Danas, na 65. godišnjicu oslobođenja Srbije i Beograda, vredno je pomenuti da je Srbija kao sastavni deo Jugoslavije zaslužna ne samo za pobedu u svetskom ratu protiv fašizma, nego i za preporod raskomadane i opustošene Jugoslavije, jedne od pet najzaslužnijih zemalja za pobedu antihitlerovske koalicije, na osnovu čega je i zapisana kao suosnivač nove svetske organizacije Ujedinjenih nacija.
Ali rezultati te velike borbe nisu samo vojne pobede, nego i nesumnjive civilizatorske i emancipatorske vrednosti koje ostaju trajne tekovine, ne samo u prevratničkom nego i u reformatorskom smislu te reči. Nova država je ubrzo postigla istinsku nezavisnost, uspostavila federativno uređenje, nacionalnu ravnopravnost, versku i etničku toleranciju, odvojila crkvu od države, ustanovila prvi put u svojoj istoriji pravo glasa žena i mladih od 18 godina, besplatno školovanje, lečenje, socijalnu sigurnost... Sve je to postignuto sa Jugoslavijom, ali je za ustanak, pobedu i obnovu partizanska Srbija imala presudan značaj. Ni socijalistička Jugoslavija, pa tako ni Srbija, nije se mogla ponositi stepenom političkih i građanskih prava i sloboda, ali se nije morala stideti rezultata izgradnje i modernizacije privrede i države, u kojoj je većina stanovništva živele bolje – ne samo materijalno – nego u prethodnoj državi. A bila je priznata i poštovana kao zemlja pobednica, ne na osnovu ravnogorskog, nego partizanskog antifašizma.
Zato mi danas ne treba da brinemo za sudbinu istine o ovim istorijskim tekovinama. Istina je sačuvanim u dokumentima, vojnim i civilnim, domaćim i stranim, i ne može je više izmeniti ni osvetnički revizionizam, niti ove nove konjunkturne politikantske, stranačke, forumske »istine« o prirodi vojničkog i političkog rasporeda snaga u antifašističkom ratu. Ne može najzad ni Narodna skupština – koja je pola veka nakon pobede odlučila da izjednači »dva ravnopravna antifašistička pokreta«, ne pitajući šta bi o tome imala da kaže stručna i naučna analiza i raspoloživa arhivska dokumentacija.

partizana i četnika«. Bila su to, i ostala, dva sveta, dva dijametralno suprotna odnosa – polovinom prošlog veka prema fašističkoj okupaciji a početkom ovog – prema evropskoj budućnosti Srbije.
Nije neoprostiv greh četnika samo to što su se borili protiv partizana – to su bila dva suprotna pogleda na društvo i državu, i to se još i moglo razumeti – nego što se četnici nisu borili protiv okupatora.
Umesto priča o pomirenju, bolje je inicirati jedan ambiciozan i ozbiljan naučnoistorijski projekat domaćih i stranih stručnjaka sa temom: »Srbija u antifašističkom ratu«.
I sa tog stanovišta je indikativno da današnji branitelji patriotskog lika i dela Draže

su dokumenti manjkavi, zloupotrebljeni ili možda falsifikovani. Danas tražimo njegov grob, umesto istine o njegovoj stvarnoj ulozi pomagača okupatora.
Nije se – danas složna i ujedinjena Evropa – posle kraja rata idilično »izmirila«, nego se odlučno razgraničila, pa i strogo obračunala sa svim oblicima fašizma i kolaboracije u svakoj državi. Da su zapadni saveznici, pre svega Amerika i Engleska, bili tako zaslepljeni antikomunizmom kao »legalna« Kraljevska vlada u Londonu i ravnogorci u otadžbini, oni bi sebično rešili da je bolje sačekati da se fašisti izmore borbom protiv komunizma, pa da se oni, u međuvremenu naoružaniji i spremniji na rat, obračunaju sa silama Osovine. Mudri saveznici su, iako protivnici komunizma, odlučno zaključili da je fašizam najveća opasnost za čovečanstvo i da treba pomagati svakog ko doprinosi toj borbi i po tom osnovu su maksimalno pomagali »Titove partizane«, i čak zahtevali da se četnička vojska u otadžbini podredi partizanskoj vrhovnoj komandi. Tu kraljevu i vladinu odluku oni nisu poslušali.
Ne objašnjava samo prošlost sadašnjost, nego i sadašnjost objašnjava prošlost. Danas je mnogo jasnije da ravnogorski pokret, kao nacionalistički, monarhistički i velikosrpski, nije mogao da bude rešenje za uspeh u ratu, obnovu raskomadane Jugoslavije i obnovu zajedničkog života njenih naroda.
Partizanski internacionalizam morao se sukobiti sa ravnogorskim velikosrpskim hegemonizmom, ali je morala propasti i politikantska namera da se sa odbacivanjem

