Na zahtev prijatelja i poštovalaca, nadležne službe grada Beograda dale su dozvolu da Mihajlo Mihajlov bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, 13. marta u 14 sati. U pismu Nebojše Popova, glavnog urednika Republike, gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu ukazuje se, između ostalog, i na obaveze grada i države prema Mihajlovu kao žrtvi režima i uglednom građaninu Srbije.
U redakciji Republike 9. marta je održana komemoracija povodom smrti dragog prijatelja i autora, u kojoj su pored glavnog urednika i članova uredništva i saradnika, učestvovali i Milica Stambolić, Nikola Barović i Zdravko Gvero. Dogovoreno je da se aktivnosti oko ispraćaja Miše Mihajlova koordiniraju preko Centra za kulturnu dekontaminaciju.
U prisustvu sestrića Šona Ivušića, najbližih prijatelja i poštovalaca, uz vidljivo odsustvo ijednog predstavnika gradske i republičke vlasti i neobično malobrojnih predstavnika NVO i medija, nakon opela i govora, Mihajlov je sahranjen u Aleji zaslužnih građana beogradskog Novog groblja. Ispred kapele od Miše Mihajlova prvi se oprostio dugogodišnji saradnik i prijatelj i Mihajlovljev prevodilac Mirko Đorđević. Na grobnom mestu su o pokojniku govorili Petar Lađević i Ana Pejović. Lađević je posebno naglasio Mihajlovljevu posvećenost odbrani prava pojedinca i njegovu podjednaku posvećenost pravima svih građana nekadašnje SFRJ, suprotstavljanje svim nacionalizmima. Ana Pejović je pročitala jednu dirljivu, ličnu priču o porodičnom prijatelju. Par reči, nekonvencionalnih, na grobu Mihajlova rekao je i njegov stari saputnik i sapatnik, arhitekta Peđa Ristić.
Na komemoraciji u CZKD-u najpre je Olivija Rusovac pročitala u Republici već objavljen Mišin govor na prijateljskoj večeri u Gverovoj kafani, 22. jula 2008, koji je, kako se ispostavlja, i njegovo poslednje obraćanje jednom širem krugu prijatelja i saradnika. Dragoslav Simić, novinar Radio Beograda i sakupljač radio-intervjua mnogih ovdašnjih značajnih aktera, omogućio nam je da deset minuta slušamo Mišu. Zatim se, u ime Foruma za međunarodne odnose, od Miše oprostila Nastasja Radović, a potom je počelo »slobodno obraćanje«. O Miši koji je proširio prava zatvorenika uporno štrajkujući glađu u zahtevima za posebna prava političkih osuđenika govorio je Nikola Barović čiji je otac Jovan Barović bio advokat i blizak prijatelj Mihajlova. O značaju života i rada Mihajla Mihajlova za naučnu zajednicu koja je tražila prave odgovore govorio je Lino Veljak, a o hrabrosti u velikim i malim stvarima Dragomir Olujić i Peđa Ristić. Skupu se obratio i Mišin sestrić Šon Ivušić, sećajući se svojih prvih saznanja o ujaku koji je živeo i robijao u Jugoslaviji i kako je shvatio da je Miša »neko veoma važan« ne samo u životu njegove majke Maše, Mišine sestre.
U kafani »Kod Gvera« Šon i Mišini prijatelji popili su piće za »dušu«.

Vest o smrti Mihajla Mihajlova saopštila je novinska agencija Beta, što su preneli svi domaći i veliki broj medija u zemljama ex-yu, ali i svetske agencije i mediji. Njujork tajms je objavio čitavu informaciju koju je od Bete preuzela francuska novinska agencija Frans pres, a od Asošijeted presa da je Mihajov preminuo saznali su i stanovnici Tajvana, što se moglo videti u onlajn izdanjima njihovih medija. Tako je tužna vest obletela planetu preko velikih agencija i medija, ali i Tvitera i mnogo blogova i ličnih sajtova.
Mihajlov je, inače, poslednjih godina života pasionirano komunicirao preko mejla i skajpa sa porodicom, prijateljima i saradnicima, svakodnevno šaljući svoje i distribuirajući tuđe priče i informacije. Neko iz Mišinog virtuelnog sveta, ko se predstavlja kao »Miško«, komentariše na Blicovom sajtu: »Fini gospodin Mihajlo Mihajlov. Mnogi će ga se sećati, a mnogi će možda tek sad hteti da saznaju nešto više o njemu. A »Matko«, na dan Mišine sahrane, na istom sajtu, piše: »Kad niko nije smeo da pisne, Mihajlov je pisao... Lako je biti Tito, Ranković, Krcun i ostali Krajačići Steve, Herljevići, kad se uspostavi boljševički sistem vladanja. Vi ste, Mihajlo, bili najslobodniji čovek onomad u SFRJ iako ste bili u zatvoru tolike godine... Vi, gospodine Mihajlov, sada ste i kao pokojnik slobodniji od svih živih u Srbiji. Posthumni respekt do neba, imate od pisca ovih redova«.
Snimak s ispraćaja na groblju imala je TV B 92, a RTS je dao informaciju. U srpskoj štampi se pojavilo nekoliko manje ili više ambicioznih nekrologa i odlomaka iz već objavljenih Mihajlovljevih intervjua. U NIN-u je Aleksa Đilas, prijatelj Mihajlova i sin Milovana Đilasa, ukazao, između ostalog, i na to da je baš stradanje Miše Mihajlova otvorilo oči mnogim ljudima koji su do tada smatrali da režim Josipa Broza Tita samo brani socijalizam od krupnih zavera i svima poznatih i moćnih zaverenika. Slučaj intelektualca osuđivanog na teške robije pokazao je velikom broju ljudi, smatra Đilas, koliko to nije bilo tačno.
I dok je Vreme u štampanom izdanju objavilo skrupulozni biografski tekst Dragoslava Grujića o Mihajlovu, u onlajn izdanju se, u rubrici »Vesti«, pojavio kraći tekst koji je više od obične vesti, a u kojem se kaže da je u Beogradu preminuo »jedini pravi disident u

