Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Brojni društveno-ekonomski i socijalni problemi Srbije, posebno problemi radnika koji su u zadnje dve decenije ostali bez posla, nisu primarno nastali kriminalizovanom privatizacijom. Oni su proizvod ratnog i u svemu neracionalnog usmerenja političara Srbije do 2000. godine i neuspelog tranzicionog procesa koji su nakon toga vodile nove vlasti

Časopis Republika u brojevima 460–461 i 462–463 objavio je članke autora Ivana Zlatića i Slavoljuba Kačarevića u kojima se razmatraju razlozi uništavanja srpske privrede i nastalih socijalnih problema radnika koji su ostali bez posla. Oni u svojim analizama tvrde da je osnovni krivac za nastanak dezindustrijalizacije srpske privrede i radničkog stradanja neosmišljena, kriminalizovana i u svemu neuspešna privatizacija. Nju već dvadeset godina vode sve korumpirane srpske vlasti zajedno sa ratnim bogatašima. Štaviše, oni tvrde da ratni bogataši i vlast imaju strategiju uništavanja srpske privrede koju realizuju kroz kriminalizovanu privatizaciju. Zlatić u pežorativnom smislu citira poznatog ekonomistu Borisa Begovića, pripisujući mu neosnovano krajnje negativne atribute. Begović kaže: »Kroz sve ove zahteve provlači se ideja da su upravo radnici ti koji žele dobro firmi, da su oni jedino sposobni da svojom dobrom voljom i poslovnim znanjem izvedu firmu iz krize, a da su novi privatni vlasnici jednostavno pljačkaši imovine firme koju su kupili po bagatelnim cenama«. Konstatacija Begovića je tačna; ovakav način mišljenja provlači se kroz sve navedene članke, a i druge koji su u Republici pisani na ovu temu. Po Zlatiću, interes vlasnika je samo profit, a ne očuvanje firme. Ta, u suštini tačna konstatacija prikazuje profit kao nešto nemoralno i za društvo štetno, a na toj ideji počiva celokupna tržišna privreda. On smatra da su privatnici uglavnom pljačkaši i vucibatine i glavni su razlog propasti srpske privrede. Ne treba mnogo napora da se konstatuje kako se kroz sve članke provlači levičarska samoupravna ideja: »dole gazde, živeli radnici«; vaše vreme ponovo dolazi, vi ćete spasiti srpsku privredu, potrebno je samo da se dobro organizujete.
Članci se bave konkretnim primerima, po njima kriminalizovanih privatizacija, u preduzećima: »Zastava elektro«, »Šinvoz, »Raška«, »Srbolek«, »Ravanica«, BEK i »Trudbenik«. Oni tvrde da su novi vlasnici namerno urušili ova preduzeća jer je njihova strategija rušenje srpske privrede. Po njihovom mišljenju ona su imala, a i danas imaju, potencijale za uspešno komercijalno poslovanje. Oni tvrde da su novi vlasnici nesavesno poslovali jer su izvršili brojne protivpravne radnje kroz neadekvatnu dokapitalizaciju, a to je dovelo ova preuzeća do stečaja i gubitka posla za sve zaposlene. U ovim nečasnim poslovima ratne profitere pomagali su korumpirani državni organi nadležni za poslove privatizacije.
Republika u broju 462–463 objavila je članak: »Stratezi i strategije« u kojem dr Nebojša Popov ističe da je kršenje ugovornih obaveza novih vlasnika u procesu privatizacije osnovni razlog propasti srpskih preduzeća i gubitka posla radnika. Ovakav ugao gledanja ne dopušta da se razmatraju svi negativni uticajni činioci koji su delovali na propast srpskih preduzeća u ratnoj situaciji i trajanju međunarodnih sankcija, kao i negativni uticaji neuspelo vođenog tranzicionog procesa. U procesu aukcijske prodaje Agencija za privatizaciju (a ni novi vlasnik) nisu imali zakonsku obavezu da rade predinvesticione studije koje bi precizno definisale prinosne potencijale preduzeća i neophodne investicije kojima bi se ono moglo (i da li bi se uopšte moglo) osposobiti za komercijalno poslovanje. Kupac je slobodno procenio da će sa resursima kojima raspolaže moći da posluje i da on na to ima pravo. Agencija nije imala pravo da proverava da li je on dobro procenio svoje ulaganje i da li je sposoban da to i učini.
Obe ugovorne strane morale su da budu svesne činjenice da u tržišnoj privredi planirana proizvodnja nikada nije izvesna i da kupac snosi rizik neuspešnog ulaganja. O tome govori činjenica da svaki ugovor ima na kraju klauzulu kojom se definiše nadležni sud za rešavanje sporova. Agencija za privatizaciju je dužna da prati i kontroliše savesnost poslovanja i realizaciju dogovorenog investiranja. Ako ona smatra da je vlasnik nesavesno poslovao i da je izvršeno investiranje sporno, tada ona angažuje ovlašćenu revizorsku ustanovu da izvrši ocenu u kojoj je meri ono saglasno ugovornim obavezama. Konačnu ocenu o spornoj situaciji daje samo sud. Radnici dele sudbinu preduzeća i u slučaju njegove propasti niko nije dužan da im obezbedi zaposlenje. Država je dužna da im obezbedi otpremninu i privremeno socijalno zbrinjavanje.