datum iz antifašističkog rata, jer četnička ratna hronika beleži samo svoje borbe protiv partizanaNi partizanskog vrhovnog komandanta maršala Tita – za razliku od celog sveta – ovde niko ne pominje sa poštovanjem, iako je u njegovim brigadama, divizijama, na kraju i armijama bilo baš najviše Srba pa tako i najviše izginulih u borbi protiv okupatora.
Ako srpski partizani nisu srpski borci protiv fašizma, onda ni Srbije nema među pobednicima u antifašističkom ratu. Ni sada se ova 65. godišnjica oslobođenja Srbije i Beograda ne bi proslavljala, niti bi se na brzinu obnavljalo oštećeno zapušteno spomen groblje hiljada sovjetskih i partizanskih boraca, da na taj dan u Srbiju ne dolazi ruski predsednik Medvedev.
Svako zanemarivanje istine se sveti. Da je posle pobede u ratu bilo manje pobedničke pravde i glorifikacije, a više spremnosti za uvođenje građanskog reda i pravnog poretka, ne bi se danas moglo proizvoljno tvrditi da su posle oslobođenja »komunisti« u Beogradu pobili dve, pet, čak i pedeset hiljada, a u celoj Srbiji čak stotine hiljada isključivo nevinih ljudi. Oni lako izmišljaju podatke, kad ne postoje verodostojni dokumenti ili nisu sačuvani. Kao da saradnika okupatora, potkazivača i batinaša uopšte nije ni bilo, kao da su svi kažnjeni bili nevini već zbog toga što su ih kažnjavali partizanski oslobodioci. Žalosno je i nemoralno što prve godine nakon pada Miloševića, na dan oslobođenja Beograda, 2001, čak nisu ni položeni venci na grobove partizanskih i ruskih boraca, sa bestidnim obrazloženjem tadašnjeg gradskog čelnika, da 20. oktobar 1944. nije bio oslobođenje, nego komunistička okupacija. Takvi čak ni surovu okupatorsku odmazdu »sto za jednoga« ni danas ne osuđuju kao nacističko divljaštvo, nego kao komunističko izazivanje.
Ciničan je prigovor da su partizani tokom okupacije u Beogradu ubili više Srba nego Nemaca. Tako se samo sakriva istina da je nažalost neočekivano veliki broj Srba revnosno obavljao najsramnije okupatorske poslove. Doratna antikomunistička policija, a najviše Nedićeve i Ljotićeve formacije, pobile su i poklale na hiljade antifašista, pacifikujući Srbiju koja se digla na ustanak. Oni su proganjali, hapsili i premlaćivali

nego potreba da se obezvredi antifašizam i da se spreči prihvatanje evropskih vrednosti, da se promeni raspored na političkoj sceni. Revizija istorije narodnooslobodilačke borbe zato je samo još jedan pokušaj zaustavljanja njene evropske orijentacije. Obuzeti nacionalizmom to, devedesetih godina, nisu bili u stanju da shvate ni neki naši saborci, poneseni iluzijom da Milošević samo želi da spasi Jugoslaviju.
Ovaj današnji, u elegantno demokratsko odelo preobučeni velikodržavni nacionalizam, integralni je – eksplicitni ili podrazumevajući, intelektualni, moralni ili mentalni – sastavni deo svih aktuelnih vladajućih ideologija i skoro svih stranačkih političkih programa.
Srbija još uvek nije našla svoje pravo mesto u odnosima sa susedima, s Evropom i svetom. Nema više vremena i prostora za izbegavanje kategoričkih odgovora na brojna politička pitanja: da li je Srbija nedvosmisleno rešena da ispuni sve uslove za pridruženje Evropskoj uniji, za blisko prijateljstvo sa susedima, za punu istinu o srpskoj odgovornosti za raspad Jugoslavije, ratovanja, zločine i zločince, za realan odnos prema već osamostaljenom Kosovu, autonomiji Vojvodine, državnoj celovitosti BiH, s obzirom na očekivanja Republike Srpske za podršku njenoj ambiciji državne nezavisnosti. Odnos prema pravima manjinskih skupina – verskim, rasnim, klasnim, seksualnim.... A pri svemu tome – ne na poslednjem mestu po važnosti – odnos prema porastu profašističkog nasilja koje ima oslonce i u nekim državnim strukturama. Zbog tih nejasnoća ne treba se čuditi što ohrabreni neonacisti, huligani, klerofašisti paradiraju, haraju, prete smrću po ulicama naših gradova sa kukastim krstovima, fašističkim pokličima i slikama »srpskih heroja« Karadžića i Ratka Mladića i Draže Mihailovića... Da li su novi stubovi spoljne politike i nova strateška partnerstva izraz smanjene uverenosti u evropsku perspektivu?
Bez jasnih odgovora na ova pitanja nema ni Evrope u Srbiji, ni Srbije u Evropi.
I sasvim na kraju: sa Jugoslavijom Srbija je bila velika država na Balkanu. Bez nje ostaje joj – ako se i dalje bude odricala svoje prošlosti u Federativnoj Jugoslaviji – da nastavi tamo gde je, kao država, stala 1918. godine.