Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Povodom učestalih rasprava o »starom« i »novom« modelu tranzicije i sve brojnijih predloga kako da se nađe put izlaska iz krize u Srbiji, razgovarali smo sa profesorom dr Mlađenom Kovačevićem, članom Akademije ekonomskih nauka i dobrim poznavaocem srpskog tranzicionog iskustva.

Posle brojnih javnih i stručnih i sve učestalijih kritika tranzicione prakse u Srbiji, najnoviji stručni prilog toj temi dat je na nedavnoj (8. 05. 2010) naučnoj konferenciji koja je održana u Beogradu pod nazivom »Ekonomsko-socijalna struktura Srbije – učinak prve decenije tranzicije«. Da li ste upoznati sa sadržajem tog skupa?
Od jeseni 2008. pa do sredine 2010. godine bilo je više skupova ekonomista na kojima je isticana potreba »novog modela privrednih reformi« i Naučno društvo ekonomista, čiji sam osnivač, zajedno s Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskim fakultetom u Beogradu, organizovalo je dva skupa (u decembru 2009) i ovaj koji pominjete (početkom maja) na kojima je snažno isticana potreba »novog modela ekonomske politike« ili »novog modela reformi« ili »novog modela tranzicije« ili »novog modela privrednog rasta i razvoja«. Nisam učestvovao na tim savetovanjima, jer sam shvatio da organizatorima i programskim odborima nije bilo stalo da budem jedan od uvodnih referenata. I, što je posebno zanimljivo, sem časnih izuzetaka, ogromna većina tih referenata, kao i zvaničnika koji ističu potrebu »novog modela«, nisu našli za shodno da kažu zašto je »stari model« tek sada postao »neodrživ« ili »istrošen« i zašto se on zamenjuje »novim modelom«.
Većina njih u 2000. i 2001. godini nisu ništa zamerali predloženom i prihvaćenom modelu reformi, a mnogi su tada obećavali spektakularan rast i razvoj privrede, čak do 2010. godine. U tom pogledu se isticao tim koji su vodili Stojan Stamenković i Miladin Kovačević – posebno u uvodnom referatu podnetom na savetovanju koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista.

Koliki je bio uticaj politike a koliki ekonomije na dosadašnji tok i rezultate tranzicije/privatizacije u Srbiji?
Slična obećanja su iznosili i drugi akademski ekonomisti i neke profesionalne institucije, a posebno političari, tada još u opoziciji, a kasnije samozvani »vizionari« ekonomskih reformi u Srbiji. Bio sam jedini referent na tom savetovanju, krajem 2000, koji – imajući u vidu katastrofalne posledice raspada zemlje, devetogodišnjeg procesa dezinvestiranja, stravične hiperinflacije, devetogodišnjih sankcija i vazdušne agresije NATO – nije delio taj euforični optimizam, pa sam svoj referat zaključio sledećim rečima: »Želeo bih da se prevarim u oceni da neki uvodničari, a posebno političari, za iduću i za naredne godine obećavaju nerealan spektakularan rast i razvoj i znatan porast plata i životnog standarda«.
Na decembarskom savetovanju prošle godine, jedan od uvodničara, diplomirani matematičar, a poznati »ekonomski analitičar«, bio je glavni zagovornik »novog modela ravnoteže«. On je, kao jedan od koautora uvodnog referata podnetog na savetovanju krajem 2000. godine, projektovao spektakularan rast privrede u čitavom nizu narednih godina. Tadašnji opozicioni političari, a naročito asistent, magistar M. Dinkić, ipak su bili na vrhu liste onih koji su obećavali sjajne kratkoročne i dugoročne perspektive privrede SR Jugoslavije i Srbije. Oni su taj optimizam širili i kada su se našli na najvažnijim funkcijama gde se kreiraju reforme i mere ekonomske politike.
Podsećam da je tadašnji ministar B. Đelić, 2001. godine, obećavao da će se kroz nekoliko godina širom sveta pričati o »srpskom privrednom čudu«. Potpredsednik Savezne vlade i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom M. Labus je obećao brzo smanjenje spoljnog duga SR Jugoslavije na samo sedam milijardi dolara, a tadašnji guverner Narodne banke M. Dinkić je tvrdio da je ostvarena trajna stabilizacija i da će izvoz morati da raste brže od uvoza.
