»Telekom Srbija« između starog i novog modela tranzicije

Odbor građana za praćenje namere Vlade Srbije da proda »Telekom Srbija« održao je 22. juna 2010. godine novu konferenciju za štampu u beogradskom Media centru. Moderator je bila Jelica Putniković, urednik u Balkan magazinu. Objavljujemo neautorizovan transkript sa skupa.
Odbor građana obratio se i Odboru skupštine Srbije za privredne reforme s ciljem da poslanike upozna s rezultatima svojih akcija i da ih zainteresuje za preokret u načinu na koji se transformiše Srbija.

Jelica Putniković
Jesmo danas malobrojni, izgleda da tema privatizacije »Telekoma Srbija« sve manje interesuje medije. Nadamo se da je to samo privremeno jer ipak jedna ovako bitna tema trebalo bi da bude zanimljiva i novinarima a takođe i javnosti.
Kao što vam je poznato, redakcije časopisa Republika i internet časopisa Balkan magazin su još 15. aprila krenule s organizovanjem okruglih stolova na temu zašto se prodaje »Telekom Srbija«, i to je bio zapravo nastavak akcije koju je grupa intelektualaca pokrenula napisavši Otvoreno pismo predsedniku Srbije. Imali smo i drugi skup, 20. maja, na kojem smo izneli takođe ono što je do tada urađeno i kako od vlade i nadležnih u Vladi Srbije, koji su bitni u donošenju odluke o tome da se privatizuje »Telekom Srbija«, nismo dobili prava obaveštenja. Javno smo o tome informisali u časopisu Republika, dva prethodna broja broja su posvećena tome. Mi smo takođe na sajt Balkan magazina postavili ceo dosije o »Telekomu« i stavili na uvid javnosti. O tome kako je išla naša priča sa pokušajima da dobijemo odgovor zašto se prodaje »Telekom«, uprkos protivljenju velikog broja stručnjaka, danas će vam govoriti članovi Odbora za praćenje namere Vlade Srbije da proda »Telekom«. Da vam ih predstavim: dr Aleksandra Smiljanić, profesor Elektrotehničkog fakulteta i ministarka za telekomunikacije u prethodnom sazivu Vlade Srbije, prof. dr Mlađen Kovačević, član Akademije ekonomskih nauka, dr Nebojša Popov, glavni urednik Republike, i Slavoljub Kačarević, glavni urednik Balkan magazina.
Zamolila bih Slavoljuba Kačarevića da kaže nešto detaljnije o tome šta smo u ova, skoro tri meseca uradili u vezi s informisanjem javnosti i pokušajem da saznamo zašto se prodaje »Telekom Srbija«.

