Pismo iz Njujorka

Realpolitika obećanja

Nobelova nagrada za mir: sutrašnji rezultati i današnja nada

»Probuditi predsednika usred noći zaista nije nešto što bi trebalo da učinite«, objasnio je predsedavajući Komiteta za Nobelovu nagradu za mir Torbjorn Jagland, odgovarajući zašto vest o dodeli nagrade predsedniku Baraku Obami nije saopštena pre nego što je obelodanjena ostatku sveta. Dok spava u nekoj od svojih vremenskih zona, Amerika ponekad u zakašnjenju sazna šta joj se desilo. »Značajno je da Komitet prepozna one koji pružaju otpor i idealisti su, ali to ne možemo činiti svake godine. S vremena na vreme, moramo uzeti u obzir i područje realpolitike. Jedino spoj idealizma i realpolitke mogu izmeniti svet.«
Predsednik Barak Obama primio je vest »sa najdubljom poniznošću«: »Veoma sam iznenađen i duboko počastvovan. Ne posmatram ovu nagradu kao priznanje za svoja dostignuća i urađeno do sada. Da budem iskren, ne osećam da sam zaslužio da se nađem u društvu ljudi koji su menjali svet i koji su je zbog toga ranije dobijali. Ovu nagradu prihvatam kao poziv na akciju, poziv svim nacijama da se suprotstave izazovima. To ne može da uradi jedan lider ili jedna nacija, to je posao za sve nas«.
Kratka verzija priče o ovogodišnjoj dodeli Nobelove nagrade za mir ima svoj nastavak u utiscima onih koji, ako nisu bili probuđeni vešću, bili su zatečeni.

Što svet više »voli« Obamu, kako je neko nedavno primetio, to ga američke konzervativne patriote više ne vole. Što ga svet više uvažava, to njegove ideje, s »patriotskog krila«, bivaju više ismejane (Nobelova nagrada jednako kao i »izgubljena olimpijada«) ili proglašene izdajničkim (zatvaranje Gvantanamo, odustajanje od projekta raketnog odbrambenog štita u Istočnoj Evropi). Na unutrašnjem planu, republikanci ga optužuju za uskraćivanje »slobode izbora zdravstvenog osiguranja« (koju brane od prava na minimum zdravstvene zaštite za sve građane) i da degeneriše hrišćanske vrednosti (zauzimanjem za prava različito seksualno orijentisanih grupa). Iz (ne)prikrivenog neprihvatanja činjenice da SAD danas imaju predsednika afričkog porekla, krajnji fundamentalisti – koje je Bil Maher prozvao »birthers«, tj. oni čiji refren je Obamina »lažna krštenica« – prave od sebe političke karikature. Za njih su SAD i ostatak sveta i dalje ili-ili – upravo suprotno »američkoj krštenici« i njenim genima.
Republikancima nacija je ideologija, vera i politička partija, a danas još i poslednja brana odbrane od terorizma. Agresivno kritikuju ovu vlast, mada su najviše oni naciju na unutrašnjem planu doveli u ne-ugodan položaj (najveća ekonomska kriza od tridesetih prošlog veka) a na spoljašnjem u ne-ugledan (zbog čega mnogi Nobelovu nagradu tumače i kao udarac Bušovoj politici unilateralnih vojnih akcija). Zlurado primećuju kako Obama »samo nastavlja Bušovu politiku« – naravno, ne spominjući da on »nastavlja« od onoga što su mu ostavili u nasleđe. Usput, u svom autizmu, nemaju osećaj da, ma koliko je Amerika velika sila, planeta nije polje njihovog odmeravanja snaga sa demokratskom partijom – to je, ipak, lokalna stvar. Niti imaju osećaj da je čak i »nepatriotski« kada moto »ništa što je dobro za Obamu ne može biti dobro za Ameriku« proširuju na globalnu političku scenu.
Malo je onih (patriota) koji mogu popraviti ono što je neko tako (nepatriotski) upropastio i doveo do ivice kolapsa. Ko posle Buša hoće da rehabilituje i reafirmiše »ideju Amerike« (zajedno sa njenom ekonomijom, geostrategijom i popularnošću u svetu) dobio je paket u kojem je i licemerje prethodnika.