Jugoslaviji«. »Sada pred Poslednji informativni razgovor, svi koji su ga znali mogu da posvedoče da je bio najbolji, detinje dobar i bezazlen čovek, da je govorio istinu, da nikoga nikada nije mrzeo, da je za sobom ostavio trag poštenja, istinoljubivosti, humora i blagosti«, kaže se na kraju kratkog i prilično »ličnog«, nepotpisanog teksta. Novinar »E-novina« Bojan Tončić napisao je dva teksta, in memoriam i izveštaj sa sahrane i komemoracije. U prvom tekstu Tončić kaže o Mihajlovu: »U demokratskoj javnosti označen je kao jedan od najpoznatijih disidenata u Istočnoj Evropi. To, u izvornom značenju te reči, nije bio – nije pripadao vladajućem političkom establišmentu«. Autor teksta u Politici »Odlazak prvog i poslednjeg disidenta«, Branko Milanović, kaže da je Mihajlov bio »zajedno sa Milovanom Đilasom, jedini pravi demokratski disident, ma kako to na prvi pogled zvučalo čudno, to jeste tačno«. Milanović, u zvanju doktora ekonomije, saradnika Svetske banke i savetnika u Karnegijevoj fondaciji za mir, dalje objašnjava svoju tezu, pozivajući se na Mihajlovljeva iskustva: »Štaviše, njegova implikacija jeste da je upravo opoziciona (opoziciona u odnosu na titoizam) intelektualna elita na prostoru bivše SFRJ dala idejnu osnovu za krvave međunacionalne sukobe i ratove u 90-im godinama«. A o

Mihajlovu kaže da se držao »visokih principa koje je zacrtao Andrej Saharov«.
Par dana kasnije, 17. marta, valjda kao reakcija na pominjanje smrti Mihajlova kao odlaska jednog jugoslovenskog disidenta, u Politici izlazi tekst Todora Kuljića »Tito je najveći disident«, ali se ime Mihajla Mihajlova nijednom ne pominje.
O značaju Mihajlova i »njegovom vremenu« ima i jedna rečenica u redovnoj kolumni Borke Pavićević u Danasu: »Između boravka u Crnoj Gori i odlaska u Sarajevo bila sam u Beogradu na kraju dana odlaska Mihajla Mihajlova. Jasno mi je da je sa njim jedan svet otišao, po prirodi prepoznavanja šta je on u njemu značio. Ali, šta je ono što nastaje, ka čemu ide tranzicija, u šta odlazi«.
Tekst ambasadora i bivšeg glavnog urednika Danasa Grujice Spasovića objavljen u nedeljnom dodatku, »Veliki nacrt za život«, navodi uobičajeno o Mihajlovu kao »disidentu broj dva«, a pored anegdote o boravku grupe »liberala« predvođene Mihajlovim kod princa Aleksandra Karađorđevića koga je Mihajlov poznavao dvadesetak godina, tumači zašto Miša Mihajlov u jugoslovenskoj priči nije bio prihvaćen ni od jednog od suprotstavljenih tabora još u Titovo vreme. »Ni politička emigracija ga nije prihvatala jer, po njihovim strogim kriterijumima, nije bio dovoljno ni antikomunista, ni antititoista, ni nacionalista, jer nije mrzeo svoje progonitelje već je pokušavao da ih razume, da u njihovim idejama izdvoji žito od kukolja«.
Kada se pogledaju tekstovi ovih autora izabranih da u najznačajnijim srpskim medijima napišu »poslednje slovo« o Mihajlovu jasno je da je život Mihajla Mihajlova, u momentu njegove smrti, postao veliki povod za razne, male i velike teme. Naravno, ne samo za citirane autore i druge koji su govorili povodom Mihajlovljeve smrti, već još više za one koji su »mudro« ćutali, toliko da ih, ovim tužnim a za sve važnim povodom nije nigde bilo.