U članku Nebojša Popov iznosi jednostrano sagledanu tvrdnju da radnici koji su u procesu privatizacije izgubili posao postaju suvišni ljudi. Fenomen čovek je znatno složeniji pojam i ne može se pojednostavljeno definisati preko zaposlenja; država i vlasnik preduzeća nikako ne mogu da odrede suštinu slobodnog ljudskog bića. U tržišnim uslovima svaki zaposleni može da postane tehnološki višak, ili da izgubi posao zbog propasti firme; to se svakodnevno događa u svetu i niko ove radnike ne proglašava »suvišnim ljudima«. Ostaje činjenica da radnici imaju pravo da traže pomoć države kako bi zbog gubitka posla prevazišli tešku egzistencijalnu situaciju. Država ima zakonsku obavezu da im ovu pomoć obezbedi. Država rešava ovaj zadatak kroz socijalne programe, ali je u tranzicionim uslovima pogrešno tražiti da ona preuzme ulogu poslodavca, a što se u navedenim člancima čini. Generalni zaključak ovih autora je: do propasti analiziranih preduzeća došlo je zbog kršenja Zakona o privatizaciji i nepoštovanja sklopljenih ugovora kojima su se vlasnici obavezali da će preko utvrđenog nivoa investiranja obezbediti uspešno poslovanje i radnicima posao.Putem indukcije oni svoje zaključke prenose na celu srpsku privredu donoseći generalizovane zaključke da je kriminalizovana privatizacija i nepoštovanje ugovora od strane vlasnika glavni razlog njene propasti i nastalih radničkih tragedija. Na osnovu ovakvih zaključaka autori nude svoje predloge za rešavanje nastalih problema.

Po njihovom mišljenju, spasonosna ideja koju oni nude vezana je za nužnost posebne organizacije radnika u nova udruženja (mimo sindikata) koja će braniti njihove interese. U tome cilju formiran je Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji. Radnici bi putem štrajkova i protesta zahtevali od države da raskine ugovore sa »kriminalizovanim« vlasnicima, da ih za učinjena »zlodela« primereno kazni i natera da u punom iznosu obeštete radnike i državu. U člancima se traži da država preuzme vlasništvo nad ovim firmama i nastavi da vodi njihove poslove. Kao alternativa traži se od države da obezbedi nove »kvalitetne vlasnike iz inostranstva«, koji poseduju novac za nove investicije, koji raspolažu savremenim tehnološkim znanjima i sposobni su da osiguraju tržište za plasman njihovih proizvoda i usluga. Njih ne zanima da li je na svetskom tržištu kapitala moguće pronaći takve neumne i isključivo altruistički nastrojene investitore koji bi prihvatili investiranje u preduzeća koja ne mogu da im osiguraju profit. O profitu se u člancima daju pežorativni sudovi, a on je u svetu tržišne privrede osnovni motiv za ulaganje kapitala.
Kao alternativu autori predlažu državi da lokalne zajednice preuzmu vlasništvo nad ovim preduzećima. Oni tvrde da bi lokalne vlasti i radnici bili kvalitetni preduzetnici sposobni da projektuju i realizuju nove komercijalno isplative poslovne poduhvate i da sebi osiguraju trajno zaposlenje. Za navedene autore bitno je da država osigura radnicima trajan posao, a njih ne zanima kako to ona treba da čini, da li u propalim preduzećima ona to uopšte može da učini i da li je po ustavu i zakonima ona obavezna da to čini. Ovakvim idejama oni usmeravaju radnike u pogrešnom pravcu jer im se tako ne može obezbediti zaposlenje.

Plemenite emocije navedenih autora su hvale vredne jer ispoljavaju veliku brigu za ugrožene radnike. Ipak, način ispoljavanja njihove brige nije za radnike koristan, a za državu i društvo je štetan. Oni koriste pogrešne polazne premise za svoja zaključivanja jer zamenjuju pojam tranzicije sa pojmom privatizacije i to je izvor i uzrok svih njihovih zabluda. Pri oceni razloga za urušavanje srpske privrede autori su osvetlili samo jedan deo realnosti vezan za privatizaciju preduzeća; oni nisu sagledali skup drugih daleko važnijih činilaca, a o njima govori pojam tranzicija. Argumenti kojima autor ovog članka dokazuje da su navedeni zaključci pogrešni izlažu se u daljem tekstu i vezani su za pojam tranzicije. Na kraju autor daje kratak pregled ideja koje po njegovom mišljenju pokazuju »šta« je u nastaloj situaciji korisno činiti i »kako« to činiti, da se u realno mogućoj meri pomogne teško urušenoj srpskoj privredi i ugroženim radnicima.
