Hod po mukama patrijarha Irineja

Niko ne zna zbog čega su čak i ozbiljniji komentatori smetnuli s uma reči patrijarha Irineja na dan njegovog ustoličenja: kazao je tad patrijarh da moramo prihvatiti realnost jer kakva je i kolika je, ovo je naša država. Nije isključeno da sam patrijarh nije bio svestan teškoća koje ga čekaju – barem ne svih. Od onda do danas stvari su se iskomplikovale, posebno na Kosovu, gde ogroman broj monaha odbija poslušnost i bez kanonskog otpusta odlazi za svojim »duhovnim ocem« Artemijem. Sam kosovski episkop Artemije razvlašćen je, a o finansijskim malverzacijama sudiće sud i crkveni i državni. Kaluđeri pak tvrde da se nad Artemijem »sprovodi svojevrsni duhovni teror i genocid«. Reči su naravno teške. Jer ako se veliki broj monaških bratstava i sestrinstava odvoji od SPC, na ivici smo nečeg što je u crkvi najteže. To se zove raskol, a to ostavlja dalekosežne posledice. Politika od 12. 06. 2010. piše da su i u zapadnoevropskoj eparhiji nastale teškoće, da je reč o nekim finansijskim malverzacijama u Berlinu, i da nije isključeno da bi vladika Konstantin »mogao biti razrešen upravljanja eparhijom«. Patrijarh je razborito pribegao instituciji koja se zove stavropigija – kad nastane određeno stanje u nekoj eparhiji patrijarh lično preuzima upravljanje tom eparhijom.
Vladici Artemiji traži se mesto boravka – da li će to biti Fenek ili Krušedol videćemo – ali se oko njega okuplja veliki broj monaha koji odbijaju svaku poslušnost i privremenom administratoru ERP Atanasiju, koji je u međuvremenu podneo ostavku, i novom mitropolitu Amfilohiju, koji pokušava da sredi stanje. Ako monasi odu sa Kosova postoji mogućnost da opuste mnogi manastiri, ali se nadamo da do toga neće doći. Dobra je vest što je i sam vladika Artemije svestan ove opasne oštrice i ograđuje se u nastojanju da izbegne raskol – kako će se stvari dalje odvijati nije lako prognozirati, ali je izvesno da je na samom početku služenja put patrijarha Irineja posut trnjem.

Pobuna monaha se širi, ali još uvek ne postoji opasnost od direktnog raskola, no bilo

kako bilo otvoreni problemi se moraju rešavati. Da nevolja bude veća oni se teško rešavaju, jer se jedan broj vladika u episkopatu ćutke priklanja Artemijevoj opciji, koja – očevidno – ne vodi ničem dobrom. U svim zatvorenim sistemima, koji su hijerarhijski ustrojeni, »frakcije« su loš znak. Da ovaj problem ima i političku dimenziju, to je napokon svima jasno, ali država se u ovom slučaju ne meša i dobro je što tako čini. Ako bi se veliki broj monaha na ovaj način izdvajao dobili bismo i nekakve paralelne »crkve«. Nije neobično što problemi teško idu, jer se tamošnji Srbi nalaze pod pritiskom i monaha, ali i političkih struktura iz zajednice srpskih opština. Pominju se teške optužbe protiv vladike Artemija, ali nećemo nagađati o optužnici koja se »vrti« u novinama, jer optužni akt zvanično nije ni podignut. U Srbiji, koja se polako otvara u smeru evropskih integracija, nije zgodno što se ovakve stvari događaju. U najtežoj situaciji je patrijarh srpski Irinej, koji potpisuje odluke i Sinoda i Sabora, koje se ne mogu bez novog Sabora povlačiti. Ono što je najvažnije to je da se izbegne raskol sa svim posledicama ovog očevidno neredovnog stanja u crkvi. Da li će to biti učinjeno vrlo je teško
		Albreht Direr, Prikazivanje seljaka kako igraju, s jedne gravire iz 1514.

suditi, ali odluke patrijarha i sadašnjeg administratora ERP mitropolita Amfilohija vode u dobrom pravcu, ali nismo sigurni kakvi su još otpori mogući.

U ovom mučnom stanju, u Kragujevcu se pojavila Bela knjiga o slučaju vladike Artemija, koja je neka vrsta zbornika sa jasnim ciljem da se vladika Artemije brani po svaku cenu – pre suda. Zanimljivo je da u ovom zborniku dokumenata glavnu reč vode laici, oni isti koji su dva puta već objavili Apel Sinodu i Saboru. Ima među autorima i mnogo sveštenih lica, osobito iz dijaspore, koji sada bacaju drvlje i kamenje na umirovljenog vladiku zahumsko-hercegovačkog Atanasija, koga okrivljuju za sve. Istini za volju, Atanasije nije za celu stvar kriv, jer je i sam, ne mogavši da reši problem, podneo ostavku i vratio se u Beograd. Atanasije odgovara da među autorima ima starih »ljotićevaca« a oni njega optužuju da se ponaša bezmalo kao inkvizitor. Autor knjige je mr Zoran Čvorović, a glavnu ulogu igra politički komentator Slobodan Antonić, koji u slučaju vladike Artemija vidi pokušaj Zapada, posebno iz Brisela, da se razbije SPC koja je, po njima, jedini čuvar nacionalnog identiteta i državne celovitosti. Na 379 strana gusto složenog teksta ovi autori forsiraju jednu jednostavnu tezu, za koju ne nude nikakve dokaze: navodno su Sinod i Sabor, sa potpisom patrijarhovim, doneli pogrešne i opasne odluke. Ako bi se pošlo ovim putem raskol bi brzo bio moguć. Ali sva je prilika, i tome se nadamo, da stvari neće ići tim putem.
U ovome momentu treba se uzdati u razboritost i upornost patrijarha Irineja, koji ne rešava samo jedan problem – ovaj sa Artemijem na Kosovu – nego i čitav niz drugih o kojima se do sada ćutalo. Sumnje nema, i mislimo da reč nije prejaka, da je ovo jedan težak momenat u SPC, i teškoće mogu da uvećaju i nadobudni demonstranti koji pred patrijaršijom organizuju proteste. Još jednom valja naglasiti da je dobro što se država ne meša, i što čitav problem tretira kao unutrašnje crkveno pitanje, iako istini za volju to pitanje – u situaciji u kojoj se Srbija nalazi – nikako nije samo crkveno.

	Mirko Đorđević