Na tom istom skupu sam dokazivao da će realizacija tog koncepta imati znatno više ekonomske štete nego koristi i da će ugušiti proizvodnju, pa sam svoj referat zaključio sledećim rečima: »Zvaničnici, pa i guverner M. Dinkić, podsećaju na nekog vajnog šahistu koji vidi samo jedan naredni potez. S obzirom na izuzetno tešku ekonomsku situaciju u zemlji, nama su potrebni ‘velemajstori’ koji vide tri ili više dobrih poteza unapred, odnosno potrebni su nam kreatori ekonomske politike, pa i politike valutnog kursa, koji imaju u vidu, pre svega, dugoročni interes društva i privrede, što nažalost sada nije slučaj«. To moje izlaganje su blago podržala samo dva profesora – Lj. Madžar i Marko Sekulović. Tadašnji guverner M. Dinkić je krajnje arogantno, s nipodaštavanjem, ali i vrlo neubedljivo odbacio te naše kritike.

Zbog čega su Vaše kritike zanemarivane?
On i drugi samozvani »vizionari« ekonomskih reformi u Srbiji bili su pod ogromnim uticajem neoliberalizma, a neki su imali i kompleks inferiornosti u odnosu na »eksperte« sa zapada i iz međunarodnih finansijskih institucija. Pomenimo, recimo, da je samozvani glavni »vizionar« ekonomskih reformi prof. M. Labus na jednom savetovanju u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, održanom 1992, izjavio: »Pošto ekonomisti socijalističkih zemalja malo znaju o tome kako funkcionišu tržišne privrede, taj posao treba prepustiti zapadnim ekonomistima«. Oni su krajem 2000. i početkom 2001. bili opsednuti mogućnošću da zaključe sporazum o tzv. produženom finansiranju sa Međunarodnim monetarnim fondom. A ta institucija je bila pod snažnim uticajem neoliberalizma i svim zemljama koje su pretendovale na njegove zajmove i zajmove Svetske banke nametala je »deset božjih zapovesti« iz tzv. Vašingtonskog sporazuma. Iste »zapovesti« su nametane svakoj zemlji, pa i SR Jugoslaviji, koja je zaključila sporazum sa MMF o tzv. produženom finansiranju. To je podrazumevalo bržu i sveobuhvatnu privatizaciju, liberalizaciju spoljne trgovine, posebno uvoza, liberalizaciju propisa koji regulišu tzv. strane direktne investicije, deregulaciju privrednih tokova, suzbijanje inflacije po svaku cenu, uravnotežen državni budžet i sl. Samozvani »vizionari« ekonomskih reformi su potpuno ignorisali vrlo loša iskustva niza zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji koje su dosledno primenjivale ovaj koncept. Oni su zanemarivali pozitivna iskustva onih zemalja u tranziciji koje nisu prihvatile ovaj koncept, kao što su Slovenija ili Kina, kao i pozitivna iskustva zemalja u tranziciji koje su u velikoj meri taj koncept napustile, kao što su Poljska i Češka Republika. Oni su ignorisali apele niza nobelovaca i domaćih ekonomista da se izbegne primena tog modela i diktat MMF.

Kako bi sažeto mogli opisati najvažnije kritike dosadašnjeg modela tranzicije/privatizacije u Srbiji? Koji su naučni argumenti za takve kritike?
Ono što je Srbija praktikovala od početka 2001. teško da se može nazvati »modelom« već pre, što reče kolega Jovan Dušanić, »bećarskom ekonomijom« koja je imala geslo »uzmi sve što ti život pruža« ili geslo »prodaj sve što možeš prodati, zaduži se gde god možeš i sve dobijene pare potroši«. U suštini, osnovni defekt tog koncepta koji je imao ozbiljnu konstrukcionu grešku jeste to što je on doveo do ekstremno precenjene vrednosti dinara koji je krajem septembra 2008. bio realno za čak 110% na višem nivou a sada je za oko 80% na višem nivou nego što je bio krajem 2000. godine i to je dovelo do ogromnih deformacija i štete po privredu. Uz ekstremno precenjen dinar, nagla i preterana liberalizacija uvoza koja se sprovodi od sredine 2001. imali su za rezultat »sprženu zemlju«, odnosno uništenu industriju a u nešto manjoj meri teško su pogodili i poljoprivredu i građevinarstvo, što je rezultiralo i sve većom nezaposlenošću.
Ti naši »vizionari«, a posebno samozvani čelnik »vizionara« prof. dr M. Labus, često su se »pravili većim katolicima od pape«. Na primer, M. Labus je kao ministar za ekonomske odnose SR Jugoslavije s inostranstvom isforsirao smanjenje prosečne ponderisane carinske stope na uvoz na samo oko 5%, dok su u to vreme Bugarska, Rumunija, pa čak i Republika Koreja i Australija imale znatno više stope – iako su one bile članice Svetske trgovinske organizacije, a Srbija ni do danas nije postala njena članica. Pri tom se uopšte nije uzimalo u obzir dramatično stanje u privredi u 2001. godini i to je, uz sve precenjeniju vrednost dinara, moralo dovesti do tzv. holandske bolesti privrede.