Pojam tranzicija označava svaki prelaz iz stanja A u stanje B, s tim što u društvenim kretanjima koja se obavljaju u nepovoljnim uslovima ovo putovanje može biti bolno, sa velikim lomovima i ljudskim stradanjima. Ako je za srpsko društvo tranziciono putovanje nužno (a jeste), treba ga učiniti što bržim i što bezbolnijim; u tome je sva mudrost uspešne tranzicije. U savremenoj političkoj i ekonomskoj literaturi pojam tranzicija koristi se da označi nameru istočnoevropskih država i država bivše SFRJ da ostvare ubrzani prelaz sa neefektivnog centralno-planskog socijalističkog i samoupravljačkog vođenja države na daleko efektivnije decentralizovano tržišno poslovanje. Tranzicija predviđa transformisanje ovih nedemokratskih i ekonomski neefikasnih režima u parlamentarnu državu koja je u svemu efektivnija, usvajajući principe liberalne demokratije i slobodnog tržišta. Praksa je pokazala da je na ovom putu najkorisnije usvojiti pozitivna iskustva i standarde država EU. Tranzicija zahteva da se radikalno restrukturira državna uprava, formiraju nove institucije i definišu ciljevi države saglasno ciljevima EU. Tranzicija predviđa privatizaciju i restrukturaciju nesposobnih privrednih subjekata i formiranje novih modernijih preduzeća. Ona će poslovati na slobodnom tržištu pod jasno definisanim uslovima. Za ostvarenje ovih zadataka neophodno je postojanje političke volje svih delujućih subjekata na političkoj sceni Srbije.
Princip slobodnog tržišta prisiljava sve učesnike da se takmiče sa svojim poslovnim konkurentima. Preduzeća nesposobna da komercijalno posluju ne mogu da opstanu u ovoj utakmici i nužna je njihova likvidacija. Ako su u državi ovakva preduzeća brojna, to se nikako ne može shvatiti kao strateško urušavanje privrede. Zato je pogrešno koristiti termin deindustrijalizacija za proces likvidacije proizvodno nesposobnih i društveno štetnih firmi jer one koče razvoj. U procesu tranzicije država mora da obavi ovaj zadatak ako želi da se njena privreda osposobi za život u tržišnim uslovima. Brzina ovog procesa mora se prilagoditi mogućnostima zdravog dela privrede da finansira privremeno socijalno zbrinjavanje radnika koji u ovom procesu ostanu bez posla.
Unapred se znalo da će se u procesu gašenja neprofitabilnih preduzeća javiti veliki viškovi radne snage. To je poznati tranzicioni sindrom koji ovo kretanje čini bolnim, ali je bez njega tranzicija nemoguća. Mudrost je iznalaženje načina da se tranzicioni sindrom što bezbolnije prevaziđe. Za realizaciju ovog cilja nužno je poznavati sve bitnije karakteristike tržišnog poslovanja jer su one vodilja na ovom trnovitom putu. U tržišnoj privredi država gubi ulogu poslodavca i sveopšteg narodnog staraoca. Radnici su prinuđeni da na tržištu rada nađu posao, odnosno da ga sami obezbede. Zakonitosti tržišne privrede ne dopuštaju da se ljudi fiktivno zapošljavaju u ime jeftino proglašene »socijalističke« humanosti. Gubitak posla nesumnjivo teško pogađa radnike i to je veliki svetski problem. Ipak, ovakvo poslovanje je korisno za zajednicu jer svima osigurava progres i otvara mogućnosti za novo zapošljavanje. Država, najčešće, u ime »brige za radnike« nekontrolisano i nekorisno troši novac za potrebe velike birokratske strukture. Izlaz iz nepovoljne situacije u kojoj se našla Srbija može doneti samo osmišljeni tranzicioni proces, s tim što je neophodno definisati šta ovaj pojam znači.

Tranzicioni proces usmeren je ka postindustrijskom informacionom društvu tržišne privrede, a ono je zasnovano na svekolikom takmičenju individua i privrednih subjekata. To je nova situacija u kojoj će se naći svi građani Srbije i sva preduzeća. Oni su decenijama bili usmeravani da za sve svoje probleme traže pomoć države i tome mora doći kraj. Tržišna privreda zasnovana je na ekonomiji znanja (a ne ekonomiji fizičkog rada), uz svekoliko takmičenje na otvorenom tržištu. U novim uslovima uloga države reducira se na meru koja je nužna za obavljanje njene zaštitne i socijalne funkcije, kao i za obezbeđenje zajedničkih infrastrukturnih potreba. Ovako ustrojena država nema mogućnosti da zapošljava radnike. Socijalni problemi nezaposlenih radnika moraju se rešavati kroz privremenu državnu pomoć, ali primarno preko angažovanja države na stvaranju uslova za razvoj proizvodnje i povećanje novostvorene vrednosti. Ovo se može ostvariti jedino preko stranog kapitala koji će u novim uslovima biti motivisan za ulaganja u Srbiju. Državna preraspodela male novostvorene vrednosti u ime navodnog humanizma je slepa ulica koja se u procesu tranzicije mora izbeći. Socijalna davanja moraju da budu vezana samo za one građane koji su životno hendikepirani (deca, starci, bolesni, jako siromašni itd.) i ne mogu da učestvuju u tržišnoj utakmici.
