Rekoše mi neki da u Srbiji nije običaj da žena govori na sahrani. Istini za volju, u toj i takvoj Srbiji doskora nije bio običaj da žene uopšte govore! Znajući da je naš preminuli prijatelj bio protivnik svake vrste šovinizma i diskriminacije, osvedočeni borac za građanska prava i slobode, sigurna sam da mi ne bi zamerio, te reših da vam se obratim upravo sa ovog mesta.
U nedelju, 7. marta, u Beogradu, na Obilićevom vencu, u jednom skromnom malom stanu punom božanstvenih knjiga, prestalo je da kuca jedno veliko, hrabro srce. Vest o smrti Mihaila Mihajlova, o smrti našeg Miše, odjeknula je svim meridijanima: od Beograda, preko Novog Sada, Zagreba, Zadra, sve do Vašingtona. Sve svetske novinske agencije sa žaljenjem su javile da je preminuo Mihajlov, profesor ruske književnosti, publicista čija su dela prevođena na više jezika, disident stare Jugoslavije, kandidat za Nobelovu nagradu za mir, vrhunski intelektualac, analitičar, sjajan polemičar, stradalnik i prognanik, moralna ikona našeg vremena...
Rus, Jugosloven, Amerikanac, Srbin, kosmopolita... sve je to bio naš Miša – živahan i dobročudan čikica blagog, pitomog lica na kojem su sijale tople, vragolaste oči. Mihajlov – moralni gorostas, neukrotiv duh, britko pero, sjajan um... nije samo propagirao svoju istinu! On nije bio salonski mislilac koji u tišini svojih otmeno uređenih odaja ili u mirisnoj hladovini svog raskošnog vrta, teoretiše o pravdi i nepravdi, istini i zabludama, vođama i diktatorima, ideologiji i ideji, mitu i stvarnosti... Mihajlov je svoju istinu živeo i robijao! Da... robijao... Sedam dugih godina u dva maha. Sedam godina mladosti zamenilo je sedam godina rešetaka, sedam proleća najlepšeg doba za sedam godina memljive tamnice

koja ledi krv u žilama, sedam godina propuštene ljubavi za sedam godina samoće, sedam godina gladi, hladnoće, obespravljenosti... sedam godina prinudnog rada... dani i noći u društvu ubica, nasilnika i probisveta!... Ništa ga nije uspelo slomiti! I kada su ga s druge robije pre vremena pustili, iz razloga političkih a ne pravnih, interesnih a ne etičkih, moralni pobednik Mihail Mihajlov, fizički iscrpljen i zanemoćao, u prugastoj

pohabanojzatvorskoj uniformi, nije propustio da se podsmehne svojim zlotvorima: David je stao pred Golijatom i rekao NE! – Mihajlov je tvrdio da je njegovo oslobađanje od daljeg izdržavanja kazne učinjeno protivpravno! (...)
Umro je Miša, u nedeljno jutro... bez najave, glasa, bez stiska ruke, bez poslednjeg zbogom. Sam u svom bezdanu, u noći koja nema zoru, u tami koja nema svanuće, u svojoj spavaćoj sobi, maloj i bez sunca, sa rešetkama na prozoru – čudne li simbolike. Napustio nas je čovek beskrajno uljudan u ophođenju, pun lepih manira, iskreno srdačan, ljubazan bez obzira na to ko mu je sagovornik: kralj ili čistačica, državnik ili komšija, ambasador ili prosjak... Miša Mihajlov – odan prijatelj... požrtvovan... spreman da pomogne bez ikakve kalkulacije, ne tražeči razloge zašto se nešto ne sme, ni izgovore zašto se ne može, već način kako da se može... Bez suvišnih pitanja i premišljanja, bez ako, i zašto i da li.
Sećaćemo se Miše – neposrednog, predusretljivog i skromnog, iskreno zahvalnog za svaku malu pažnju i pomoć. Umeo je da pohvali tako rečito i od srca da su i oni kojima je hvala bila upućena ostajali zbunjeni, pokušavajući da shvate šta su to tako dobro i veliko učinili! Mišine pohvale praktičnosti, sa kojom je on doduše često bio u raskoraku, izgovarane s onim specifičnim mekim »r«, dugo su se prepričavale sa blagonaklonošću.
Voleli smo tog nestašnog starca, tog dečaka od sedamdeset i kusur leta. Zasmejavali su nas njegovi nestašluci, mastilo koje iščezava posle par minuta, čaša iz koje se ne proliva tečnost, praskajuća penkala, mini petarde svih oblika, sijaset plastičnih buba. (...)
Pamtićemo Mišu kao čoveka koji je tako strasno voleo život u svim njegovim oblicima. U vrtlogu svoji boemskih želja, ne obazirući se na upozorenja stručnjaka i dobronamernika, inadžijski uporno ignorisao je bljutavi, bezukusni, strogo uobročen, beskrajno predvidiv, zdrav i uredan život, s istom tvrdoglavošću sa kojom je ignorisao svako ograničavanje slobode. Natapao je dušu alkoholom, ali ruski geni njegovih predaka uvek su ga držali čvrsto na nogama i bistre glave. Šta je litar votke, makar bila i zaljućena renom, za našeg izdržljivog, jogunastog Rusa? Dobar trening, mačji kašalj, takoreći ništa! Žuti hercegovački duvan sa tezgi na Zelenom vencu smanjio mu je pušenje taman za onoliko koliko mu je, izvežbanom, bilo potrebno da zavije novu cigaretu. (...)
Muškarac u njemu voleo je žene strašću koja ga nije napuštala. I kao što je bio nadaren nekim božanskim darom da u svakom čoveku otkrije bar nešto dobro, tako mu je isti neobičan talenat pomogao da u svakoj ženi pronađe bar nešto lepo. To lepo našem je junaku uvek bilo dovoljno za osvajački pohod na žensko srce – pohod, kažu upućeni, često uspešan.
Ipak, celog svog života Miša je voleo jednu, za njega posebnu ženu. Ni UDB-e, ni DB-a, ni sve Titove sile, vojske i policije, čuvara iz Mitrovice i CZ-a nije se bojao, kao što se bojao šta će Milica reći. U gnevu diktatora koji se obrušio na njega, u raskoraku između moći i htenja, između robije i slobode, spreman da za misao koju brani žrtvuje celog sebe, ali ne i da unesreći, i bez topline i sigurnosti porodičnog doma ostavi svoju veliku ljubav, ne želevši da je više vezuje za sebe – obespravljenog, zatočenog i progonjenog – Miša joj daje blagoslov da ga napusti i potraži sreću s nekim drugim. Otišla je, ostavši zauvek u srcu onome ko ju je tako nesebično voleo, stavljajući njenu sreću ispred i iznad svoje. Sudbina je htela da im se putevi ponovo ukrste, da se sretnu već ostareli, pobelele kose i usahlih dlanova, i da nastave tamo gde su stali pre mnogo leta, ne zamerajući ništa jedno drugom, sjedinjeni u jednoj drugačijoj spoznaji ljubavi. (...)

		Neka mu je večna slava!
		Beograd, 13. mart 2010. godine