Prvo što pada u oči jeste da ovaj opsežni triptih (897 strana) nema autora iako se u predgovoru i pogovoru pominje nekakva »reč autora«. To je delo – nešto je ipak dato – »anonimnih ruskih intelektualaca« nastalo »u ruskim tajnim službama«, veli u predgovoru urednik srpskog izdanja profesor dr Nenad Đorđević, i dodaje: »Verujem da će našim čitaocima to biti korisna literatura za razmišljanje i razumevanje tokova razvoja srpskog društva«. Rusi pak naglašavaju da je po ovoj knjizi »držan kurs u specijalnim školama za obaveštajne poslove«. »Rusija danas tone u čarima demokratije«, čitamo u spisu i ovo je knjiga njene i svetske »poslednje istorije«. Jedna istoriosofska odrednica je još bolje naglašena – »Na Rusiji se drži čitav svet«, jer raspolaže »ogromnom kontinentalnom masom i neverovatno velikim resursima«. Rusija je »jedina, unikatna i samobitna imperija« i ona se u protekle četiri godine »obnovila kao snažno pravoslavno carstvo«. »Mi smo apsolutno sigurni da će se naša otadžbina ponovo pretvoriti u najmoćniju državu na svetu. Tu je Bog, tu su resursi, tu su ljudi. Imamo sve.« Pomenuti tematski krugovi se odavde lako odgonetaju: od starih slovenofila do Solženjicina ili Prohanova i Dugina ovakve ideje decenijama variraju. U novije vreme sve više ovakvih kompilacija se nameće sve agresivnije kao neka vrsta neskrivene policijsko-istoriosofski intonirane ideologije. Eklekticizam pada u oči i čitaocu koji od takvih »projekata« još nije umoran ni u Rusiji ni u Srbiji. Istoriosofska polazišta su nametnuta kao apodiktički biblijski iskazi – »Sve religije sveta su nastale na Istoku a sve bezbožne filozofije na Zapadu«. U tom smislu se ovaj triptih može čitati po metodološkom ključu dominantnih lajtmotiva koji koliko god bili naivni zaista igraju ulogu svojevrsnog ključa. Taj ključ se uostalom napadno nudi i ponavlja ili kao apologija ruske autokratije ili pak kao apologija sovjetskog totalitarnog modela koji se – to je dobro poznato – »urušio« jer se upravo u tokovima moderne istorije nije pokazao kao održiv model. Još jedna činjenica se ne bi smela gubiti iz vida – ovakva istoriosofija nije odavno zanimljiva u sferi autentične ruske istorijske i sociološke misli. Obrnuto je u Srbiji. Izgleda da ono što je anahrono u Rusiji nalazi odjeka u Srbiji kao večna srpska zavetna misao – drugim rečima, sve ono što je u savremenoj Rusiji u naučnom smislu periferno, u Srbiji je deviza takozvane nacionalne intelektualne elite, čak i kao diplomatski priručnik.

Organicistička shema starog De Mestra je ovde varirana na mnogo načina, a najčešće kao trijada o Bogu na nebu, kralju u državi i domaćinu u kući. Ona je ideološki oblikovana kao nova trijada o pravoslavlju, samodržavlju i narodu–naciji. Od starih slovenofila do Solženjicina, ovo su stajaća mesta u doslovnom smislu reči i to se eksplicira na sasvim jasan način – »Najbolje osobine monarhije spajaju se sa najboljim osobinama sovjetskog sistema«.
Anonimni autori izriču sudove sa dalekosežnim pretenzijama – »Komunizam je