Tržišna privreda postavlja pred svakog proizvođača zahtev da ostvari maksimalne ekonomske rezultate sa minimalnim ulaganjima. Svaki vlasnik mora da vodi računa o ovom cilju jer to je uslov njegovog opstanka. Zaštita interesa radnika reguliše se zakonima o radu, »kolektivnim ugovorima« i sindikalnim aktivnostima; sve mimo ovih regula je za njih štetno. Od svakog vlasnika se traži da u svom poslu ostvari što veću produktivnost rada, a ona zahteva ostvarenje proizvodnje sa minimumom utroška radne snage. To je zahtev za ukidanje svakog radnog mesto koje nije neophodno za realizaciju poslovnih ciljeva. Isto tako, savremena tržišna privreda zahteva da se u praksi ostvari što veća rentabilnost poslovanja;to podrazumeva ostvarenje maksimalne dobiti, uz minimalno angažovanje finansijskih sredstava. Rasipanje para na veštačko održavanje u životu nerentabilnih preduzeća i zadržavanje na poslu prekobrojnih radnika strano je tržišnoj privredi. Ovako postupanje ne može se pravdati navodnom zaštitom radnika jer ovu zaštitu plaća zdravi deo privrede čime se on onesposobljava da finansira razvoj. Princip ekonomičnosti nalaže preduzetnicima obavezu da ostvare proizvodnju sa što manjim troškovima, a to znači i troškovima radne snage. Kod ovakvih zahteva gubitak radnog mesta je normalna pojava. U tržišnoj privredi svaki vlasnik kapitala nastoji da ostvari što veći iznos viška vrednosti i to je osnovni kriterijum za odlučivanje o investicionom ulaganju. Ovaj se efekat meri preko očekivane profitne stope koja vlasniku pokazuje koji iznos viška vrednosti može ostvariti u konkretnom poslovnom poduhvatu na jedinicu uloženog kapitala. U tržišnim uslovima nije moguće političkim dogovorima obezbediti investiranje ako ono vlasniku ne donosi neophodnu profitnu stopu. Zato su nesmislena i lažna obećanja srpskih političara da su oni sa najvišim političarima najznačajnijih država sveta osigurali da u Srbiju dođu velike investicije.
Isto tako, pre svakog investiranja preduzetnik mora da proračuna rizik budućeg poslovanja. On mu pokazuje stepen opasnosti od gubitka imovine koji donosi konkretno ulaganje. Ukupni rizik se izračunava kao složeni pokazatelj vezan za: ekonomski rizik (svi mogući poslovni gubici), kao politički rizik (nepovoljni i promenljivi uslovi poslovanja u konkretnoj državi, mala sudska zaštita, mogući i česti politički nemiri i radnički štrajkovi, velika korupcija, mogući rat itd.), rizik promene prirodnih uslova, rizik promene uslova na tržištu kao i drugi rizici (rizik zaliha, nabavke itd.). Očekivani profit proporcionalan je riziku i zato finansijska ulaganja nisu moguća ako predinvesticione studije pokažu da se on odnosi na firmu sa nekurentnim proizvodima, sa zastarelom opremom, velikim brojem nepotrebno zaposlenih radnika, malim tržištem, bez sigurnih kupaca, u nestabilnoj i u svemu korumpiranoj državi i sa malom pravnom zaštitom. Ovakva se situacija javlja u većini srpskih preduzeća.
U ovim nepovoljnim uslovima država može vlasniku da obezbedi neophodni profit ako mu proda preduzeće za male iznose (čak i za jedan dolar), uz davanje i drugih beneficija. Tržišna privreda traži od države da smanji javne rashode jer preuzimanje od privrede velikih sredstava koči razvoj. Država ne sme da stvara veliki budžetski deficit, a posebno ne sme da ga popunjava povećanjem poreza ili uzimanjem zajmova. Isto tako, država je dužna da obezbedi makroekonomsku stabilnost, a to znači da ima što manje spoljašnje i unutrašnje dugove, da ima malu inflaciju, a posebno da obezbedi povoljne uslove za priliv stranog kapitala. Budžetska sredstva treba u što većoj meri usmeriti ka javnim infrastukturnim investicijama, a što manje na plate birokratskog aparata. U tržišnoj privredi država treba da svoje ekonomske odluke donosi na osnovu naučnih analiza a ne samo na osnovu politike.
