Lešina koja donosi novac
ili
O smrti pojedinca zbog povlačenja istine iz umetnosti

Kada vas plemensko-rodovsko-mitska svest zatvori u jednu sredinu poput crne rupe iz koje čak ni svetlost ne može da izađe, a o istini da i ne govorimo, onda iz dana u dan, kao u Platonovoj pećini, promatramo samo senke bez ikakve suštine, jer se ona davno povukla sa scene, tako da na pozornici, na platnu i na filmu gledamo samo činjenice bez istine, dakle imamo umetnost koja je mrtva.
Možda će nekome ovo izgledati kao jeres, poput Ničeove (»Bog je mrtav«), ne shvatajući da umetnost iz koje se istina povukla (mada to možda niko nije primetio jer mi u Srbiji imamo najviše pisaca, slikara po glavi stanovnika u svetskim razmerama), da umetnost koja je sama sebi postala svrha, da umetnost koja za publiku ima građane koji sa predstava, izložbi i književnih večeri izlaze sa brdom činjenica koje bez istine ne mogu da povežu u celinu koja ih menja, jeste mrtva. Kome će jedna ovakva misao da pomogne kada jednostavno iz jedne ovakve kolektivno-palanačke svesti individua ne može da izađe i ne može da se čuje, nego se jednostavno proglašava za nekoga ko želi da naruši sistem vrednosti koji je palanka uspostavila kao običaj, kao »istinu« kolektivnog bića, koja se pretvorila u suštinu pojedinca koji je daleko od toga da postane svestan samog sebe i samim tim postane individua koja ostvaruje svoju slobodu kao trebanje, a ne kao potvrdu činjeničkog stanja koje je bez slobode, nego je samo determinisana palanačkom svešću.
Kada je suština ljudskog bića kolektiv, a ne samosvest onda je svaka kritika nešto što je palanački udar, koji je istovetan sa državnim udarom. »Intelektualna elita« koja se nije izdigla iznad kolektivne svesti, nego je sebe potvrđivala i obrazovala unutar kolektiva, stvorila je sistem vrednosti koji je uništio i svaku mogućnost kritike postojećeg stanja koje sebe održava kao kolektivna svest, a ne kao samosvest pojedinca koji menjajući sebe menja i drugog, i zbog toga se mi i u 21. veku vraćamo prošlosti i mitologiji jer nismo došli do nivoa individualnosti i zajednice individua koje kao svoju suštinu imaju slobodu kao onog »treba da«, a ne ono »to jeste«.
Sve ovo što je rečeno ima za posledicu da je umetnost svih ovih godina bila samo odmor za ratnike i lešina koju su razvlačili po pozorištima, galerijama i književnim večerima zbog uzimanja novca, a ne zbog istine i promene kolektivne svesti u samosvest individue koja će da menja svet, a ne da jednostavno konstatuje jedno činjenično stanje. Pošto palanačka svest ne može da sagleda u kakvom se stanju nalazi umetnost, nego jednu lešinu prikazuje kao istinu i hiperprodukciju pesnika, pisaca, slikara shvata kao »civilizacijski« napredak kulture u Srbiji (i još se time hvali), i to navodi kao dokaz da je moguće iz kvantiteta bez suštine preći u kvalitet, jednostavno ne uviđa da je ostala pustoš, da je počinjen zločin prema čovečnosti, da iza jedne takve svesti ipak stoji pojedinac, samo ga kolektivna svest još uvek ne vidi, ili još bolje ne želi da ga vidi jer joj ne treba. Kada jedna takva svest dođe do samosvesti moći će tačno da imenuje ko je kriv što se sama istina povukla iz umetnosti, zašto su umišljeni pojedinci bili na čelu ustanova kulture, zašto su samoimenovani pisci, slikari, glumci organizovali nekrofilske predstave, izložbe i književne večeri i to slavili kao pobedu »umetnosti« i time zadovoljavali svoje godinama prepisivane programe dok je mladost Srbije bila ubijana na raznim ratištima, prebijana od strane diktatorskog režima na ulicama i zatvorima, a palanačka »umetnost« po izboru kolektivno-plemenske svesti je uveseljavala publiku rečima bez podloge (čitaj istine) i tako stvarala i zatvarala glas individualnosti u crnu rupu svoje ništavnosti.
Pošto kolektivno-mitska svest funkcioniše na nivou primera i činjenica želim da kroz primer jedne zatvorene sredine kakva je grad po vašem izboru pokažem stanje te lešine koju neko još uvek zove umetnost, ne shvatajući da je ona mrtva njihovom krivicom, što naravno jedna takva svest nikada neće da prizna jer taj pojam za nju ne postoji, ali zato postoji pojam krivice onoga koji jedno takvo stanje kritikuje, odnosno on je kriv zato što je različit od normi grada po vašem izboru.
Kada jednu ustanovu kulture finansiraju građani, onda je sasvim logično da se i taj građanin pita šta bi voleo da gleda, sluša i čita, a ne da pojedinci u svojim glavama osmišljavaju programe koji zadovoljavaju formu napisanog programa kako bi imali opravdanje za utrošen novac, a za stanje u glavama svojih sugrađana i o pogubnom uticaju tih i takvih programa da jednostavno nemaju nikakvu odgovornost. Pošto je umetnost prvenstveno pojavljivanje istine u raznim oblicima, kao slikarstvo, pozorište, film, knjiga ali naravno ne bilo kojeg slikarstva, ne bilo koje pozorišne predstave, ne bilo kojih filmova i ne bilo kojih knjiga u kojima se nabrajaju činjenice koje samo održavaju jedan sistem vrednosti koji je i naterao istinu da se povuče i skloni sa scene, samo što to današnji »umetnici« i organizatori takvih programa ne mogu da shvate i sagledaju jer za to je potreban samosvesni pojedinac kao individua, a ne kolektivna bezoblična masa u likovima nedovršene pojedinačnosti. Kada imate jedno ovakvo stanje onda je hiperprodukcija kvaziumetnosti nešto što je nužnost, koja im donosi novac, a ostavlja pustoš u glavama njihovih sugrađana (pa zar to nije zločin, koji je još i naplaćen).
Neko je svih ovih godina organizovao razne predstave, puštao filmove, organizovao književne večeri i još se žalio što su pojedine manifestacije ukinute (ne zbog manifestacija već zbog novca koji su time izgubili), ne shvatajući da je vreme koje smo proživeli vreme kada je trebalo dozvoliti istini da komunicira sa građanima, jer samo u obostranoj komunikaciji građanin dolazi do svoje vlastite suštine, a istina do svoje egzistencije. Međutim, nama su svih ovih godina »istinu« saopštavali samoimenovani pisci, samoimenovani slikari, samoimenovani režiseri i samoimenovani muzičari u čijim delima ima svega osim pojavljivanja i govora istine, a neko ko je bio na pozicijama da nešto takvo spreči i prepozna, još je učestvovao, a ne retko i na njihovu inicijativu dovodio takve sadržaje u grad po vašem izboru i nudio našim sugrađanima da to plate (kakvog li apsurda), a ako jedno takvo nekrofilsko dešavanje nije imalo publiku, krivi su naravno naši sugrađani koji nisu na tom nivou svesti da takvo jedno dešavanje mogu da prate.
Svaki pokušaj da se učini korenita promena u pristupu rada jedne takve ustanove, dakle, da se uspostavi komunikacija sa građanima grada po vašem izboru ostajao je bez uspeha jer je neko u svojoj glavi umislio da je Mocart–Dostojevski–Tarkovski–Modiljani, i da niko drugi ne može da razume potrebe građana za saznavanjem istine o sebi samima

