»Jul je značajan mesec za Balkan, kao i za ceo svet, jer se obeležava godišnjica masakra u Srebrenici. Ponosan sam što sam deo državne administracije koja se po prvi put izvinila zbog masakra 8.000 srebreničkih muslimana, 1995. godine. To je paradigmatičan slučaj kako balkanske zemlje gledaju na prošlost i idu zajedno u svetliju budućnosti.« Ovo su reči ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, nakon trilateralnog sastanka sa šefovima diplomatija Bosne i Hercegovine i Turske, održanog pred samit predsednika država i vlada zemalja jugoistočne Evrope u Istanbulu.
Na stranu to da li je srpski šef diplomatije delovao uverljivo prilikom izjavljivanja takvih stavova, kao i šta utisak stranih diplomata o iskrenosti Vuka Jeremića govori o građanima koje predstavlja, srpski mediji, međutim, po pravilu, ni ovaj put nisu preneli ministrovu izjavu kojom se izražava odnos Srbije prema žrtvama zločina tokom rata devedesetih.
Uz uverenje da je njihova procena u velikoj meri takva da kvalifikuje temu kao neinteresantnu za domaće javno mnenje, čini se, ipak, da je kojim slučajem ministru Jeremiću stalo da ovakva njegova izjava dođe do građana Srbije to bi se neupitno i dogodilo. Reč je evidentno o izbegavanju istine koja bi izvesno doprinela smanjenju atmosfere netrpeljivosti i mržnje prema narodima bivših jugoslovenskih republika. Ali, izgleda, to nije cilj aktuelnog političkog vrha Srbije.

.
Prema Vildersu i njegovoj ekstremno desnoj rasističkoj partiji, čitava susedstva preuzeli su »ulični teroristi«, uglavnom imigranti. Sam Vilders često izjavljuje da islamska invazija preti da »ubije sve do čega nam je stalo u modernoj zapadnoj demokratiji«. Holandija bi, kako se navodi u programu te stranke, trebalo da napusti EU onog momenta kada bi ona primila Tursku u svoje redove, dok bi iz holandskog ustava trebalo ukloniti sve odredbe koje se tiču »očuvanja međunarodnog prava«.
Na spisku Vildersovih predloga za rešavanje problema nalaze se zabrana useljavanja za građane islamskih zemalja, zaustavljanje izgradnje novih džamija i zatvaranje svih islamskih škola.
»Verujem da smo dugo bili tolerantni prema netolerantnima. Naravno, treba da ostanemo tolerantni prema tolerantnima, ali isto tako bi trebalo da naučimo da postanemo netolerantni prema netolerantnima. Mi smo zemlja konsenzusa i tolerancije. Ono što najviše volimo da radimo, jeste da sednemo oko božićne jelke, držimo se za ruke i pevamo božićne pesme, tokom cele godine«, jasan je lider Slobodarske stranke.
Protiv Vildersa je u Holandiji pokrenut krivični postupak zbog izazivanja mržnje i uvreda nanetih muslimanima u više navrata. Predizborni momenat za početak procesa kao da je on sam birao, a samo suđenje bi za njega moglo da se ispostavi kao dobitna kombinacija, bez obzira na ishod. Kako sam kaže, ako je »političaru zabranjeno da kritikuje neku ideologiju, onda smo izgubljeni...«
Vildersovi glasači su uglavnom slabije obrazovani građani, stariji od pedeset godina. Njega su birali i oni nezadovoljni načinom na koji se donose političke odluke u Hagu. Pretpostavlja se da su mnogi od njih glasali iz protesta, i to ne samo prema strancima, jer su slobodnjaci dobili najveći deo glasova na jugu Holandije, gde živi manje muslimana. Pored toga, na izborni rezultat su uticali i katolici sa juga koji se, prema mišljenju stručnjaka, osećaju zapostavljeno, i zbog toga nisu izašli na birališta.

