Nekoliko teških sedmica. Pokušavam da obiđem izraz obeležavanja dana smrti ali teško nalazim valjane reči. Sličan problem isprečio se i pri pokušaju da podvučem radikalski pomen sedmogodišnjeg tamnovanja njihovog zadriglog šefa koji im i dalje komanduje iz ševeningenskog apsa. Ono što je ostalo od SRS označilo je (sreda, 24. 02) godišnjicu tamnovanja Vojislava Šešelja. Svašta se čulo. Očekuju povratak kabadahije, čuvaju mu stolicu u Skupštini... Vojo, vojvodo! – orilo se iz svih grla, a potpredsednik Dragan Todorović rekao je ono što je godilo ušima – da se Šešelj u Hagu bori za istinu i pravdu o srpskom narodu, da je Tribunal politička institucija osnovana kako bi se uništio srpski narod... Akademik Kosta Čavoški akademski je podsetio da je optužnica protiv Šešelja inicirana u Beogradu i da je posle tragične smrti Zorana Đinđića napisao »da će on, ako po ičemu bude zapamćen, biti po tome što je Slobodana Miloševića izručio na Vidovdan i što ga je stigla vidovdanska kletva«. Utisak i dekor upotpunili su pesma sa razglasa (»Sprem’te se sprem’te četnici«), članovi familije, poslanici, simpatizeri stranke iz BiH, Crne Gore, i Srbi prognani iz Hrvatske. Je li neko falio?!
Nešto kasnije mediji su nas podsetili na četiri godine bez Slobodana Miloševića. Ovog 11. marta kod najpoznatije srpske lipe u dvorištu požarevačke im kuće bili su tek jedan mlađi partijski funkcioner njegove SPS i nekadašnji Miloševićev ministar građevinarstva poznat po obećanjima da će graditi mostove (i dovoditi reke!) i u mestima koja nemaju ni potočić. Mladi baštinik je kazao da nam je Slobino vreme »ostavilo i vrednosti poput očuvanja integriteta i suvereniteta naše zemlje po pitanju Kosova i Metohije, Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, takođe Republiku Srpsku...«
Zanimljivo je šta su o njemu sada očitovali neki dugogodišnji mu ljuti politički protivnici. Pošto su i te kako revidirali ne treba ih pominjati, njihove reči takođe. Stoga samo ocena Čedomira Jovanovića (LDP) koji reče da je Milošević izbegao »odgovornost za svoju politiku i suđenje za ubistvo Ivana Stambolića, u kome je bio označen kao nalogodavac«.

»Ako mi je nešto odvratnije od priče o nebeskoj Srbiji i o Srbima kao nebeskom narodu, to je priča o genocidnom karakteru srpskog naroda. I jedno i drugo je ista kuhinja. Glupost je i traženje Vilija Branta...« Ovako je govorio Zoran Đinđić, čovek je svima smetao, samo nekome više, nekome manje.
Dvanaestog marta markirali smo sedam godina bez najenergičnijeg poslovođe u istoriji Srbije, sedam godina otkako su zlikovci za svoj i još nečiji ćar mučki ubili premijera a istraga o sprezi bandita i političara i njihovih podrepaša i dalje je bez epiloga. Zrno nade možda nudi izjava predsednika Borisa Tadića koji veruje »da u Srbiji i dalje postoji spremnost, nada i htenje, ali i obećanja«. Predsednikova namera je »da ne bude nekoliko godina praznih obećanja«, već da završi »ovo što je Zoran započeo«. Drugi deo rečenice (»a to ne mogu bez ovih mladih ljudi«) kao da nije u skladu s obećanjem jer su mu za realizaciju rečenog potrebni takmičari (»Besede u Zoranovu čast«) u govoranciji. Zemlja bremenita problemima kao naša treba da se oslanja na pobednike u nečem drugom, govornika imamo i za izvoz.
Profesor Žarko Korać veruje da je Srbiji danas mnogo teže bez Đinđićeve energije, optimizma, hrabrosti i odlučnosti da se konfrontira onima koji ne žele da se Srbija menja. »Šetnjom za Zorana« i tribinom »Naš posao – naša vizija« LDP i Čedomir Jovanović uz dva gosta – Jelka Kacina, izvestioca EU za Srbiju i Vesnu Pusić, predsednicu hrvatskog Nacionalnog odbora za praćenje pregovora o pristupanju EU – označili su godišnjicu Đinđićeve smrti. »Zoran Đinđić je bio, jeste i ostaće simbol moderne i otvorene Srbije, evropske Srbije... Njegovo političko nasleđe ne pripada samo Srbiji, već širem regionu i celom našem kontinentu. Neko je nakon atentata rekao da je to što se desilo u političkom smislu ravno nuklearnoj katastrofi. I jeste: to jeste bila svojevrsna katastrofa za Srbiju, za regiju i za proces širenja EU«, kazao je Kacin.
Sećajući se uspomena na Đinđića, Vesna Pusić je govorila o Evropi, jednakosti u politici i Aleksisu de Tokvilu (Alexis-Charles-Henri Clérel de Tocqueville) na Balkanu. Ovo poslednje – kako izbeći tiraniju većine i dominaciju mediokriteta – Pusićeva »u našem delu Europe« vidi dramatičnijim i sudbonosnijim nego što je bilo za očeve liberalne demokratije. »Tajna napretka, odgovorne i čovekoljubive politike ovdje će još uvijek biti tajna transformiranja političke i društvene manjine u političku i društvenu većinu. Zoran Đinđić je upravo vrhunski majstor toga, sposobnosti da ono što je novo, ono što je kreativno, vuče naprijed. Zapravo, mislim da bi nam Zoran rekao: ‘Vrijeme je, prijateljice i prijatelji, da postanemo odrasle političke nacije’. Pa krenimo.«
Srbija 12. marta najčešće pokušava da sama sebi dâ novi smisao u prošlosti koju doteruje, ulepšava i iznova prikriva da se ne vidi kakva je zapravo tada bila, rekao je Čedomir Jovanović. Ali Srbija nikako da se pokrene i poput automobilske krntije već sedam godina stoji na klocnama.