Aleksandra Smiljanić
Više puta do sada sam naglasila da »Telekom Srbija« ne sme da se proda zato što poseduje celokupnu fiksnu telekomunikacionu infrastrukturu Srbije koja je građena više od sto godina i takvu infrastrukturu ne možemo ponovo brzo da izgradimo. Tako bi strana firma, koja bi kupila »Telekom«, mogla proizvoljno da podiže cene, proizvoljno da investira, verovatno manje, proizvoljno da otpušta, jer s jedne strane nema konkurenciju, a s druge strane želi da maksimizuje profit. Tako nešto se upravo desilo u zemljama regiona koje su prodale operatere.
Prikazaću kratku analizu situacije telekomunikacionih tržišta u zemljama regiona koje su prodale svoje operatere i uporediću je sa telekomunikacionim tržištima u zemljama koje to nisu učinile. Na Balkan magazinu možete da nađete kompletnu analizu.
U ovoj analizi korišćeni su zvanični podaci, u najvećoj meri firme »Cullen International« koja se bavi analizom telekomunikacionih tržišta u našem regionu po narudžbi Evropske komisije. Takođe, koristila sam podatke Eurostata i Svetske banke.
Prvi graf pokazuje cene lokalnih impulsa u zemljama regiona u poslednjih pet godina. Date su cene lokalnih impulsa u Hrvatskoj, Makedoniji, Turskoj, Albaniji, Bosni, gde imamo tri nacionalna operatera, Crnoj Gori, Srbiji, a Kosovo je posebno analizirano. Cene lokalnih impulsa u Srbiji su mnogo niže nego u zemljama regiona. Gotovo svi ovi operateri su prodati, nisu prodati operateri u Bosni, osim »Telekoma Srpske« i na Kosovu, u trenutku kada su ovi podaci uzeti. Vidimo da su cene lokalnih impulsa od četiri do 10 puta niže u Srbiji nego u zemljama koje su prodale svoje operatere. Ako pogledate podatke na njihovim sajtovima za minimalne pakete ta razlika je još veća, od pet do 40 puta. Htela bih da napomenem da se lokalni impulsi najviše troše, 56 posto svih poziva u Srbiji su lokalni pozivi.
Sledeći graf pokazuje upoređenje cena međugradskih impulsa. Ova cena u Srbiji je na pretposlednjoj poziciji. Cene međugradskih impulsa u Srbiji su među najjeftinijima, dva i više puta su jeftiniji nego u ovim operaterima koji su prodati.
Vrlo je teško uporediti cene usluga mobilne telefonije zato što postoji veliki broj različitih paketa i te pakete je teško upoređivati. Zato je »Cullen International« uveo neke standardne pakete za male, srednje i velike korisnike. Oni su pretpostavili određen broj poziva i određenu strukturu poziva, koji procenat poziva ide van mreže, koji ostaju u mreži, koji procenat poziva ide po višoj tarifi i tako dalje. Ovde su prikazani rezultati za standardne pakete srednjih korisnika a vrlo su slični dijagrami i za male i za velike korisnike. Cene u Srbiji opet vidimo da su najmanje u regionu i to dva ili više puta niže nego u drugim zemljama regiona.
Ovde možemo da postavimo pitanje zašto je to tako. Zato što je tržište mobilne telefonije liberalizovano u svim ovim zemljama, u većoj ili manjoj meri. Međutim, mobilna telefonija u Srbiji ima konkurenciju u jeftinoj fiksnoj telefoniji i zato su cene niže. U trenutku kada bi prodali »Telekom Srbija«, kada bi porasle cene fiksne telefonije, možemo očekivati da će porasti cene i mobilne telefonije, bez obzira na konkurenciju.