Onda, dok su Bono (vođa grupe U2i pokretačmnogih mirovnih akcija) i Tomas Fridman napisali članke u Njujork tajmsu, Naomi Klajn je objavila komentar u Nejšn. Poznati američki kolumnista vidi nagradu kao priznanje koje, preko Obame, najviše pripada »američkim trupama« svuda po svetu (koje, uglavnom, igraju pozitivnu ulogu), a Bono je, kao Irac – što je naglasio, napisao pravo američko patriotsko pismo, ali s perspektive »globalističke ideologije«. Nasuprot njima, Klajnova (Kanađanka, čiji su roditelji, u činu protesta protiv vijetnamskog rata, napustili SAD i nastanili se u severnijem susedstvu), napisala je članak o Obaminom »lošem uticaju na svetsku politiku«, iznevši činjenice koje bi svet trebalo da otrezne od entuzijazma povodom Obamine pozitivne uloge u »multilateralnoj diplomatiji«. Ukoliko bi njen članak bio cela istina, ovogodišnja Nobelova nagrada za mir nosila bi hegelovsku poruku:1 »Utoliko gore po činjenice«. Dodelili smo nagradu, a ukoliko realpolitičke činjenice nisu u saglasnosti sa njom, utoliko gore po činjenice. Ipak, kako se Komitet, verovatno, ne sastoji od hegelovaca koji Hegela i svet pogrešno tumače, da pođemo redom.
Klajnova navodi da su na preliminarnim razgovorima u Bankoku, SAD inicirale izmenu da svaka država za sebe (doduše, uz međunarodni »monitoring«) odluči o smanjenju emitovanja otrovnih gasova, da se nerazvijene zemlje tretiraju kao i razvijene, dok je ranije obećana finansijska pomoć (od preko $20 biliona) prvima pretvorena »gotovo... u ništa«. Po Klajnovoj, sve je bilo na inicijativu SAD, dok su članice EU i ostale razvijene države sve predloge oberučke prihvatile. Zatim, da su SAD bojkotovale konferenciju o rasizmu u Ženevi (ne potpisavši dokument koji je 2001. u Durbanu odbio da potpiše i Buš), a sa sobom su »povukle« i Australiju, Nemačku, Holandiju, Italiju, Poljsku i Novi Zeland. Međutim, ove države su, uz neke druge, od početka bojkotovale nastup iranskog predsednika Ahmadinedžada (pre svega, zbog njegove izjave o holokaustu), a nešto izmenjeni »durbanski dokument«, po mnogima, i dalje sadrži kontroverzne delove o »uvredi religije«. Zaista, SAD (još) nisu prihvatile izveštaj UN u kojem se Izrael optužuje za ratni zločin u pojasu Gaze početkom ove godine – mada je debata još u toku.
Sami možemo dodati još štošta na tu Obaminu listu. Npr., da se nije sreo sa Dalaj Lamom, koji je nedavno bio u njegovom vašingtonskom komšiluku. Međutim, ukoliko odlaganje susreta sa tibetanskim vođom (do posle susreta sa kineskim »vođom« u novembru) može više učiniti za poboljšanje odnosa sa Kinom nego svi prijemi kod Buša, teško da Dalaj Lama značajno može zameriti Obami. Pametniji potezi danas, koji bi, pored ostalog, mogli voditi do rešenja pitanja autonomije Tibeta, mogu biti zalog za sutra. »Simbolični« susreti na visokom državnom nivou sa tibetanskim vođom »značajna su moralna podrška« pred režimom koji naveliko krši religijske i građanske slobode u toj budističkoj enklavi, primećuju oni koji osuđuju ovakvu Obaminu odluku. Ali, Dalaj Lama je i duhovni vođa koji sebi, kao političkom vođi, može obezbediti sopstvenu »moralnu podršku« u prihvatanju realnosti sačinjene od taktike i strategije političara. Teško da je on pre poklonik Bušove politike (koja sigurno neće biti upamćena kao miroljubiva) nego Obamine političke taktike. Uostalom, u Bušovoj politici nije ni bilo nikakve taktike, samo strategije – frontalnog napada.
Na kraju, Klajnova »priznaje« da je Obama doneo i neke promene na bolje, navodeći primere Hondurasa, podrške UN ženskoj agenciji i »...« (slovima i brojem: tri tačke).