Uz sve to, i defektan koncept privatizacije takođe je znatno doprineo dramatičnom stanju u privredi Srbije, a naročito u njenom realnom sektoru. Shvatajući sve moguće posledice tog nametnutog defektnog koncepta privrednih reformi, u brojnim radovima koje sam napisao, od 2001. godine sam se zalagao da se taj koncept napusti, ali te moje apele, kao i apele još nekoliko ekonomista (koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke) niko nije uzimao u razmatranje.

da je roda došla kod mudre sove i izložila joj svoje egzistencijalne probleme – nedostatak hrane (posebno žaba) i dimnjaka u kojima se gnezdi – i zamolila je za savet kako da preživi. Sova je, kao iz topa, rekla »pretvori se u slavuja, bićeš uvek vesela, pevaćeš i ulepšavaćeš život svim živim bićima, a nećeš uopšte imati problema sa hranom i prostor za gnezda«. Zbunjena, opčinjena »mudrošću« sove, roda se duboko zahvalila i ode kući. Kroz nekoliko dana roda ponovo dođe kod sove i zamoli je da joj kaže kako da ostvari tu transformaciju. »Mudra« sova joj je rekla »ja sam ti samo dala generalni savet, ali ja nisam ta koja daje savete o operacionalizaciji«.
Problem Srbije je što, pored ogromnih unutrašnjih ograničenja, od ekonomskih do političkih pa i psiholoških, ima i teško eksterno ograničenje – narkomansku zavisnost od stranih kredita, pre svega od kredita MMF i Svetske banke i po tom osnovu nužnost prihvatanja »preporuka« tih institucija. Istina je da je MMF, nakon sloma neoliberalizma, bitno umekšao svoje »recepte« koje nameće zemljama koje koriste kredite te dve institucije. Istina je da on sada čak deluje pozitivno na vlast u Srbiji kada je u pitanju smanjenje opšte potrošnje. Međutim, on je u osnovi zadržao »preporuke« tzv. Vašingtonskog sporazuma, a on nijednoj zemlji, pa ni Srbiji, nije doneo pozitivne privredne performanse. Zbog nužnosti budućeg korišćenja kredita ove institucije, kao i kredita Svetske banke, Srbija, bar u ovoj i u idućoj, a verovatno i narednim godinama mora prihvatati »preporuke« MMF-a, a one su u velikoj meri doprinele dramatičnom stanju privrede. Da li je tranzicija/privatizacija politički program ili ekonomska reforma, kojim merilima se utvrđuje njena uspešnost-neuspešnost, koliko vrede argumenti ekonomske nauke u ocenjivanju rezultata ovog procesa?
Tranzicija u Srbiji je bila neuspešna i to se izražava preko sledećih pokazatelja:

Ovih dana se pojavio i na sva zvona je objavljen predlog novog modela »postkriznog rasta i razvoja privrede Srbije« trojice funkcionera, prof. dr Dragana Đuričina, Toplice Spasojevića i Branislava Grujića. Sama činjenica da su se oni našli na nekim funkcijama nije nikakva garancija da su kompetentni za izradu tako ambicioznog plana. Naprotiv, mislim da oni apsolutno nisu kompetentni za to. Oni i njima slični uopšte ne postavljaju pitanje zašto je privreda Srbije u kolapsu. Njima ne pada na pamet da postave pitanje, a pogotovu da konstatuju da je dosadašnji »model« reformi bio čist promašaj. Njima i njima sličnim »stručnjacima«, »ekonomskim analitičarima« i »ekonomskim ekspertima« može se postaviti pitanje zašto se to što oni predlažu kao prioritet nije razvijalo u proteklih deset godina.
Oni ignorišu suštinsko pitanje: zašto je, i pored neto deviznog priliva od početka 2001. pa zaključno sa aprilom 2010. godine, po osnovu neto zaduživanja, neto tekućih transfera (pre svega doznaka), prodaje imovine strancima, grinfild i braunfild investicija i stranih donacija (bez Kosova i Metohije) od preko 75 milijardi dolara koje su došle na teritoriju Srbije, stanje u privredi, infrastrukturi, nauci i sada vrlo teško. Oni prihvataju zvanične izjave da je Srbija izašla iz ekonomske recesije, pa čak i ekonomske krize, što je, najblaže rečeno, potpuna dezinformacija. Naime, u uslovima kada broj nezaposlenih lica i dalje raste, kada se investicije dalje smanjuju, a strane direktne investicije su se u prva četiri meseca više nego prepolovile u odnosu na isti period prošle godine, kada se aktivnost građevinarstva dalje smanjuje i kada je uvoz opreme smanjen za preko 20%, priče o nekom izlasku Srbije iz recesije ili ekonomske krize govore o neznanju ili o nemoralu onih koji ih izmišljaju.