Sledeći graf govori o investicijama u zemljama regiona i taj graf nam daje broj fiksnih linija na 100 stanovnika. Vidimo da Srbija ima najveći broj fiksnih linija na 100 stanovnika, u poslednjoj godini ima 42 fiksne linije na 100 stanovnika; sledeća je Hrvatska sa oko 38 linija, a prosek za region je 26 fiksnih linija na 100 stanovnika. Znači, Srbija sa 42 linije na 100 stanovnika je značajno iznad proseka za region, ali je broj linija u Srbiji na 100 stanovnika viši i od evropskog proseka. Evropski prosek je 40 fiksnih linija na 100 stanovnika. Ovo govori da su česte kritike na račun »Telekoma«, da određeni broj stanovnika još uvek nema fiksne telefone, zapravo neopravdane zato što je »Telekom Srbija« ulagao u fiksnu telefoniju mnogo više nego što je to činio, na primer, »Dojče telekom« u ovim zemljama regiona gde je kupio operatere.
Htela bih da naglasim da kroz fiksne linije ne prolazi samo telefonski signal nego, kao što verovatno znate, prolazi i internet saobraćaj, »brzi internet«. Odavde možemo da zaključimo da je Srbija zapravo najviše ulagala i u »brzi internet« i u fiksnu telefoniju jer su te bakarne parice koje idu do korisnika deo mreže koji zahteva najveća ulaganja. Ta bakarna parica je četiri do pet puta skuplja od onog priključka za »brzi internet«.
Ulaganja u mobilnu telefoniju prikazujemo kroz broj mobilnih na 100 stanovnika. Vidimo da je Srbija opet među najboljima i da ima preko 100 mobilnih telefona na 100 stanovnika. To znači da je mobilna mreža kompletno izgrađena i opet da su tu investicije bar iste kao u regionu, ako ne i više.
I, na kraju, imamo tabelu koja govori o opterećenju zaposlenih u raznim zemljama, u dominantnim operaterima raznih zemalja. Ovde se opterećenje zaposlenih izražava u broju korisnika po jednom zaposlenom i izračunato je na sledeći način: prvo, u trećoj koloni je dat prihod operatera, u četvrtoj koloni je dat prihod u telekomunikacijama u datoj zemlji; kada podelimo prihod operatera sa prihodom telekomunikacija dobijemo deo tržišta koji opslužuje dati dominantni operater i kada taj deo u procentima pomnožimo sa brojem stanovnika, to je ova prva kolona, dobijemo po koliko stanovnika opslužuje dati dominantni operater, jer kao što sam ranije napominjala sve ove zemlje imaju dominantne operatere koji su nastali od njihovih telefonskih operatera. Znači, dobijemo broj korisnika datog dominantnog operatera i kad to podelimo sa brojem zaposlenih dobijemo ovu poslednju kolonu koja nam daje broj korisnika po zaposlenom.
»Bele zemlje«, koje nisu osenčene zelenom, to su zemlje koje nisu prodale svoje operatere, a zeleno su zemlje koje su prodale svoje operatere. U zemljama koje nisu prodale svoje operatere broj korisnika po zaposlenom je negde oko 350, najmanji je u Nemačkoj gde je 289, a u zemljama koje su prodale operatere broj korisnika po zaposlenom, odnosno opterećenje zaposlenog je mnogo veće. Izuzetak je Crna Gora, sve ostale imaju preko 463 korisnika po zaposlenom. U Mađarskoj i Makedoniji, koje su prodale »Dojče telekomu«, imamo po 800 korisnika po zaposlenom. To nam govori da taj operater koji bi kupio »Telekom Srbija« ili koji kupi nekog drugog operatera, otpušta ne zato što ima višak zaposlenih, kako to često piše u medijima, već zato da bi maksimizovao profit. Pošto ta firma nema konkurenciju onda kupac operatera ne mora da vodi računa o kvalitetu usluga i o nivou investicije. To je zaključak.
Samo da ponovim ono što sam već rekla. Znači, taj strani kupac operatera želi da maksimizuje profit i to upravo i radi kroz povećanje cena, smanjenje ulaganja i otpuštanja. To sve može da radi zato što nema konkurenciju a, u principu, telekomunikaciona tržišta nisu suviše liberalizovana i konkurencije nema, tako da taj dodatni prihod strani kupac naravno uzima ili kao profit ili zapošljava firme iz svoje matične zemlje zato što su vlasnici operatera najčešće države koje žele na taj način da pomognu svoju industriju.