Ekonomski principi tržišnog poslovanja dijametralno se razlikuju od onih koje je proklamovala socijalistička planska privreda i privreda zasnovana na samoupravljanju. U ovim društvenim sistemima država je vodila sve privredne aktivnosti (kod samoupravljanja indirektno preko partije); ona je u enormno velikom broju zapošljavala radnike i redistribuirala novostvorenu vrednost prema svojim političkim kriterijumima. Tranzicija podrazumeva ukidanje ovakvog neracionalnog vođenja države i vezivanje politike za lažni humanizam. Osnovna ideja tranzicije je nastojanje države da se ubrza razvoj i da se smanji distribuciona uloga države.

Srbija je već 1989. godine imala zastarelu i jako neefikasnu privredu koja je zahtevala hitne restrukturacione aktivnosti. Umesto ovakvog usmerenja njene vlasti istakle su u prvi plan rešavanje nacionalnog pitanja srpskih zajednica na prostorima bivše SFRJ. Ovo pitanje svelo se na ratno rešavanje teritorijalnih problema između Srbije, Hrvatske, BiH i Kosova. Kod ovakvog usmerenja potpuno su zanemareni postojeći teški problemi srpske privrede i opasnost da se ona u ratnim uslovima potpuno uruši. U narednom prilogu dat je šematski prikaz razvoja antitranzicijskog procesa Srbije, kao i tranzicijskog procesa Slovenije i Hrvatske za period 1990. do 2009. godine sa prognozom daljeg razvoja. Na šemi su označene dve oblasti; prva označava razvoj radikalne i evolutivne tranzicije, a druga antitranzicijski proces sa prigušenom i manipulativnom tranzicijom.
Na šemi su elipsama označene reformske krizne situacije čije razrešenje može skokovito da poveća efektivnost države (prema teoriji katastrofa Rene Toma). Ako se neuspešno razreši krizna situacija, moguć je i skok u katastrofu.
Slovenija se odmah nakon završetka rata izdvaja iz sastava SFRJ i privredno neoštećena započinje razvoj radikalne tranzicije; ona je danas članica EU. Srbija i Hrvatska su razvile ratni antitranzicijski proces koji je trajao od 1990. do 1995. godine (Dejtonski sporazum). Nakon prekida ratnih dejstava Hrvatska započinje restauraciju svoga društva primenom manipulativne tranzicije. Ovaj proces završen je oko 2005. godine kada Hrvatska prelazi u oblast radikalne tranzicije, a ona traje do danas. Realno je očekivati da će Hrvatska biti primljena u EU do 2012. godine. Razvojem ratnog razornog zagađenja Srbija katastrofalno regredira i dolazi u oblast jako neefektivne države. Nakon Dejtonskog sporazuma njene vlasti nastavljaju antitranzicijski proces koji se realizuje preko rata na Kosovu i sukoba sa snagama NATO alijanse. U ovom periodu iscrpljeni su svi privredni i društveno organizacioni potencijali Srbije za razvoj. Prekid poslovnih odnosa sa bivšim republikama SFRJ doveo je već 1993. godine do pada privredne proizvodnje Srbije na nivo od 35% ostvarene efektivnosti iz 1989. godine. Pored toga Srbija je devet godina bila zatvoreni sistem pod sankcijama, a svi zatvoreni sistemi naglo regrediraju. Srbija je imala najveću inflaciju na svetu čime su uništeni svi finansijski fondovi privrede i društva. Pojedini eksperti procenjuju da su u fazi antitranzicijskog procesa nastali gubici Srbije na neostvarenoj novostvorenoj vrednosti i ratnoj destrukciji materijalnih, prirodnih, kulturnih i bioloških resursa od oko 200 do 300 milijardi dolara. Za ovu procenu nisu rađene ozbiljnije studije. Ovakve gubitke nije imala nijedna država u okruženju i oni se ne mogu sanirati u kratkom vremenskom intervalu. Tranzicija Srbije započela je sa zakašnjenjem od deset godina sa totalno urušenom privredom.
Za svo vreme trajanja tranzicionog procesa nove vlasti nisu ispoljile spremnost da realizuju neophodne radikalne promene i situacija je ostala trajno nepovoljna. Nakon 2000. godine Srbija prolazi kroz faze prigušene i manipulativne tranzicije sa malim pozitivnim efektima. Manipulativna tranzicija i negativan uticaj svetske krize ne garantuju da će u aktuelnoj situaciji vlasti uspeti da pozitivno razreše postojeću kriznu situaciju i obezbede skok u oblast radikalne tranzicije. Šema pokazuje da je ovakvim razvojem događanja nastalo katastrofalno stanje parametarskih karakteristika privrede Srbije koja je danas nesposobna za tržišnu utakmicu. Srpska privreda ne može se oporaviti preko modela prodaje društvenih i državnih preduzeća srpskim ratnim profiterima čiji su potencijali da realizuju razvoj izuzetno mali.