Ako Obama zaista spušta već dostignute standarde da bi ih Amerika tek onda »prihvatila« i, kolateralno, druge države nagovorila da svoje, već deponovane potpise upotrebe za po svet lošije ugovore, to baš i ne izgleda kao napredak u odnosu na Buša. Ukoliko, kao politički protivnik svog prethodnika, nije potpisao one sporazume (koje ni Buš nije želeo), već ove (što bi možda učinio i Buš, samo da se setio da podmetne kukavičje jaje), nedobijanje olimpijade Obami može biti »znak« da u politici ne spušta lestvicu ispod olimpijskih standarda. Inače bi ostala slika koju daje Klajnova, da se junak ponaša kao onaj montipajtonovac koji: prvo spušta prečku, zatim je dugo posmatra, da bi onda, mirno i nezainteresovano, odšetao u sasvim desetom pravcu.
Srećom, neće biti da je Obama sve unazadio ili bar – balans između dobrih vesti i loši(ji)h potpisa nije tako loš po Obamu, a onda, uzgred, ni svet. Mnogo toga nedostaje tamo gde je Naomi Klajn stavila tri tačke.
Obami se na leđa tovari što još uvek nije rešio neke od najvećih svetskih i unutrašnjih problema koje je nasledio. On je nekoliko puta brzopleto odredio (sebi) rokove što mu se sada »obija o glavu«, ali istovremeno se njegova novija obećanja, koja, poučen prethodnim iskustvom, više ne »oročava«, upravo zato devalviraju. Čovek sebi privatno može davati rokove, ali u politici, gde uključuje i tolike druge, mudro ih je, koliko je moguće, izbegavati. U autokratskom režimu sve se može uraditi odmah, u drugima – postoje razumni i nerazumni rokovi. Već time što je prihvatio Nobelovu nagradu, Obama ne bi smeo da se usudi na one druge.
Nije uzeto u obzir, mnogi zameraju, da Obama »još uvek vodi dva rata«: nije povukao trupe iz Iraka (kako je obećao), mada ih je pregrupisao, i ima nameru da u Avganistan pošalje još na hiljade vojnika (konsultacije na najvišem nivou su u toku).
Pravde radi (koju je, naravno, teško uspostaviti na politički trusnom ovozemaljskom terenu), ovaj autor se priseća da je generalni sekretar UN, Ban Ki Mun, na konferenciji održanoj u martu u UN na pitanje šta misli o Obaminoj najavi povećanja vojnog prisustva u Avganistanu pozdravio »ideje nove američke administracije koje se tiču Avganistana« (uz primedbu da svaka vojna odluka mora biti u skladu sa usvojenim političkim odlukama) i ponovio da je situacija u toj zemlji i dalje veoma nestabilna i pojačanje snaga neophodno. Tada je naglasio da je za UN teško da same vode sve mirovne akcije i da je, u tom smislu, značajno da u SAD imaju snažnog partnera. Što ne znači da svako normalan ne reaguje na tragediju »kolateralnog« stradanja civilnih žrtava u Avganistanu.
Po Ban Ki Munu, nagrada Obami je priznanje za njegov liderski stil i davanje prednosti »dijalogu i pregovorima« čak i prilikom rešavanja »najtežih međunarodnih konflikata«. U pregovorima sa Iranom Obama pokazuje strpljenje koje nije odlikovalo njegovog prethodnika i, uopšte, poseduje senzitivnost potrebnu za pravljenje balansa. Posle govora u Egiptu, koji Buš nikada ne bi potpisao, posetio je koncentracioni logor Buhenvald. Zato mnogi misle da je nagrada dodeljena i američkim biračima za njihov prošlogodišnji izbor.

Trivijalna primedba je da Obama nije kriv što je nagrađen. Za nagradu je kriv današnji Svet koji je, posle američkih izbora, s jedne, i velike krize, s druge strane, postao (ekonomski, ekološki, pacifistički) ovisnik od Nade. Zato je zvanično obrazloženje Nobelovog komiteta da se ovoga puta nije rukovodio »idealizmom«, tek poluistinito. Značenje obrazloženja otprilike bi bilo: Znamo da će naša odluka izazvati buru oprečnih

