Svi mi ovde, poštovani građani, koje je okupila smrt Mihajla Mihajlova, delimo tugu sa sestrom Mašom u dalekom svetu i sa prisutnim sestrićem. Na ovom tužnom zboru poštovalaca lika i dela Mihajlova znamo – ja sam u to siguran – da je otišao sigurno najbolji među nama. Čovek – borac i mislilac, na pragu čije večne kuće u ovom momentu stojimo proživeo je svoj život mislioca i disidenta koji nije do poslednjeg daha pristao da zatvori otvoreni krug disidentskog izazova poput mnogih drugih – ostao je pobunjenik protiv svakog oblika totalitarne svesti i prakse sve do poslednjeg avatara totalitarizma – balkanskog agresivnog nacionalizma. Veliki jugoslovenski disident bio je čovek odan duhovnom nemiru i angažmanu intelektualca koji je budio – poslužimo se jednim njegovim izrazom – i hranio izdanke nade. A ta nada je saputnica hrabrih kakav je vrli pokojnik nesumnjivo bio. Moć slobodne reči koju je sledio nije pripadala samo njemu – ona je oslobađala i druge. »Nacionalizam posle komunizma« – zapisao je jednom Mihajlov – »nije rešenje već povratak društva na početne pozicije pogrešnog puta«.
O životnom putu dragog pokojnika mnogo bi se imalo reći, ali ovde nije mesto za to – osim nekih podsećanja koja su sada važna svima nama.
Rođen u porodici ruskog emigranta prvog talasa, 1934. godine, u Pančevu, Mihajlov je od oca nasledio duh pobune i otpora, a kao čovek budnog duha hodao je životnom stazom kao usamljenik i pobunjenik. Od godine 1964. kada su se pojavile njegove prve studije – »Ljeto moskovsko« u beogradskom časopisu Delo – ovaj čovek je osuđivan i gonjen

uistinu pravde radi. U domovini svojih predaka on je video i osetio Utopiju na vlasti – represivnu i preteću – ali i njenu skrivenu stranu, onu koju su iz sibirskih robijašnica videli veliki jeretici i sanjari. Pobunjenici kao i on, Mihajlov, od kojih je naučio da čovek vaskrsava samo na jedan način – ako služi reči istine, reči koja obavezuje. I njega i one koji ga slede. Usledile su godine robijanja sa prekidima sve do 1978. kada je konačno otišao iz Jugoslavije u svet. Nastale su knjige i sledila su kasna priznanja i nagrade koje nije ni očekivao. Po povratku u Jugoslaviju bio je kandidat na listi GSS i vredni saradnik Republike. Bio je i član UKS i Pen-kluba delujući samo po crti svoje duboke vokacije – uvek svoj i originalan. U obimnom njegovom publicističkom opusu niko neće naći ni reči zlobe i pakosti protiv svojih

gonitelja. Bio je čovek prefinjenih starinskih nekako ruskih manira ispod kojih je kipela strast ruskih intelektualaca »raznočinaca« koji u polemikama ne posustaju. Bibliografi će imati posla da pronađu ne stotine već hiljade Mihajlovljevih kraćih spisa – rasutih po brojnim svetskim glasilima i na mnogim jezicima – ali mi koji smo ga znali njemu dugujemo prvo frankfurtsko izdanje romana M. Bulgakova Majstor i Margarita – i to je bilo opasno imati u rukama u ono vreme – ili prva italijanska izdanja romana B. Pasternaka Doktor Živago. I još mnogo toga i sličnog je tu o čemu bi trebalo govoriti – ali nad odrom ga barem valja poštedeti laskavih pohvala i legendarnih fraza. Sve je to M. Mihajlovu bilo tuđe.
Knjige M. Mihajlova su prevedene na veliki broj svetskih jezika od Srbije do Japana – i one govore o njemu i za njega.
I reći ću jednu reč o takozvanoj enigmi Mihajlov, o njegovoj religioznosti. Nema tu nikakve enigme. U knjizi Nenaučne misli to je sam objasnio: ne tražite kod njega religioznost u crkveno-dogmatskom smislu bilo koje crkve – za njega je »religio« ona karika koja je čoveku potrebna da ga svakog dana veže za Smisao na večnom putu nade. Susreti s njim bili su kružoci koji su trajali bez ograničavanja vremena. Tom Smislu je ostao uistinu religiozno odan.
Ovde nad odrom Miše Mihajlova svedočim za njega siguran da i on za mene – i za sve nas – svedoči.
Neka je hvala i slava dragom Miši i sećanje među nama.