Godinama smo pratili istrajnu i dramatičnu borbu radnika akcionara »Jugoremedije« i »Šinvoza«, koju su predvodili radnički prvaci Zdravko Deurić i Mita Lisica, protiv raznih mahinacija u privatizaciji njihovih preduzeća. Uz razna maltretiranja, u oba slučaja su nadležni sudovi raskinuli ugovore o privatizaciji, ali im je dalja sudbina različita. Radnici akcionari »Jugoremedije« uspeli su da se vrate na svoja radna mesta, da sačuvaju većinski paket akcija i uspešno završavaju zamašnu rekonstrukciju svoje firme da bi još uspešnije poslovala po svetskim standardima. U svemu tome je Deurić imao istaknutu ulogu, kao predsednik Upravnog odbora a potom i direktor. Radnici akcionari »Šinvoza« su, međutim, ostali i bez radnih mesta i bez akcija. Da bi s porodicom nekako preživeo, Lisica je osnovao zanatsku radnju »Rad«. Obojica su, pak, stekli izvestan politički ugled, i postali prvaci lokalnog pokreta Ravnopravnost koji je na izborima ušao u lokalnu vlast, a podržavali su slične borbe radnika širom Srbije i time stekli ugled u široj javnosti.
Ovih dana su se životni putevi Deurića i Lisice opet poklopili, ali ne njihovom voljom, a još manje u njihovu korist.
Naime, 18. juna, dok je Deurić s porodicom bio na odmoru, po nalogu Karolja Šmita, istražnog sudije Osnovnog suda u Zrenjaninu, a po informacijama policijske uprave, grupa ovlašćenih lica, kao u zamašnoj raciji, pretresla je Deurićevu kancelariju i zaplenila čitavih 600 dokumenata, sve pod sumnjom »zloupotrebe službenog položaja«. O takvoj sumnji za sada postoji samo jedan izvor, a to je tekst objavljen u Tabloidu (br. 206, od 13. maja, pod naslovom »Deurić živi od lekova, a mi na lekovima«) sačinjen od anonimnih dostava, iz same firme, protiv Deurića, u kojima mu se pripisuje da je od izvođača radova na rekonstrukciji uzeo novac kojim je kupovao akcije za svoje prijatelje, da je izneo iz fabrike izvesne mašine, a sve je začinjeno i omamljujućim intrigama o »švaleraciji«. U zvaničnom saopštenju, u zakupljenom prostoru lokalnog lista (u vlasništvu poznatog biznismena Dušana Stupara), pod naslovom »Ko uspeh pretvara u aferu?« (25. jun), Deurić argumentovano dokazuje da su mašine ostale u krugu fabrike i da u vreme sklapanja ugovora o rekonstrukciji nije bio na funkciji koju bi mogao zloupotrebiti za neku ličnu dobit. U škakljive erotske teme uopšte se nije upuštao.
Konstrukcija ove afere, kaže Deurić, nastala je u sklopu kampanje pred Skupštinu akcionara, zakazanu za 6. jul, koja treba da pokaže ko ima više akcija – mali akcionari koji su do sada imali 58% akcija, ili akcionari iz državnog paketa (42%). Ovi drugi nastoje da budu u većini, da smene sadašnju upravu i ubrzaju prodaju firme bez pouzdane procene njene vrednosti, i to posle zamašne rekonstrukcije.
Nevolje Mite Lisice su nešto jednostavnije. Posle raznih i brojnih provera, u njegovu firmu je došla finansijska policija da pregleda dokumente o poslovanju. Prema njegovom kazivanju, naročito ih je interesovalo obavljanje zanatskih radova u toku rekonstrukcije »Jugoremedije« i – finansiranje političkog pokreta Ravnopravnost. Inače, kao ni ranije, ni ovoga puta nije ustanovljeno nikakvo kršenje zakona.
Dabome, sve navode treba proveriti (osim onih koji spadaju u potkazivački trač). Mnoge činjenice biće jasnije posle Skupštine akcionara, naročito o raznim »igrama« oko ove veoma profitabilne firme. I, umesto da jadikujemo nad sudbinom nezaštićenih radničkih prvaka, primetimo da ova afera ima veće šanse da bude racionalno rasvetljena nego mnoge druge u kojima su glavni junaci, za razliku od Deurića i Lisice, veoma zaštićene figure.

Anarhisti – kažnjeni pa oslobođeni

Suđenje beogradskim »anarhistima«, održano 16. juna u beogradskoj Palati pravde, završeno je oslobađajućom presudom za sve optužene. Možda zbog velike medijske pažnje, ili zbog pritiska stručne i laičke javnosti, država Srbija je naprasno shvatila da je preterala u kvalifikaciji dela – najpre za međunarodni terorizam a potom za izazivanje opšte opasnosti – koje je pripisala optuženima i neverovatnom brzinom odlučila da sve optužene oslobodi po svim tačkama iz optužnice.
Neki od optuženih odmah po izlasku iz sudnice okupljenim novinarima rekli su da će tužiti državu i tražiti odštetu. »Država treba da nam plati što smo nevini proveli šest meseci u pritvoru!«, rekao je Ratibor Trivunac, jedan od optuženih/oslobođenih i najavio skoro objavljivanje knjige o ovom političkom procesu, naglasivši da će »biti objavljeni transkripti sa suđenja, tekstovi obe optužnice i sve, sve, sve!«
Povodom ovakvog završetka sudskog postupka »anarhistima«, o tome šta je zapravo Srbija poručila svojoj i svetskoj javnosti, advokat Srđa Popović, branilac nekih od optuženih, rekao je za Republiku: »Srbija je priznala da se krajnje nepotrebno i krajnje nepromišljeno zalaufala«.

Persa Vučić