Jelica Putniković
Od kada je otvorena tema o prodaji »Telekoma Srbija« sve se ozbiljnije u javnosti govori o potrebi da se sačini novi model tranzicije, da to bude radi obnove i razvoja privrede a ne samo da bi se privreda prodala. Ova tema je aktuelna i u drugim zemljama, naravno da ju je pospešila ekonomska kriza koja je pogodila ceo svet. O argumentima za kritiku postojećeg modela tranzicije i o idejama za novi, i da li ima uopšte naznaka nekog novog modela, reći će nam nešto profesor Mlađen Kovačević.

kursa a on je ipak otišao i dalje... Srbija je, potpuno nepotrebno, zbog pogrešnog koncepta reformi, postala narkomanski zavisna od priliva stranog kapitala. Nikada ne bih svrstao prodaju »Telekoma« u strane direktne investicije a naša statistika to sve stavi – strane direktne investicije. To je investicija za onoga ko kupi tako zlatnu koku. Za nas je to dezinvesticija ako te pare potrošimo uludo kao što smo trošili od prodaje mnogih uspešnih preduzeća. Šta smo uradili sa tim parama koje smo dobili od prodaje, šta smo uradili sa tim ogromnim novim zaduživanjima u inostranstvu? Gotovo ništa. Kupovali se glasovi, uvoz ugušio domaću proizvodnju... Sećam, se 2001. godine, na jednom skupu na Ekonomskom fakultetu, kada su ti naši samozvani vizionari reformi izneli čitav koncept, ja sam rekao: »Taj koncept će imati za posledicu da će i proizvodnja sijalica, u to vreme je ‘Nikola Tesla’ u Pančevu bila vrlo uspešna firma, u dvadesetak zemalja izvozila, biće i ona ugušena«. Onda je tadašnji guverner Narodne banke rekao: »I treba da bude ugašena, ako nije sposobna da se bori za kvalitet, za niže troškove...« I tako dalje. I evo ovih dana sam pročitao da je ta fabrika konačno ugašena. Dakle, zbog pogrešnog koncepta reformi Srbija je zapala u ogromnu uvoznu zavisnost, zapala je u jedan strašan problem – da ne može bez priliva stranog kapitala, kao neki
		Albreht Direr, Portret bogataša Jakoba Fugera