studija. To je slučaj kod aukcijskih kupovina neprofitabilnih preduzeća, a to se redovno čini u Srbiji. Kod finansijske propasti firme uložena sredstva mogu delimično ili potpuno da se izgube, a tada i radnici gube posao. U šemi su prikazane promene prinosnog potencijala preduzeća u funkciji vremena i preduzetih restrukturacionih mera u različitim fazama njegovog razvoja. Kako se iz šeme vidi prinosni potencijal preduzeća nije statična veličina i menja se u vremenu.
Život preduzeća prikazan je krivom razvoja koja pokazuje njegovo rađanje u tački A, pokazuje pozitivan razvoj preduzeća kada se kontinuirano povećava njegov prinosni potencijal. U tački B prinosni potencijal je visok, preduzeće ima veliku vrednost i to je najbolje vreme da se novim investiranjem unapredi proizvodnja. U ovoj fazi menadžerima postaje jasno da su postojeći resursi, tehnologija i osvojeno tržište počeli da se iscrpljuju i da će prinosni efekti brzo dostići svoj maksimum u tački C. Ako se u ovoj fazi ništa ne preduzme preduzeće će neminovno krenuti na put regresa. Tačka D pokazuje da je preduzeće počelo da naglo propada i da mu je preostala poslednja šansa da izvrši restrukturaciju. U ovim uslovima potrebno je obezbediti renomiranog investitora, spremnog da uloži značajna sredstva, da angažuje savremena tehnološka znanja, izvrši analizu tržišta i finansijsku procenu efekata ulaganja, sa ocenom pouzdanosti i rizika. U ovoj fazi korisne su i beneficije države (ako je ona zainteresovana za rad konkretnog preduzeća). Ako se u toj situaciji preduzeće ne restrukturira i ne promeni svoje proizvode i usluge, izgubiće svoj dotadašnji položaj na tržištu i tada će započeti njegovo naglo propadanje.
Tačka E pokazuje da preduzeće nije iskoristilo postojeće šanse za restrukturaciju i da je ušlo u kritičnu situaciju kada je restrukturacija postala krajnje neizvesna. Tada je neophodno proveriti predinvesticionim studijama pod kojim je uslovima ona moguća i uz kakve državne beneficije i da li je uopšte moguća.
Da bi spasile značajne delove svoje privrede od propasti mnoge države u tranziciji ponudile su renomiranim svetskim investitorima prenos vlasništva preduzeća i za jedan dolar, uz uslov da investiraju u njihovu restrukturaciju. Ako u toj situaciji država proda na aukciji propalo preduzeće nestručnom vlasniku, spremnom na rizik, za mali iznos, tada preduzeću sigurno sleduje stečaj i likvidacija (tačka G) jer je sklopljeni ugovor zasnovan na fikcijama. U ovim uslovima, a pod pritiskom radnika, država raskida ugovor; ona radnicima obezbeđuje otpremninu, a briga o propalom preduzeću pada na njen teret. Antitranzicijski proces je doveo preko 1.000 preduzeća Srbije u tačku E i ta polazna situacija se potpuno zanemaruje. Privatizacija u Srbiji traje dvadeset godina i najbolja preduzeća otkupili su ratni bogataši koji su svoj početni kapital stekli inflacionom rentom i drugim protivpravnim pogodnostima. Od ukupno 2.800 društvenih preduzeća prodato je oko 2.600, a polovina njih ima velike poslovne teškoće. Preostalim najgorim, prinosno neefikasnim preduzećima sledi neminovni stečaj; nažalost, država nastavlja prodaju na licitaciji kao da je sve u redu. Kako se iz šeme vidi, realizacija ovakve privatizacije je velika obmana naroda. Jednovremeno, ona pokazuje nemoć vlasti da započne radikalno rešavanje katastrofalnog stanja srpske privrede i društva.

Ideja vlasti je da se nezadovoljstvo ugroženih radnika, koji su izgubili posao, usmeri prema novim vlasnicima koji sa malim ulaganjima i malim tehnološkim znanjima ne mogu restrukturirati preduzeće. Ovakvom manipulacijom vlasti su obezbedile da se ovi vlasnici proglase glavnim krivcima za sve nastale nedaće u srpskoj privredi. Zbog svog nerazuma novi vlasnici su izgubili uloženi kapital i navukli na sebe odijum unesrećenih radnika. Nažalost, na ovaj su način oslobođeni odgovornosti glavni krivci za propast privrede Srbije. Danas je jasno da bez generalne reforme države po zahtevima EU i značajne međunarodne finansijske pomoći, uz transfer savremenog tehnološkog znanja, Srbiji preti nova privredna i društvena katastrofa, ali i nastajanje velikih socijalnih trauma. Danas privreda Srbije ostvaruje svega 67% društvenog proizvoda iz 1999. godine. Komercijalno efektivna opstala su samo monopolska preduzeća (cementare, duvanska industrija, pivare itd.) koja su i najbrže prodata.