osim osobe koja u sebi spaja sve gore navedene genije koji su promenili svet, a nisu tražili da im taj svet nešto plati, odnosno najveća plata za njihov rad je ta što su u njihovim delima prepoznali istinu njih samih i pomoću nje promenili sebe. Svih ovih godina u ustanovama kulture je postojalo jedno prazno mesto iz jednog veoma prostog razloga, a on je što u gradu po vašem izboru nema takve osobe koja bi mogla da ima takve kvalitete koje imaju gore pomenuta imena, osim
		Foto: Vera Vujošević

naravno bivšeg direktora ili malo savremenijeg menadžera kulturne ustanove ili najsavremenijeg partijskog kulturnog radnika, dok je veliki broj mladih ljudi uzaludno tražio posao svih ovih godina, imajući i bolje kvalifikacije i savremenije ideje koje bi započele rešavanje jednog od osnovnih problema rodovsko-plemenske zajednice, a to je nedostatak ili bolje rečeno nepotrebnost komunikacije, koja je u celosti zamenjena kolektivno-mitskim pogledom na svet i sistemom vrednosti. To je imalo za posledicu hiperprodukciju samozvanih »umetnika« kojima se suština umetnosti sastoji u ogromnoj produkciji slika, knjiga, muzičkih dela, dramskih tekstova, ali koje niko ne sme da kritički gleda, da kritički čita, da kritički sluša, jer je palanačka »umetnost« do te mere tabuizirana, da se o njoj uopšte ne raspravlja, osim možda u posvećenim, nama običnim smrtnicima nedostupnim, gotovo sektaškim krugovima samozvanih »umetnika«. Tako organizovani »umetnički« klanovi poput cirkusa posećuju razne gradove, a u njima razne ustanove kulture u kojima imaju svoje posvećenike, koji u njima prepoznaju »umetničke« genije (pogotovo sada kada je grad po vašem izboru dobio ili će dobiti jednu takvu osobu koja u sebi spaja četiri genija), i radi njih organizuju razne kolektivne manifestacije koje su zbog prestanka svake komunikacije, a ona je suštinski deo umetnosti, samo trošenje para poreskih obveznika. Takvi »umetnici« u suštini i ne vole publiku, a pogotovo kritičku publiku, jer bi mogao neko da kaže »Car je go« ili »Vođa je slep«, te se shodno tome oni ipak drže svojih posvećenika kojima su duboko zahvalni što su ih i ovu kao i prethodnih godina pozvali da učestvuju na jednoj ovakvoj »značajnoj« manifestaciji, bez obzira što su bile prazne sale, galerije, biblioteke, jer u tome i jeste njihovo shvatanje umetnosti koju po njima niko ne razume (osim njih i njihovih posvećenika). U toj praznini umetnost je (po njima) najsuštinskije ostvarena. Međutim, ta praznina je njihova vlastita nedovršenost, njihova vlastita samodovoljnost, eksplikacija kolektivne svesti, u stvari to je lešina koja je ostala od umetnosti kada se iz nje povukla istina, to je »umetnost« u Srbiji danas, to je ono što se nalazi unutar tabua, to je ta vrhunska »umetnost« o kojoj oni razgovaraju, to je umetnost koju nam svake godine njihovi posvećenici ili tvorci nude u svojim programima i još nas kritikuju kada na te nekrofilske svečanosti ne dođemo, jer smo propustili da vidimo ili čujemo njihove vlastite tvorevine, odnosno njihovu vlastitu prazninu.

	Dušan Sakić