Jelica Putniković
Gospodina Nebojšu Popova zamolila bih da kaže nešto o mogućim očekivanjima od aktuelne vlasti da promeni model tranzicije jer, očigledno, na političarima je da donesu neke odluke i da ipak počne nešto da se menja u državi Srbiji.

Nebojša Popov
Čuli ste na početku da mi dugo već pokušavamo da ustanovimo ko je, i na osnovu čega, doneo odluku da se prodaje deo akcija »Telekoma« i ustanovili smo do sada da se ne zna ko je doneo odluku i da li je uopšte doneta odluka. Čuli ste to, a čuli ste a možete i da čitate na raznim mestima, da se priča o tome kako će biti utrošene pare od prodaje. Tu nije lako sačuvati ne samo minimum pameti nego i minimum duševnog zdravlja.
Ja imam veliko poštovanje prema kolegama koji su govorili, naročito prema njihovim prilježnostima u analizi podataka i u metodologiji izvlačenja zaključaka, tako da ću reći isključivo nešto o sebi i u svoje ime. Ja se osećam zaista na ivici ludila. Naime, podseća me ova pozicija u kojoj se nalazim, pričajući o »Telekomu«, na jednog čoveka, pre nešto više od trideset godina, u vreme kada se u Centru »Sava« održavao jedan veliki politički skup, istorijski, tako su oni govorili. Taj čovek se popeo na drvo ispred Robne kuće na Terazijama i počeo da govori: »Narode, svi te lažu, dođi i ja ću ti reći istinu«. I počeo da se skuplja narod. On nije stigao da kaže ni šta oni lažu i, naravno, ni šta je istina, nego su došli neki vatrogasci, skinuli ga i odveli u ludaru. Ja sam onemoćao da bih mogao da se penjem na drvo a trudim se da ne poludim. Tako da imam, donekle, razumevanja što je ovde manje novinara nego nas koji govorimo jer, između ostalog, brinu ljudi i o svom duševnom zdravlju.
Nije lako izaći na kraj s ovakvom temom. Nije lako, jer ovi koji su na vlasti i koji donose sve odluke, i njihovi savetnici, tvrde da sve što rade, rade isključivo radi dobra naroda, društva, države, Srbije, budućnosti, pričaju i o deci i unucima, na duge staze, a ako bi to bilo tako onda je nezamislivo da tajno donose odluku o tome kakva dobročinstva čine. Čine dobročinstva a da niko ne zna ko o tome odlučuje, na osnovu čega, zašto, kako. I to onda nameće pitanje da li je neophodno zasnovati jedan novi pravac u žurnalistici. Mi imamo, kao što znate, i istraživačko novinarstvo, imamo i vrlo razvijeno istražno, koje imitira tužilaštva, policiju i znaju sve detalje koje čak ne možete naći ni u beleškama Šešelja, Mladića i ovim drugim feljtoniziranim istinama o novim zbivanjima. Sada bi, izgleda, trebalo zasnovati jedan novi pravac u žurnalistici, neku vrstu hodočasničkog novinarstva koje bi išlo tragom ovih naših dobročinitelja i samo da ustanovljavaju gde, kako, koji dobri oni naum imaju, gde će podići školu, kuću za izbeglice, put, glavne pravce, sporedne pravce. A oni koji bi to doveli u pitanje, ta njihova dobročinstva, izgledali bi kao zločinitelji.
Ovo što je Jelica najavila da bih o tome govorio, samo ću naznačiti temu – da li ima uopšte ikakvih izgleda da se definiše jasno racionalno, razumno, prihvatljivo, realno, nešto što bi se zvalo model društvenih promena, tranzicije, model reformi. Šta god mislili vi ili mi zajedno, o ekonomistima, ta udruženja ekonomista su imala skup gde su rekli – ovaj model ne valja, mora se praviti novi. Šta god mi mislili o privrednicima, nekoliko udruženja privrednika je reklo – neophodan je novi model tranzicije. O tome govore i u mnogim drugim zemljama. Razne stranke, molim vas lepo, u ovoj zemlju dosta užurbano pričaju o tome da je neophodno da donesu nove programe i nove vizije promena. Gotovo svi govore već dosta dugo o reformama. Ako to nema racionalnu osnovu i pokriće, vrlo je logično pretpostaviti da mi imamo mnogo radionica kovača lažnih nada. To je nešto prosto neverovatno, nakon Starog zaveta i svega onog što u njemu piše, pa i Novog zaveta i svega onoga što i u njemu piše, i ono što se o tome zna, kuda su išli kako su krenuli iz Egipta ka obećanoj zemlji – pričati posle svega što mi znamo, kako smo sigurno na dobrom putu i samo treba ići za onim koji je trasirao taj put? Govore čak i o mapi puta, maltene znaju svaku stanicu na kojoj će popiti piće, primezetiti, pa će stići do tog cilja.
Nisam spreman da kažem, kao onaj nesrećnik govornik na Terazijama, da svi lažu a ja znam istinu. Koliko ja znam, mnogi lažu, a nije dovoljno da ja verujem da oni lažu ako to ne mogu da dokažem. Ali da se bavim samo tuđim lažima, pa to smatram uzaludnim poslom. Zato smo se i dogovorili da napravimo ovaj sledeći potez a to je da se obratimo jednoj adresi unutar institucionalnog sistema, dakle, ne kako smo počeli – predsedniku Republike, počeli smo od vrha, pa ministarstva, pa ova dvojica, ombudsman i referent za informacije. Sada idemo na Odbor za privredne reforme Narodne skupštine Srbije. Reći ćete nam da smo neozbiljni u tome jer, videli ste na prvoj strani Politike, to je jedini Odbor narodne skupštine koji nije održao nijednu sednicu a u njemu se nalaze predstavnici mnogih stranaka. Pa to je: stalno se krećemo na toj crti – jesi li normalan, jesi li lud? Je l’ se praviš lud ili podvaljuješ, šta je?
Ljudi koji veruju – a mi verujemo da institucije imaju neku svoju racionalnu ulogu, pa hoćemo da ispitamo da li taj deo institucionalnog sistema ima bilo kakvu predstavu i stav o dosadašnjem modelu tranzicije i o novom modelu tranzicije. Kada to budemo ustanovili, na osnovu svega ovoga što smo do sada istraživali, verujem da ćemo moći da se približimo jednoj konačnoj slici o tome šta je ovde posredi s ovom fantastičnom pričom o sudbini »Telekoma«, jednog od najprosperitetnijih profitabilnijih preduzeća u ovoj zemlji. Šta stoji iza svega toga, ispod toga, iza toga i u čemu je stvar?! I ukoliko, ipak, budemo mogli da se oslonimo na one koji drže do razuma, koji neće da polude i koji ne misle da su definitivno pobedili lažovi i lopovi – ima neke nade da se smisli neki koncept da ne propadnemo baš do dna. Mada mnogi ljudi licitiraju već jako dugo da li ovde uopšte ima dna, jer kako nebeski narod nema kraja ni na nebu, nema ni u podzemlju. Ali dajte da ne poludimo do kraja, da vidimo šta možemo da uradimo, pa ćemo makar taj izveštaj podneti, uhvatićemo jednog novinara na Terazijama da ga dovedemo i da mu ispričamo našu priču jer, očigledno, mnoge novinare iz raznih razloga ovo ne zanima. Moje skromno mišljenje je da je jedan od razloga da čuvaju duševno zdravlje da ne pošašave ili da ih neko ne strpa u ludaru.

Jelica Putniković
Mislim da je ovde ipak preostalo još novinara, kolega je najavio da će imati neka pitanja.