komentara (naročito zbog »kontroverze« preuranjenosti), ali postalo je jasno da većina u svetu danas priznaje nadu kao zvaničnu, političku kategoriju, a ne samo emocionalnu. Ne radi se ni o kakvoj sholastičkoj vežbi (koliko nade može da stane u Povelju UN) ili novoj političkoj aksiologiji (uvođenju novih kategorija u regularni politički rečnik), već možda o pomalo ekscentričnom glasanju za ono što još nije učinjeno, nego je tek: obećano, poluobećano, moglo bi biti obećano, ili bi
		Foto: Vera Vujošević

trebalo. Realpolitici nade koja tek najavljuje ono što bi »trebalo da bude«. Nagrađena je politika mira koja uvodi poetsku dimenziju i emocionalnu inteligenciju. Nobelov komitet nije reagovao samo političkim refleksom, kako stoji u obrazloženju, već i emotivnim, psihološkim. Iz tog konteksta je i često citirana izjava francuskog predsednika Nikole Sarkozija (koji baš nije poznat po »ljubavnim izjavama« u politici) da je Obama posvećen »da vrati Ameriku u srce svih ljudi na svetu«. Ekstravagantni potez stavljanja Obame na listu kandidata 1. februara, desetog dana njegovog predsedničkog mandata, dokazuje tezu o nadi i da je nagrada, bar delimično, zarađena još kada je svet, u mnogim anketama, i pre Amerikanaca »glasao« na američkim izborima.
Ipak, neki misle da su takvim idealističko-makijavelističkim potezom Obami pre stavljeni »klipovi u točkove« nego što mu je, kako je bila namera, dat zalet. To je vruć krompir koji Obama ne može predati dalje. Posle nagrade, više ne bi smeo da se cenka obećanjima koja ranije možda i nije morao ispuniti (tj., mogao bi dati razumno objašnjenje da su ovi na svetu uradili ovo a oni nisu želeli ono – ukratko, mogao bi biti makijavelista dečjeg lika«, dobronamernog izgleda, reklamnog osmeha, poželjnih obećanja i dirljivog »bekgraunda«).
Iako data nepovratno, nagrada je uslovna. Što znači da Obama bezuslovno ne bi smeo ostati samo dobronamerne pojave, već i činjenja. Njegov »američki san« ne sme biti ostvaren samo kao još jedan lični »happy end« jer biografija predsednika jedne države nikada nije samo njegova lična, već je i istorijska odrednica.
Dobitnik Nobelove nagrade za mir na poziciji predsednika najmoćnije države – što mnogi vide kao prst na okidaču najmoćnije mašinerije – uvek izgleda i kontradiktorno. Obama, verovatno, mora imati bar tremu pred istorijom koju pravi. »Nagrada za realpolitiku« ne aludira samo na Obamina obećanja, već i njegovu realnu moć. Sa nadom, i porukom, da je usmeri u miroljubivom smeru. »Dodela nagrade Obami, lideru najvažnije vojne sile u svetu, na početku njegovog mandata, odraz je nade koju je on pospešio u svetu svojom vizijom o svetu bez nuklearnog oružja«, izjavio je predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso.
Svaki dan Obaminog mandata ide ili u prilog ili protiv već dodeljene mu nagrade, zavisno šta toga dana učini, kaže, pomisli. Naravno, za one koji prihvataju da se Nobelovom nagradom uspostavljaju neka merila. Drugim rečima, primivši nagradu, Obama je prihvatio da pod hipoteku stavi svaki čin svog predsednikovanja. Ukoliko bude globalno uspešan, nagrada je bila dobro uložena. U suprotnom, ne bi izgubio samo on, već i oni (najsiromašniji, najzagađeniji, najzaraćeniji) zbog kojih je dobio nagradu.
Po staroj izreci, put od hiljadu milja počinje jednim korakom. Obama svoj mora da započne skokom jer ceo svet gleda šta će da uradi posle zaleta. Mora da bude skakač i u dalj i u vis, i sprinter – na duge staze. Nije dobio Olimpijadu, ali od njega se očekuju rezultati – za Ginisa (kako na rešavanju ekonomske krize tako i na svim svetskim žarištima, gde SAD imaju odlučujuću ulogu).
Nobel je još jednom napravio koktel, ovoga puta s porukom da se eksplozija nade iskoristi u miroljubive svrhe.

	Tatjana Jovanović

1 U onom uobičajeno pogrešnom tumačenju Hegelove ideje: važno je šta ja mislim, pustimo činjenice.