I, na kraju, oni ne kažu kako doći do potrebnih ogromnih deviznih i dinarskih sredstava za razvoj svih sektora koje navode kao prioritete. I, što je tragikomično, premijer reče da su predlozi »triomagnifika« za Vladu prihvatljivi, ali i da ona sprema mnogo ozbiljniji skup reformskih mera. Dakle, iz te njegove konstatacije proizlazi da je to što oni predlažu neozbiljno ali da je za Vladu, verovali ili ne – prihvatljivo.Postoje li ideje o tome kako bi izgledali novi modeli tranzicije/privatizacije?
Sve te priče o »novom modelu« ne znam čega sve ne, najčešće su bacanje narodu prašine u oči i izraz je njihovog gesla »obećanje ludom radovanje«. Za njih je bitno da ta svoja obećanja, koja su davali i koja sada daju, dobro naplate a nije im bitno što više niko ozbiljan tim obećanjima i »projekcijama« – ne veruje. Upravo je na prvoj strani Politike objavljena vest da ekonomski stručnjaci okupljeni oko biltena Makroekonomske analize i prognoze (MAT), Fonda za razvoj ekonomske nauke i USAID, rade na »Postkriznom razvojnom modelu Srbije do 2020. godine«. Imajući u vidu da su se stručnjaci MAT-a, na čelu sa matematičarima Stojanom Stamenkovićem i Miladinom Kovačevićem, više puta od 2000. do 2009. žestoko »proslavili« sa nebuloznim ekstremno optimističkim projekcijama razvoja privrede, vrlo je verovatno da će oni, na bazi široj stručnoj javnosti nedostupne metodologije, ponovo obećati visoke stope rasta BDP, pogotovu u godinama koje su najudaljenije od sadašnje tmurne ekonomske stvarnosti. Njihovo novo angažovanje u izradi »postkriznog razvojnog modela« ponovo pokazuje da oni koji »šire pozitivnu energiju« i nekim nebuloznim projekcijama obećavaju »med i mleko« dobijaju silna društvena i materijalna priznanja, od čega društvo u celini ima samo štete.
Na kraju, da ponovim moj ranije navedeni zaključak iz 2001. Naša ekonomska situacija izgleda bezizlazna ili kako bi šahisti rekli – pozicija izgleda izgubljena. Međutim, kao u šahu, vrhunski velemajstori i u situaciji na šahovskoj tabli koja izgleda izgubljena – često nađu spasonosno rešenje. Zbog svega toga nama su potrebni vrhunski »velemajstori«, odnosno istinski autoriteti, pre svega iz društvenih nauka, ali i nekih drugih naučnih disciplina koji bi kreirali viziju društvenih i ekonomskih reformi koja bi se nakon svestranog razmatranja u svim relevantnim institucijama, na parlamentu usvojila i dosledno realizovala. U razmatranju ove ideje bilo bi korisno imati u vidu iskustva Slovenije, Poljske, Kine, Tunisa, Bocvane i sl. Sve te zemlje su pre tridesetak godina bile u ogromnim ekonomskim problemima, pa su nakon prihvatanja vizija društvenog i privrednog razvoja i njihovom uspešnom realizacijom bitno popravile privredne performanse, a na rang listi zemalja po konkurentnosti privrede sve su daleko bolje plasirane od Srbije. S obzirom na činjenicu da postoji ogroman broj ograničenja i da postoji opasnost da se ova ideja, koju već godinama zagovaram, u praksi zloupotrebi, jasno mi je da mi se može prigovoriti da dajem savete kao ona sova iz navedene priče. Vrlo ozbiljan problem je da postoji mogućnost, da zbog svih tih ograničenja, mnogi istinski naučni autoriteti ne prihvate da budu u tom timu. I pored svega navedenog, duboko sam ubeđen da bi realizacija te ideje bila neuporedivo korisnija od nastavljanja dosadašnje prakse »neka ide kako ide« jer bi to imalo za posledicu da Srbija postane neka kolonija u kojoj živi uglavnom očajno staračko stanovništvo.