Čeda Rajačić
Pratim vojsku i policiju i zanima me samo na neki način nacionalna bezbednost. Ono na šta bih ovde skrenuo pažnju je da se jako malo priča o nacionalnoj bezbednosti, da se jako malo pominje da je »Telekom« kao nosilac svih mreža i bivši monopolista, odnosno i sadašnji monopolista, vlasnik najmanje 50 posto kapaciteta svega što je stavljeno u zemlju. To podrazumeva da ako je Vojska Srbije htela da postavi optički kabl između Beograda i Niša, 50 posto vlasnik tog kabla je praktično »Telekom«. Šta će se dogoditi kada bude prodat »Telekom«? Da li ćemo mi poveriti na taj način sopstvenu bezbednost, nacionalnu bezbednost nekoj inostranoj firmi da nas ona praktično štiti u budućnosti?!
Ono što bih da dodam to je da sam se i ja trudio da istražujem nešto. Poslao sam dopise Ministarstvu odbrane i Ministarstvu unutrašnjih poslova vezane za analize ugroženosti tih ministarstava prodajom »Telekoma«. Došao je odgovor da se ni jedno ni drugo ministarstvo nije bavilo analizom ugroženosti tih ministarstava u vezi sa prodajom »Telekoma«.

Aleksandra Smiljanić
Mreža »Telekoma« ne može da se zaobiđe. »Telekom« ima gotovo sve bakarna parice, međugradsku mrežu i tako dalje. Kada komuniciramo u zemlji, naše informacije moraju da prođu kroz mrežu tog nekog stranog operatera ukoliko bude prodat »Telekom«. Čim prolazi kroz njegovu mrežu on može podatke da skida i da ih koristi, ukoliko su šifrovani da ih dešifruje. Tako da to definitivno jeste opasnost za bezbednost zemlje. Ovde je problem što mi više nećemo imati alternativu. Sada imamo mogućnost da izbegnemo stranog operatera ukoliko je priroda informacija takva da to treba učiniti, a sada više nećemo imati tu mogućnost.

Čeda Rajačić
Još samo dodatak. Indija ima milijardu stanovnika, ima jako velike telekome. Za njih je stvar nacionalne bezbednosti da li će moći inostrana kompanija da proda samostalno centralu i sama da instalira. Kod njih su to rešili na takav način da je rečeno: mogu inostrane centrale ali samo u kooperaciji sa domaćim firmama, što znači, kupi se licenca ili neka firma ulaže praktično u neku domaću njihovu telekomunikacionu firmu koja proizvodi centrale i onda se na taj način prave centrale. Indijci su ti koji postavljaju te centrale.

Nikola Marković
Imali smo prilike da i ovoga puta vidimo da u ovoj zemlji ipak postoji stručna savest i da nije sve baš prekriveno nekom paučinom, nego da postoje i sasvim slobodna i objektivna mišljenja o ovoj oblasti. Javio sam se za reč da bih postavio za dr Smiljanić jedno pitanje. Ona je dala izvanrednu analizu, koja mislim da bi trebalo da postane dostupna javnosti a mislim da ni oni koji su donosili odluku o »Telekomu« nisu imali u vidu takve precizne podatke koji inspirišu na zaključak koji je ona na kraju iznela. No ja imam jedno pitanje. Ona je rekla da će takav trend povećanja cena da usledi zato što će budući vlasnik »Telekoma« delovati u uslovima monopola. Međutim, mi imamo odluke o tome da je »Telenor« novi fiksni operater, znači nije samo »Telekom« tu, a i »Orion telekom« se pojavio, znači treći operater koji je ne znam na koji način dobio sve te licence, ali on već na teritoriji Beograda deluje i u oblasti fiksne telefonije. Da li je tačno da je i dalje potpuni monopol ili će oni da naprave neki kartel da bi dizali cene?

Aleksandra Smiljanić
Prvo, oni su dobili samo neke dozvole da koriste telekomunikacionu mrežu, infrastruktura je još uvek u vlasništvu »Telekoma«. Ono što su oni dobili jeste neki papir koji može i da se promeni, a videli smo i da taj papir ne deluje kao da je u skladu sa zakonom, koliko smo mogli da proučimo, zato što su onda takve iste dozvole trebali da dobiju i drugi operateri s obzirom na to da je i po starom i po novom zakonu »Telekom« obavezan da pod jednakim uslovima izdaje svoje kapacitete. U svakom slučaju, jedini koji ima infrastrukturu još uvek je »Telekom«. »Orion« ima CDMA licencu, ali to je infrastruktura sa mnogo manjim kapacitetom nego što je kapacitet »Telekoma« koji ima dva i po miliona bakarnih parica do korisnika, međugradsku mrežu i integrisane usluge. Slična je stvar i sa »Telenorom«. Čak i »Telenor« koji je tako velika i moćna firma, ne verujem da može skoro da napravi mrežu kao što je »Telekomova«, niti verujem da će imati želju da to uradi. Pretpostavljam da će graditi samo tamo gde je profitabilno i to će biti zapravo veoma malo tržište koje će on pokrivati.

