Početna stana
 
 
 
     

 

Mihajlo-Miša Mihajlov (Mihail Nikolajevič Mihajlov)

Prisutnost i odsutnost

S druge strane okeana, u jutro 7. marta u Beogradu, prijatelji su pronašli beživotno telo Mihajla Mihajlova u njegovom stanu. Prethodne noći pozvala sam ga da ga čujem: odlazio je, a potreba da se bude prisutan ne zna za geografiju.
Šta zaista znači biti prisutan i biti odsutan? Miša se tokom poslednje dve godine života u Srbiji povukao iz javnog života, kao da je iz Srbije bio odsutan. Na dan smrti, ponovo je bio prisutan u srpskoj javnosti. Dok je, gotovo dvadeset godina, bio odsutan iz Jugoslavije i Srbije, novinskim člancima koje je slao bio je prisutan više nego i ranije, dok je bio u zatvoru, i kasnije, kada se vratio u nju. Poslednjih godina bio je odsutan iz SAD gde je prethodno živeo, ali kako su u Srbiji od njega tražili komentare o aktuelnoj američkoj i zapadnoj politici, kao da je na Zapadu bio prisutan. Poreklom Rus, osim što je nekoliko puta boravio, nikada nije duže živeo u Rusiji, ali je, pre svega ruskim jezikom i literaturom o kojima je pisao i predavao, bio prisutan u Rusiji.
Biti prisutan i odsutan nije od odsudnog značaja i često je samo privid. Uvek nekako ispadne najvažnije – ko je ko. Ko je prisutan i odsutan.
Pomagao je drugima više nego što je mogao, a ko može da pomogne više nego što može, zaista je intiman s nečijim životom. Zato što je verovao da ljudi mogu mnogo i da svako može više nego što sam misli da može.
Poslednjih dana za njega je postalo neizvodivo da pošalje internet-poruku te je slao prazne. I prazna poruka je poruka. Neko je hteo da vam nešto kaže, da pozdravi. U jednoj je, rekao je posle, trebalo da bude vest o leku za tešku bolest. Možda nekome pomogne.
Mnogi su već rekli da Miša Mihajlov nije mrzeo, ni zbog patnje njemu nanesene, a lako, brzo i unapred je oprostio. Rizik opraštanja je, misle mnogi od nas, što čak i ako možemo oprostiti ono što je nama učinjeno možda otvaramo vrata da počinioci zlo-delovanje nastave i nekažnjivost dovede do novih žrtava. Izgleda da se na ovaj ili onaj način prema nekome gubi saosećanje ili milosrđe, ili prema vinovnicima ili mogućim budućim žrtvama. Postoji, verovatno, i treće. Svako od nas mora pronaći lični odgovor, po jevrejskoj poslovici, koju često citiram, da niko ne može oprostiti u ime žrtve, jedino može ona sama. To je uvek najintimnija odluka.
Onaj ko oprašta ne razmišlja niti sudi. Suđenje, čak rasuđivanje i oproštaj idu u suprotnim pravcima. Miša je mogao oprostiti, jer, iako nije zaboravio događaje, zaboravio je da sudi, razmišlja mržnjom ili osudom o tome šta mu se desilo i, još više, šta mu je u-činjeno. Drugačije se i ne oprašta. U nekom budističkom maniru prevazišao je potrebu da sudi ljudima. Onako kako je najređe – unapred. Možda se toga ovih dana sete neki među onima kojima je oprostio. Ukoliko je to i važno.
Bio je svedok vremena i savremenik, ali ne i sudija. Komentator, ali ne i zloslutni prorok. Bio je zabrinut, ali ne savladan – čak i kada je 1978. naslutio »krvavu balkansku klanicu« u intervjuu datom američkom Njusviku (Newsweek). Sa korenima u tri nacije i nekim možda mističnim kosmopolitizmom u sebi nije mogao biti ničiji nacionalista.
Tekst koji sam poslala nekoliko dana pred Mišinu smrt govorio je o pacijentima u poslednjim trenucima života i njihovim sa-patnicima u njujorškim bolnicama: kapelanima, rabinima, budistima, ljudima medicinski obučenim da u patnji budu prisutni. Priča je dobila nastavak pozivom Miši u njegovim poslednjim trenucima, a zatim slušanjem osobe koja se obraća malobrojnima koji su izabrali da budu prisutni u patnji umirućih dok čitav svet ide u drugom smeru.
Patnja je i prekookeanska, kao i prisutnost. Ipak, patnja je i sasvim prirodna, a prisutnost više ne izgleda takva. Miša je želeo samoću u poslednjim trenucima. Bila je to jedna od stvari u kojoj se s njim nisam složila. Potrebno je biti u nečijem »nema više«, nečijem »dovoljno je«. Ne može se zadržati onaj ko mora da ode, ali može se biti prisutan. Zbog naše posesivnosti, zbog predrasude da je to uvek dobro zadržavati nekoga i kada više nije, izgubimo šansu da smo intimni s nečijom patnjom. Pričamo o sporednom, pokušavamo nebitno, nastojimo nemoguće, izgubimo nenadoknadivo vreme. Postavljamo escajg onome ko sa pune trpeze više ne može uzeti ni zalogaj. Umesto da se otvorimo patnji koja jeste, od nje se okrećemo u ime naivne nade i iracionalnog očekivanja.
Na kraju života medicinski ekspert nije od pomoći, jer nisu dovoljne samo dve profesionalne već su potrebne sve ljudske strune. Prisutnost sa-patnika koji ne može da podeli njegovu patnju, ali može da bude s njom. U nekom pred-znanju, pred-osećanju da se i najzabačenijim kutkom svog bića, intuicijom, bude prisutan. Ma kako fizički i geografski daleko, ipak biti prisutan.
Glavni akter želeo je da umakne onima koji pokušavaju nemoguće i odmažu brigom. Poslednji razgovor sa Mišom bio je o njegovom odlasku na spavanje. Dvosmisleno. Da neko iz tako intimne situacije odlaska pristane da vam se javi, da odgovori trebao je veliku snagu. Toliko toga je bar dvosmisleno i mi biramo smisao koji nam odgovara. Dok i ne preostane samo jedan.
Sigurno je da bi Miša, kada bi mogao, sada napravio neku od onih njegovih bezazlenih šala, ne misleći da za to nije pravi trenutak. Teško je, a opet onako je kako mora. »Šta da se radi?« – bila mu je uzrečica.
Život nikada nije tek potrošen već je investiran. Jedino pitanje je u šta. Mihajlo Mihajlov je želeo da svoj uloži u Domovinu koja je sloboda. Kada je iz zatvora izašao »na slobodu« zapitao se, na doslovan i način dosledniji od onoga na koji obično mislimo: »Da li se ikada događa da zaista izađemo na slobodu?« Pitanje je, ponovo, važnije od odgovora. Svako od nas, tvojih prijatelja, i nekih drugih, ostaje odgovoran za vlastiti odgovor.
Hvala Ti na svim pitanjima, naročito onim najtežim.
  Tatjana Jovanović
 
Oproštaj
1-30. 04. 2010.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2010