U nekadašnjoj Borbi nisam zatekao dvojac Gordan Mihić – Ljubiša Kozomara, ali sam uredno (za)beležio ono što je iz njihove »kuhinje« ostalo u sećanju i na papirićima starijih kolega Lazara Lazarevskog i Milana Erdeljanova. Osim što su jednog kolegu često uspevali da »razbole«, smišljali su najrazličitije smicalice svima redom. Tako jednom Gordan lokalom zove čuvenu Živanku (vidi je kroz otvorena vrata) i traži Maksima Gorkog. Kaže da nemaju takvog, ali da bi to ipak mogao da bude »onaj Slovenac (Stane Stanič – prim. D. B.) »što uveče donosi nešto na teleks«. Druga: kolega Laza Martinović dobio prinovu. Mihić, iako je znao, pita kako je malom ime. Na Lazino »Gordan« odgovara: »Poltronu jedan!«
U intervjuu za najstariji dnevni beogradski list Mihić kaže da je aktuelizovana njegova radio-komedija »Siroti mali hrčki«, priča o dvojici službenika u suterenu nekog ministarstva koji svakog dana smišljaju pakosti jedan drugom, mrze se... da bi se na kraju potukli i povukli za sobom u propast i svoje ministarstvo i vladu i ceo sistem – jer su, zapravo, bili ogledalo tog sistema, kaže Mihić, verovatno (?) misleći na sve sisteme. »U vreme Ilije Garašanina na kulturu je odlazila petina državnog budžeta«, veli Gordan i u svom duhu podseća da je rečeni Garašanin u penziju otišao bez imovine i da je skončao u iznajmljenoj sobici u Grockoj. »A kad je umro, na dvoru te noći nisu hteli da otkažu bal – veselili su se do zore.«

Više puta sam odgledao video-snimak razgovora dopisnika VOA sa Kosova i francuskog ministra. Francuz je bio mnogo jadniji od našeg kolege. Kao da je na časove išao kod Šešelja, Vučića, Nikolića, Todorovića i kasnije odškolovanih radikalskih džangrizala Radete, Jovanovićke i Pop-Lazićke... »Jeste li Vi bolesni«, »Gospodine, morate ići na kontrolu«... bili su odgovori malog ministra velike Francuske. Bliski novinarsko-častoljubivi megdan desio se i u Narodnoj skupštini, a slavoljubac Dragoljub Mićunović, za koga sam oduvek imao zamašno štovanje, izgubio je živce zbog teksta u nekim novinama. U toj su pisaniji poslanici proglašeni trošadžijama što, tvrdi profesor, »predstavlja hajku na poslanike i incident koji ima velike posledice po ugled parlamenta«. Profesore, da pričamo o tom »ugledu«.*
Novinar Fahri Musliu, s kojim sam potpisao jednu knjigu o Kosovu, ovih dana je objavio Masakr u Suvoj reci. Sa korica beležim reči Hisnija Beriše: »Ćerka mi se zvala Sabata, a unuk Ismet, od tri godine, a Eron od devet meseci. Hoću jedno da potenciram: da sam kao učenik petog razreda bio naučio pesmu ‘Krvava bajka’ pesnikinje Desanke Maksimović. Pitam: da li su ljudi u Srbiji zaboravili taj slučaj? Ja nisam i hoću da kažem, neka prelistavaju, jer u ovom slučaju u Suvoj reci to je bilo kao u Kragujevcu. Ali ne želim nikome da mu se desi«. Navodim ovo i zbog Hisnija i zbog svih kosovskih žrtava i umesto polaganja cveta na grob dragog prijatelja Faruka Begolija.