Mlađen Kovačević
Dodao bih da ne treba monopol shvatiti kao jedno jedino preduzeće. Ako »Telekom« bude zadržao 95 ili 90 procenata tržišta, a ova dva dobiju po pet ili tri, faktički, on i dalje ima monopol. U Engleskoj se tačno zna da jedno preduzeće, ako ima 35 posto ili 33 posto, a druga dva, ili petnaest drugih imaju po jedan ili dva, tretira se da je to monopol. Tako da će proći, slažem se, puno godina da »Telekom«, ili onaj ko ga bude kupio, izgubi monopol ali je jako važno da se takav monopol kontroliše od strane institucija, da ne zloupotrebi svoj položaj. To je suština regulisanja ponašanja monopola.

Aleksandra Smiljanić
Još nešto sam htela da kažem. Na jednom grafikonu sam dala prihode dominantnih operatera i ukupne prihode vezano za ovo pitanje. Na poslednjoj tabeli imate kolonu sa prihodima dominantnih operatera i ukupnim prihodima u telekomunikacijama. Tamo možete da vidite da čak i u zemljama kao što su Švedska, Belgija i tako dalje, gde su, navodno, liberalizovana tržišta, taj dominantni operater ima bar 45 posto ukupnih prihoda u telekomunikacijama. Dakle, ja mislim da nigde u svetu zapravo ovo tržište nije liberalizovano, zato što su svuda u svetu te mreže građene preko sto godina i tog dominantnog operatera niko ne može da stigne.

Bogoljub Lazić
Imam jedno kratko pitanje za profesora Kovačevića. Da li u ovom momentu kada se donosi Zakon o elektronskim komunikacijama koji je, da tako kažem, proevropski, potpuno liberalizovan, u trenutku kada se prodaje »Telekom« i njegova infrastruktura se daje na apsolutno korišćenje njegovoj konkurenciji, da li je to u ovom momentu štetno i koliko bi to po vašoj proceni snizilo cenu »Telekoma«? I još jedno pitanje za celi Odbor. Pošto ste lepo istraživanje napravili da li bi mogli da istražite koliko državna uprava u svim strukturama plaća svoje telekomunikacione usluge u ovom trenutku, da vidimo koliko će to biti iz budžeta i koliko je potrebno da bi se realizovale sve državne mreže koje se planiraju strategijama razvoja, da vidimo odakle ćemo to finansirati. Kad prodamo »Telekom« nećemo imati profita i nećemo imati svoje firme koje to mogu da iznesu. Prema tome, razvoj informacionog društva koji se sada već novom strategijom predstavlja, razvoj elektronskih komunikacija praktično neće moći da se realizuje. Da li možete nekako da pokrenete takvo istraživanje?

