U Istanbulu je, krajem septembra, u 97-oj godini života, preminuo Osman Ertugrul Osmanoglu, unuk sultana. Sultana koji je, 1912. godine, u vreme rođenja budućeg prestolonaslednika, vladao Carstvom koje se prostiralo od Evrope do Bliskog istoka. I da nije došlo do proglašenja Republike (1923) novorođeni princ bi stupio na osmanski presto kao Osman IV (ili 37. sultan po redu).
Ima, možda, neke simbolike u tome što se njegovo ime vezuje za same početke osmanske dinastije, tada još emira Ertogrula (umro 1281?) i Osmana I (1281?–1326), koji će potom dati svoje ime dinastiji (Al-i Osman), a ova će vladati, bez prekida, do 1922. godine.
Njegovo carsko veličanstvo princ Osman Ertugrul, kako zvanično glasi njegova puna titula, provelo je, međutim, najveći deo svoga života u bečkom i njujorškom egzilu. I tek nedavno se zauvek vratio u Tursku gde je ubrzo i umro. Sahranjen je kraj svojih predaka u blizini Plave džamije.
Kada je proglašena mlada Turska Republika – koja će 29. oktobra obeležiti respektabilnih 86 godina svoga postojanja (što je jedinstven primer u islamskom svetu) – 155 članova osmanske porodice proterano je iz zemlje (sam sultan, Mehmet VI Vahidettin, napustio je zemlju, na palubi engleskog ratnog broda, znatno ranije). U to vreme mladi princ bio je na školovanju u Beču. U strahu od eventualnog povratka Osmana Turska je, sve do 1970-ih godina, zabranila ulazak u zemlju svim muškim članovima vladarske porodice.
Kada je 1990. godine, na poziv tadašnje vlade, Osmanoglu došao u Tursku, obišao je Dolmabahče (od 1856. zvaničnu rezidenciju njegovih predaka), gde se kao dete igrao. Da ne bi ovom posetom izazvao senzaciju palatu je obišao tako što se priključio jednoj turističkoj grupi.
Osmanogluov otac, princ Burhanettin, bio je pasionirani pijanista (osmanski sultani najčešće su ostavljali za sobom divane – zbirke pesama, a među njima bilo je i kompozitora), što je, u bečkom egzilu, dovelo do jednog neobičnog susreta, kako je sam Osmanoglu ispričao turskim novinama. Jedna umetnica, bliska prijateljica kuće, dolazeći, jednom, u posetu prinčevskoj familiji, dovela je sa sobom i nepoznatog posetioca koji je, već u predvorju, žestoko gestikulirajući, pričao o svojim doživljajima u Prvom svetskom ratu. Bio je to Adolf Hitler. Jako pričljivi posetilac bio je princu Burhanettinu nesimpatičan i on mu je zabranio da ulazi u njegov dom.
Izbijanje rata preseljava porodicu u novi, njujorški egzil. Ex-Osmani nisu imali novčanih problema. Osmanogluov deda, sultan Abdulhamid II, u vreme svoje duge despotske vladavine izgleda da je obezbedio članove svoje porodice, pored ostalog, i velikim kovčezima punim dragulja (shodno svedočenju turskih novina). Sam Osmanoglu imao je rudnike u Južnoj Americi i živeo je sa svojom drugom ženom, poreklom iz avganistanske kraljevske kuće, u svom stanu u Njujorku.
Povodom obeležavanja 700. godišnjice osmanske vladavine Osmanogluu su uvek iznova upućivana pitanja o eventualnim pretenzijama na vlast i političkim ambicijama. Njegov odgovor je glasio: »Sa krunom ili bez nje ja kažem ne politici«. Štaviše, dugo vremena je odbijao čak i turski pasoš, jer se smatrao Osmanom. Da bi, tek pre pet godina, prihvatio tursko državljanstvo.
O osnivaču Turske Republike, Mustafi Kemalu Ataturku – koji je Osmane razvlastio i ukinuo instituciju sultanata (kao i halifata) – nikada nije rekao lošu reč. U jednom televizijskom intervjuu je izjavio: »Ataturk je Osmane zbacio. Ali da nije bilo Ataturka ne bi bilo ni Turske. On je spasao našu domovinu, pa mu i ja dugujem zahvalnost«. Nakon ovakve izjave Osmanoglu nije morao da se pribojava eventualnih neprijatnosti i nedavno se, zajedno sa suprugom, vratio u Tursku.
I ostali članovi vladarske kuće aranžirali su se s Republikom. Hümeyra Sultan, unuka poslednjeg turskog sultana Mehmeta VI Vahidettina, živela je dugo vremena u Kušadasiju – za nas poznatoj turističkoj destinaciji – gde se bavila čisto građanskim poslom; zajedno sa svojim mužem vodila je jedan hotel, simboličnog naziva – Kismet.

	Olga Zirojević