U oktobru pre devet godina većina građana Srbije je u romantičarskom zanosu poverovala da je najzad došao dan kada će moći da živi u državi koja poštuje vladavinu prava i pravo svakog čoveka na individualnost i slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u saglasju sa dostignućima savremenog čovečanstva.
Danas smo dalje no ikad od proklamovanih ideja i želja većine. Državne institucije postoje nominalno ali ne i funkcionalno. Ne postoji sinergija u pravcima delovanja sistema sa ciljem da se kreativna energija pojedinaca i grupa usmerava ka zajedničkom kretanju napred. Ne postoje organizovani otvoreni sistemi koji su međusobno u interaktivnim odnosima. Postoje grupe organizovane po plemenskim principima čije su glavne karakteristike podanička poslušnost autoritarnom vođi, tabui proizašli iz neznanja i iracionalnih stavova i aktivnosti usmerene protiv drugih grupa. Tribalna socijalna

dominacijom i racionalnu za sticanjem materijalnih dobara nesmetano promovisali. Za njima su krenuli oni koji u mentalnom razvoju nisu mogli da postignu individuaciju i kojima je bila neophodna pripadnost vođi i ideji da bi sebe svesno zaštitili od prevelikog zahteva realnosti i pritisaka neosvešćenih elemenata ličnosti. Udruženi u nesavršenosti i nezavršenosti nesmetano su ispoljavali sav spektar antisocijalnih i asocijalnih osobina, čineći usput nemerljive zločine.
Dok je bilo »spoljašnjih neprijatelja« tribalna snaga mržnje usmeravana je ka njima, a kada ih je ponestalo jer je Srbija ostala sama sa svim zlom sa kojim nije umela da se susretne a još manje izbori, neprijatelji su otkrivani u bliskom okruženju.
Političke partije organizovane po plemenskom sistemu se ne takmiče realizacijom programskih načela, one nisu politički oponenti na zajedničkom poslu već neprijatelji koji u komunikacijama ne biraju sredstva da protivnika unize, dezavuišu i oklevetaju. Mržnja se neguje kao osnovno osećanje i pokazuje intonacijom u govoru, neverbalnim znacima i verbalnim ekspresijama. Mržnja treba da članove plemena drži budnima i spremnim na akciju. Mržnja drži nivo adrenalina u statusu koji uvek može da pokrene spremnost za sukob.
U socijalnom haosu nastalom tokom i posle raspada zajedničke države društveni establišment nije organizovao državu po savremenim socijalnim principima već je tehnologiju upravljanja prilagodio ličnim interesima upravljača. Za očuvanje i održavanje interesa manjinskih grupa koje kontrolišu sve resurse države najjednostavniji model je prihvatanje plemenske organizacije. U plemenu se postiže maksimalna kontrola pripadnika i sposobnost da se manipuliše dinamikom grupe. Akteri društvene scene u Srbiji su uspostavljanjem takvog modela isključili mogućnost da se država razvija. Ona se našla u stanju entropije, koja posle perioda stagnacije vodi sistem u devastaciju. U tom stanju nominalne državne institucije gube kontrolu nad plemenskim vođama i njihovim aktivnostima.
Društveni establišment Srbije ih je odnegovao za dnevnopolitičke potrebe, a danas kada je njihova aktivnost dostigla razmere koje ugrožavaju i tvorce ovog patološkog modela pokušavaju da ih ad hoc neutrališu. Tragična smrt mladog Francuza ih je prenula iz mentalnog dremeža, ne da bi ozbiljno sagledali svu strahotu svog višedecenijskog pogrešnog delovanja, već da bi za postojanje tribalističkog društvenog ustrojstva optužili pripadnike nekog drugog plemena. Iako su svi aktuelni politički akteri prisutni na društvenoj sceni Srbije od kako je ona silom prilika postala samostalna država svi su začuđeni i zgroženi nad nasiljem koje je postalo svakodnevna pojava u svim segmentima društva.
Nijedan od njih podivljale naoružane mladiće koji krstare Srbijom ne povezuje sa sopstvenom aktivnošću. Svi prst upiru na drugog. Bivši premijer i njegovi klonovi oštro kritikuju aktuelne predstavnike vlasti iako su oni do juče držali apsolutnu vlast u Srbiji i aktivno podsticali i organizovali bande da ruše Beograd i »mrske« strane ambasade kada su protestovali protiv otcepljenja Kosova. Učitelji mržnje se iščuđavaju nad violentnošću svojih učenika i čekaju da »država zločince izvede pred lice pravde«. Tu floskulu mesecima sinhronizovano ponavljaju vlast i opozicija, a i jedni i drugi su proteklih decenija kreirali klimu straha, nepoverenja, beznađa i mržnje, koja je pogodovala za rast svakovrsnih oblika asocijalnog ispoljavanja.
Smrt nesrećnog Francuza koji je ubijen usred bela dana u centru srpske prestonice pokrenula je tvorce mržnje i građane na akciju koja je usmerena samo na neutralisanje podivljalih plemenskih aktivista. Još uvek nema konsenzusa o načinu organizovanja zajednice u kojoj će se svaki njen član osećati slobodnim i zaštićenim. Do tada će »lice pravde« i dalje crveneti od srama.

	Dragica Stanojlović