Mlađen Kovačević
Vrlo je teško. Znate kako se kod nas formiraju timovi koji prave nacrt zakona. To su najčešće politički podobni ljudi. Nažalost, ima tu i mnogo ljudi iz moje struke. Pretvorili su se u neku vrstu advokata pa kažu – recite mi šta treba da dokazujem, a ja ću reći koliko treba da to platiš. I napravi se neki nacrt po nalogu jednog ministra a drugi neće mnogo da se mešaju u to. Najbolji primer, Zakon o elektronskim komunikacijama. Dođe na Skupštinu, u Skupštini to je opet pitanje morala, važni zakoni se donose a trećina poslanika, i to uglavnom samo opozicija, nekada vrlo jake argumente iznose, a ovi drugi iz vlasti apsolutno ne reaguju. Otprilike se ponašaju – pustite te budale, nek lupaju, nećemo da se spustimo na njihov nivo i da polemišemo. I sad se opet pribojavam da neko ima neki interes da se taj zakon što pre donese, ali nikad ne znate ko je radio na tom nacrtu zakona. Da li su to naši ljudi po imenu i prezimenu. I tu se postavlja pitanje, ako to gura jedan ministar koji je uticajan a ima veliku moć ucene, zbog glasova, zbog pada vlade, znate onih 126, 127, da će se to nekako progurati i tek ćemo kad sve to prođe shvatiti zašto je to bilo i šta se s tim htelo postići.
Nemamo mi informacije. U bilo koju državnu ustanovu ako hoću da odem, kod mog bivšeg studenta, samo kažu – profesore, molim vas nemojte dolaziti kod mene. I stvarno, već jedno dve-tri godine ni u jednu ustanovu, ne pada mi na pamet da odem kod nekog mog bivšeg studenta i da mu napravim neku štetu, jednostavno da ga po kratkom postupku »šutnu«, imate viškova u administraciji svuda. Tako da sam uskraćen, nemam informacije koje imaju činovnici...
Zanimljivo je pitanje što se tiče bezbednosti. Imam utisak da tu opet jedan broj ljudi kaže – što pre treba da uđemo u NATO, pa kad uđemo u NATO sve će to drugačije, i bezbednost i policija i vojska i tako dalje. Nažalost, ako se nastavi ovako kako se do sada radilo, mi ćemo postati neka vrsta kolonije pa u koloniji – kakva vojska, kakvi ministri.
Ne vidim da ova vlast može nešto bitnije da promeni. Treba povećati izvoz, nova industrijalizacija, povećati materijalnu proizvodnju, ma to su fraze, kako, sa čim?! Ima jedna lepa pesmica, s tim da završim: »Možemo se mi praviti i do neba fini, ali i za ljubav potrebne su kalorije i vitamini«. Sa kojim sredstvima ćemo mi krenuti u novu industrijalizaciju?
Jedan Slovenac nam je vrlo lepo rekao – ljudi, spašavajte svako preduzeće koje možete spasiti. To je naša strategija u Ljubljani. Lako je domaća preduzeća uništiti ogromnim uvozom, ali kad ga uništite, da dođe novo tako kvalitetno preduzeće treba da prođe mnogo vremena. Pitam se koliko godina sada treba da prođe da bi se formirao jedan novi »Nikola Tesla«, »Koštana« ili »Ivo Lola Ribar«. Proći će godine. Sad samo ponavljaju – sitna industrija, sitna industrija... U svakoj zemlji noseće su velike firme a ogroman broj malih se veže za te velike firme. Znači, od sad ćemo mi biti samo sitna industrija. Od toga nema mnogo koristi.

Bogoljub Lazić
Sa aspekta bezbednosti, za vreme bombardovanja veze su jako dobro funkcionisale bez obzira na sva ta rušenja i razaranja. To možemo da zahvalimo sledećoj situaciji. Znači u vremenu kada je »Telekom« ušao u razvoj novih telekomunikacionih tehnologija tada je napravljen dogovor da nijedna velika kompanija koja uvozi opremu ne može direktno da je uveze. Napravili smo zajednička preduzeća, ako se sećate »Simens VF Tel«, »Pupin Alkatel« i tako dalje. Koji je zadatak bio? Oprema dolazi, preuzimaju naši inženjeri, oni je montiraju, oni softverom ovladavaju i mi znamo tehnologiju. U ovom slučaju kad samo budemo uvozili tehnologiju i ostanemo bez inženjera a svi će raditi napolju, mi ćemo čekati da neko dođe da nam popravi centrale i to će trajati danima, a ne daj bože da se nešto desi, kao što je neko bombardovanje ili neka havarija, tu su nam vrlo mali izgledi...

Jelica Putniković
Vas koji ste se ovako lepo uključili u diskusiju pozvaćemo, ako nas u Skupštinu Srbije Odbor za privrednu reformu pozove, pa da iznesete svoje argumente i da nam tako pomognete jer ako možda mi sami iz našeg Odbora nismo uspeli da zainteresujemo vladu, možda uz vašu pomoć uspemo Skupštinu Srbije.

Nebojša Popov
Ako neko dođe sledeći put, s obzirom na to koliko nas ima, možemo i na ručak da ih vodimo i da nastavimo debatu...