagradu na nedavnom festivalu u Užicu, za »Buđenje proljeća«, u izvođenju Zagrebačkog kazališta mladih). Jedni sebe ne vide u predstavi koju je spremao (»Otac na službenom putu«,premijera 27. marta, sa odgovarajućom sponzorskom pompom, već uobičajenom u ovom pozorištu), drugi ne vide čemu taj komad Abdulaha Sidrana, posve različit od Kusturičinog filma, treći ignorišu (nacionalnost) reditelja, četvrti se bave tezgama...
Samo da se na kraju, ako je već na scenu stupilo menadžersko kalkulisanje, samim tim i zarada, ne pojave kao gubitnička skupina ugroženog srpstva kojem je ceo svet kriv za nevolje, umetničkih duša koje niko ne razume, sindikalaca koji teraju inat i kad ne moraju. Propustili su za sve to šansu još prošle sezone, kada su dobili novog upravnika i nova pravila igre.
Zasad, nema više. Ko je dunuo u sveće, dunuo je.