Političke partije Srbije na vlasti imaju male upravljačke potencijale da radikalno rešavaju tranzicione probleme. Oni finansijski zavise od tajkuna monopolista, a njihova fizička sigurnost i položaj na vlasti zavise od vojnih i civilnih tajnih službi koje kod sebe drže sve kompromitujuće informacije. Na ovaj način monopolisti i tajne službe drže državu i njen pravni sistem u stanju potpune nefunkcionalnosti, zadržavajući status quo u okviru manipulativne tranzicije jer im takva situacija najviše odgovara. Političari se bore za novac i vlast, a privredne i socijalne probleme potiskuju u drugi plan. Zbog nepovoljnih parametara Srbije stranci ne žele da u nju ulažu svoj kapital. U ovakvim uslovima kapital srpskih ratnih profitera monopolista je jedini izvor snabdevanja države novcem, s tim što oni nisu u stanju da obezbede osmišljenu restrukturaciju propale srpske privrede. Nezaposlenost je dostigla kritičnu granicu, u Srbiji je gladno oko 500.000 ljudi, a država nije u stanju da ih socijalno zbrine jer i njoj preti bankrot. Svetska ekonomska kriza samo je istakla probleme sa kojima se susreće Srbija. Da bi se sagledao značaj parametarskih karakteristika privrede Srbije na njen razvoj daje se pregled ocena koji je formiran od strane Svetskog ekonomskog foruma.

Svetski ekonomski forum formirao je u Ženevi listu ocena 133 države sveta za 2009. godinu. Za ocenu su korišćeni parametri koji su od suštinskog značaja za razvoj svake države. Ocene Srbije navedene su po opadajućem redu, od najnepovoljnijih ka povoljnijim kategorijama: 1) odliv obrazovanih ljudi 132. mesto (ispred poslednje Gvajane), 2) stepen tržišne dominacije 131. mesto, 3) efikasnost antimonopolske politike 130. mesto, 4) nacionalna stopa štednje 125. mesto, 5) upotreba savremene tehnologije u preduzećima 125. mesto, 6) efikasnost pravnih institucija u rešavanju sporova 124. mesto, 7) razvijenost infrastrukture 122. mesto, 8) kvalitet puteva 117. mesto, 9) nezavisnost sudstva 110. mesto, 10) nivo organizovanog kriminala 109. mesto, 11) rasipništvo državne potrošnje 104. mesto, 12) inflacija 100. mesto, 13) broj procedura da bi se pokrenuo biznis 99. mesto, 14) poverenje javnosti u političare 97. mesto, 15) zaštita investitora 55. mesto, 16) zastupljenost računara 46. mesto, 16) kvalitet zdravstva i obrazovanja 46. mesto, 17) kvalitet obrazovanja nauke i matematike 43. mesto, 18) razvijenost telefonskih linija 38. mesto, 19) ukupna visina poreza 37. mesto, 20) prosečna kategorija Srbije ocenjena je sa 93. mestom, a to je za osam mesta nepovoljnije nego 2008. godine. Srbija u Evropi stoji parametarski povoljnije samo od Albanije i Bosne i Hercegovine, a u rangu je sa afričkim državama poput Kenije, Tanzanije, Zambije, Ugande itd. Ove ocene detaljno je analizirao prof. Mlađen Kovačević početkom septembra meseca u novinama Politika, Blic i Glas javnosti, a ovi se podaci mogu naći i na internetu.

ovim ambijentalnim zahtevima; 2) vlast mora da uzme u obzir teško stanje srpske tehnologije shvaćene kao znanje, postojeću i nefunkcionalnu organizaciju privređivanja, malu raspoloživu tehniku u preduzećima, male postojeće finansije i enormno veliki budžet Srbije, loš kvalitet institucija i pravnog sistema i neadekvatnu privredno-sistemsku regulativu nesaglasnu sa zahtevima tržišne privrede i standardima EU; 3) vlast mora da uzme u obzir interesno određenje socijalnih grupa, njihovo vrednosno određenje, doktrinarno određenje vladajućih garnitura, s tim da njena politika u prvi plan istakne razvoj jer je on osnova napretka; samo se preko njega mogu uspešno rešavati problemi nezaposlenosti i siromaštva; 4) vlast mora da obezbedi kanale komunikacije i integracije svih subjekata koji učestvuju u procesu srpske tranzicije sa okruženjem (širom međunarodnom zajednicom i državama EU); 5) vlast mora da obezbedi nesmetane tokove ljudi, roba, usluga, novca, znanja, svih faktora proizvodnje, kao i druge duhovne komunikacije sa neposrednim okruženjem, a posebno državama EU; 6) vlast mora da obezbedi povoljni tržišni ambijent kako bi omogućila što veće pristizanje stranog kapitala; 7) vlast mora da ispolji političku volju da uzima u obzir sve činioce koji uslovljavaju razvoj radikalnog tranzicionog procesa i da taj put sledi. Ona mora da menja sve retrogradne uticajne činioce bez velikih odlaganja. Od svih navedenih činilaca najvažnije je da vlast obezbedi ambijent za pristizanje stranih direktnih investicija jer bez njih nije moguć razvoj Srbije. Jedino se preko stranih investicija mogu stvarati preduzeća koje će uspešno poslovati na svetskom otvorenom tržištu; takav zadatak ne mogu da ostvare primitivni srpski »tajkuni«. Preko stranih investicija jedino se pouzdano može rešavati problem nezaposlenosti, problem izvoza i platnog bilansa, pitanje snabdevanja energentima i drugim sirovinama i konačno samo takve investicije mogu da ubrzaju privredni rast Srbije.
