Srbija je u dubokom nesporazumu sa drugima. Ne razume kako svet funkcioniše i otuda njena žalosna, lelujava spoljna politika koju neće moći da poboljšaju ni ona četiri stuba na kojima želi da počiva – Kina, Rusija, SAD i Evropa. I sve se čini da će zabuna biti veća jer ona četiri stuba nisu ni jednaka ni harmonična, što je prirodno, samo što mi to ne razumemo. Doduše, bilo je ljudi u našoj vrlo bliskoj istoriji koji su odlično razumeli i svet i Srbiju. Pomenimo Marka Nikezića i Koču Popovića. Bilo je nezamislivo da se takvim ljudima, na tako visokim položajima koje su zauzimali, dešavaju gafovi kakvi su ovde među današnjim političarima svakodnevni. Oni su znali u kakvoj zemlji žive, koji su njeni interesi i za šta su se borili. Bili su obrazovani, britke pameti i nisu imali potrebu da budu snishodljivi, kao što su ovi naši sada, do otužnosti. Snishodljivost nije bezazlena. Ona je čedo neobrazovanosti i pritajenog prezira. Njena posledica je zabuna, a pošto se sve dešava na političkoj sceni, njena cena može biti vrlo visoka i baca tužnu sliku na celu državu.
O kakvim se velikim nesporazumima sa svetom i sopstvenom istorijom radi ilustruju događaji čiji smo svedoci bili samo tokom oktobra. Uzmimo za početak slučaj sa šampanjcem. Predsednik Tadić, ministarka sporta i drugi pili su šampanjac na stadionu da bi proslavili pobedu reprezentacije. I to samo kratko vreme nakon ubistva Francuza Brisa Tatona koji je došao u Beograd da navija za francuski tim. Ispijanje šampanjca u sportskom objektu je krajnje neprilično, čak i kada Srbija ne bi imala problem sa svojim razularenim i smrtonosnim navijačkim hordama. Ovih dana je u ambasadi Francuske priređen prijem povodom dodele legije časti Ružici Đinđić i Veranu Matiću. Uobičajeno je da se u ambasadama servira šampanjac. A šta je uradio naš predsednik? Odbio je da uzme šampanjac. Misleći da će popraviti loš utisak sa stadiona, napravio je novi gaf. Ipak, to je samo sitnica u odnosu na ozbiljne pogreške prilikom obeležavanja 75. godišnjice ubistva kralja Aleksandra i 65. godišnjice oslobođenja Srbije i Beograda. Ako je prvi bio gaf sa pićem, ovo drugo bilo je gaf sa istorijom i karakterom države.
Da li je Srbija republika ili kraljevina? Izgleda da je to bilo jasno samo Dejanu Ristiću, savetniku u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, koji je novinarima objasnio da će prestolonaslednik (!) Aleksandar položiti venac na grob svog dede kao privatno lice i da nema nikakve veze sa državnim protokolom. Zabuna je dostigla vrhunac kad »prestolonaslednik« nije hteo da izađe iz crkve da bi ušla državna delegacija sa Borisom Tadićem na čelu. Princu je verovatno bilo teško da razume kako to da istog dana u Marseju bude u državnoj delegaciji sa ministrom Jeremićem i ambasadorom Batakovićem, a na Oplencu ne može. Iz mase okupljenih građana čuli su se povici »Imamo kralja«, »Živeo kralj«, »Živela kraljevina Srbija«, »Imamo kraljicu«. Posle svega, nije čudno što ima građana koji ne znaju u kakvoj državi žive. Ali oni nisu jedini koji ne znaju. Bilo je 20. oktobra i onih koji su uzvikivali »Rusija, Rusija«. Kao da nisu usred Beograda i Srbije. Moglo bi se i za njih naći opravdanje. Jer, uoči dolaska predsednika Medvedeva počelo je novo redizajniranje istorije, pa su naivni poverovali u staru iluziju. Mada je to redizajniranje bilo bljutavo i bezbojno, toliko da bi ga mogli svariti i oni koji neguju uspomene na lik i delo četnika, koji imaju simpatije za profašiste, nacionaliste i antikomuniste. Iz tog košmara bila je jasna samo poruka ruskog predsednika da su Beograd oslobodili i crvenoarmejci, a ne samo Srbi (jugoslovenska vojska se prećutkuje), kako serviraju novopečeni dizajneri istorije. Čudno, nesimpatično i čak orvelovski delovala je scena polaganja venaca na Groblju oslobodilaca. »Samo za tvoje oči«, odnosno samo za oči Velikog brata, to jest državnu televiziju. Još je fantastičnije bilo u Patrijaršiji gde su ruskog predsednika dočekali ne samo sveštena lica da bi mu uručili Orden svetog Save, već i gemišt »poraženih snaga« i onih koji se sprdaju sa svim onim što je Rusima sveto. Tako su pred Medvedevom stajali »prestolonaslednik« i njegova supruga »kraljica«, pesnik Matija Bećković i novi Nemanja – Emir Kusturica. Tako su naša oktobarska slavlja prevazišla sve što je mogao da smisli kabuki teatar. Tamo svako ima masku koja predstavlja određeni karakter. Ovde kod nas svako stavlja drugačiju masku i nikada nije na pravom mestu.

	Olivija Rusovac