pravoslavlje bez Boga a kapitalizam je protestantizam bez Boga«. Citati koji se lako uočavaju jednostavno nisu obeleženi navodnicima. Delo vrvi od takvih mesta iz Danilevskog o Rusiji koja nije i ne sme biti Evropa, pri čemu sama Evropa ne treba da se boji svoje ruske sudbine koja je, navodno, mimoići neće kao ni sve slovenske narode u njoj. Niko ovde ne mari što je famozni istoriosofski spis Danilevskog Rusija i Evropa još V. Solovjov u enciklopediji nazvao »časnim Kuranom svih gadova i budala« u Rusiji. Ovde je Danilevski korifej i klasik s apologetskom misijom među narodima –

posebnoslovenskog stabla naroda. Ni reči o Tjutčevu za koga se Rusija prostire »od Nila do Neve, od Elbe do Volge, od Kine do Eufrata i od Gangesa do Dunava«, a od reči do reči se variraju ideje ovog pesnika–ideologa. Autori ne kriju da im je blizak Leontjev – njegovo ime ne pominju – koji je još 1885. tvrdio da »ruski narod posebno i nije stvoren za demokratiju«, jer je to neka vrsta ne samoizabranog nego i metafizičkog naroda, sa stalnom a ne izbornom vlašću – »vlast se ne može birati«. Tu ne samo da nema mesta za demokratiju nego je ona najveća opasnost. »Demokratski izbori mogu se smatrati najmoćnijim sredstvom slabljenja i rasturanja bilo koje zemlje, posebno velike.« Razvoj demokratije je »dinamika širenja poroka« (pederastije i sl.). »Sve je počelo pesmama o slobodi, a završilo se narkomanijom i pederastijom.« Nasuprot tome, »penicilin protiv demokratije je – carstvo«.
Ova se istoriosofska kompilacija ne služi navodima iz autora ali je precizna u izlaganju »ideja večne ruske misli«.

Ni najsavesniji istoričar ideja ne bi mogao tačno da navede broj ovakvih »projekata« koji su nam decenijama stizali iz Rusije. Neki su zaista egzemplarni i zaslužuju makar da ih pomenemo, a u svojim knjigama mi smo ih analizirali – uključujući i neke oglede u Republici. Godine 1860. ruski spahija A. S. Homjakov – inače čovek odličnog obrazovanja – napisao je u Ženevi poseban istoriografski spis Poslanica Srbima iz Moskve, kao svojevrsni projekat. On je spis preveo na francuski i na srpski jezik i uputio ga Srbima u maloj kneževini – da se čuvaju Zapada i pogubnog papizma te parlamentarne demokratije. Nadao se, osioni spahija, da će njegova poslanica imati u Srbiji odjeka, ali nije tako bilo: malobrojna srpska intelektualna elita je ovaj spis odbacila. Još je S. Novaković pokazao kako je u srpskoj publicistici onog doba tekla ova recepcija neslavnog projekta A. Homjakova i njegove ideologije koja se nudila iz Ženeve i Lajpciga kao najbanalnija paternalistička formula pod vidom večne »ruske ideje«. U ovom neobičnom istoriosofskom »projektu« sve se to ponavlja – ko zna koji put.
Drugi je primer takođe istorijski – o njemu smo pisali u malom ogledu »Ideološki eros«, objavljenom u Republici. Godine 1993, kada se rat već širio na Balkanu, poznati pravoslavni mislilac doktor V. Jerotić napisao je jedan spis pod »barokno« raskošnim naslovom – Kako zamišljam da bih razgovarao sa vladikom Velimirovićem danas. Spis je publikovan u Šapcu kao posebna knjiga. U njemu je doktor Jerotić naveo stih iz poznate pesme F. Tjutčeva:

Umom se Rusija ne može pojmiti Zajedničkim aršinom se ne može izmeriti – u Rusiju se može samo verovati.

I ovaj »projekat« se temelji na neodoljivom nagonu ideološkog erosa – i on nije nauka i racionalna pedagogija već banalna ideologija. Kako vele anonimni autori, »idealna varijanta egzistencije društva jeste dominacija metafizike«, a na vlasti su »pozvani«, a ne »izabrani«. »Rusija je poslednja nada sveta. Bog je sa nama.«