Najpovoljniji oblik stranih ulaganja su grinfild investicije jer tada investitor gradi sam, sa svojim znanjem i svojim kapitalom i ne zahteva od države da mu ona obezbedi posebnu infrastrukturu, poslovni prostor, posebno obučene radnike itd. Strana ulaganja mogu se obaviti i kupovinom postojećih preduzeća u procesu privatizacije, ali je u dosadašnjem procesu bilo malo interesa za ovaj vid ulaganja. Isto tako, strana ulaganja mogu se obaviti preko koncesija kada država daje stranom ulagaču na korišćenje neka svoja prirodna bogatstava ili neka javna dobra koja su za njega komercijalno interesantna. Ona se mogu obaviti i preko B.O.T. poslova kad se stranom ulagaču daje dozvola da gradi preduzeće ili objekat infrastrukture na određeni broj godina, posle isteka tog roka država postaje njihov vlasnik.
Strani investitori uložiće svoj kapital samo u slučaju da država raspolaže povoljnim prirodnim resursima (nafta, gas, rude, poljoprivreda itd.) koji obezbeđuju visoku profitabilnost, a toga Srbija nema. Oni će uložiti kapital ako država ima veliko tržište i po tom pitanju Srbija nije u povoljnom položaju. Isto tako, oni će uložiti kapital u državu koja ima jeftinu a kvalifikovanu radnu snagu, a i po tom pitanju Srbija ne stoji dobro. Danas je sve prisutniji vid ulaganja preko sistema međunarodnih poslovnih mreža jer preko njih strani investitor smanjuje svoje troškove. Pokušaji na ovom planu uglavnom su neuspešni (primer »Zastava elektro«). Veliki motiv za ulaganje stranih investitora je postojanje brojnih preduzeća sa visokim prinosnim potencijalima koji vlasniku osiguravaju značajan profit. Svi razmatrani činioci pokazuju da Srbija ima veoma malo ovakvih firmi i one koje su postojale već su prodate. Za stranog ulagača važno je da postoji mali rizik ulaganja, a on je vezan za stabilnost i malu unutrašnju i spoljašnju konfliktnost države, a posebno za posedovanje značajne efikasnosti njenog pravnog sistema; i po ovom pitanju Srbija ne stoji dobro. Unutrašnji konflikti na Kosovu, Sandžaku i Vojvodini, različita politička usmerenja političkih partija prema državama EU, odnosno prema Rusiji i Kini, postojanje velikog kriminala i korupcije, kao i neodređen stav Srbije u odnosu na položaj Republike Srpske u BiH. Svi ovi činioci pokazuju da je Srbija u svemu nestabilna i neefektivna država. Zahtev stranih ulagača da navedeni činioci budu zadovoljeni su prirodni jer im samo oni osiguravaju uspešnost i trajnost poslovanja. Izvršena analiza parametarskih karakteristika Srbije pokazuje da ona nema povoljne uslove za dolazak stranog kapitala i to se hitno mora menjati. Ako se želi progres Srbije ove radikalne promene moraju da budu osnovno strateško opredeljenje svih vlasti.
Izvršene analize pokazuju da je propasti srpske privrede i nastala teška socijalna situacija vezana za mnoge složene regresivne procese koji su se u zadnje dve decenije odigrali u Srbiji. Članak je nastojao da se ovi problemi osvetle sa svih relevantnih aspekata jer su oni Srbiju doveli do opšteg društvenog regresa i ekonomske katastrofe. Njihovom spoznajom omogućava se njihovo uklanjanje i samo takva politika može pomoći radnicima i svim građanima Srbije. Ovako sagledani tranzicioni problemi Srbije i načini njihovog rešavanja bitno se razlikuju od sagledavanja datih u analiziranim člancima. Autor ovog članka smatra da kritičko preispitivanje bitnih činilaca tranzicionog procesa i ostvarena razmena diskursa doprinosi boljem razumevanju ove problematike i zato je neophodno da se ona nastavi.