Nedavno mučko ubistvo Francuza Brisa Tatona, navijača »Tuluza«, u jednom kafiću usred Beograda, oko čega je izbio domaći i svetski skandal, dalo je zamajac pokretanju sankcija prema jednoj pojavi koja dugo privlači javnu pažnju i drugde u svetu. Sledile su policijske i pravosudne mere. Državni tužilac, Slobodan Radulović, izneo je podatak da je od 2002. godine zabeleženo 700 slučajeva kršenja javnog reda i mira, gde svakako spadaju i ekscesi navijača, i podneo zahtev za sudsku zabranu 15 navijačkih grupa većih beogradskih fudbalskih klubova (Politika, 16. oktobar). Nižu se izjave raznih analitičara, debate u medijima, okrugli stolovi o raznim oblicima nasilja, pa i grupa navijača. Koriste se i rezultati istraživanja u drugim zemljama. Ukazuje se i na osobene ovdašnje izvore i razmere ove pojave. Moglo bi da se zapazi da, pored razumljivog nastojanja da se uoče i sankcionišu individualni krivci, ima i inkriminacije raznih slojeva društva, pa i čitave nacije. Povremeno buja prava kampanja protiv »navijača« kao metafore bezmalo svekolikog nasilja koje nas već decenijama obuzima. U toj kampanji pominju se i izvesne konstelacije koje pogoduju nasilju, ali, kako to u povremenim aferama inače biva, jedna drugu pretiču pre no što se pronikne u bit stvari i pronađe prikladno rešenje.
Pođimo od najsvežije izjave: »Naši navijači su monstrumi«, koju je dao doskorašnji prvi čovek Crvene zvezde Dobrivoje Tanasijević, poznat kao Den Tana, slavljen u javnosti kao spasilac ovog čuvenog kluba iz krize u koju je zapao, inače raniji vlasnik čuvene kafane u Kaliforniji (Kurir, 24. oktobar).
Pažnju javnosti su i ranije privlačili javni nastupi važnih ličnosti koje su povezane sa svetom masovnog sporta. U tom smislu, pamti se iznenadna pojava jednog lokalnog partijskog funkcionera, Staneta Dolanca, koji je ubrzo postao jedan od najmoćnijih ljudi u ondašnjoj Jugoslaviji, kada je nakon osvajanja zlatne medalje naše košarkaške reprezentacije u Ljubljani (1970), posred slavlja na terenu, izjavio da tu medalju poklanjaju »drugu Titu«. Nezaboravna je još jedna figura, Slavko Šajber, direktor Zagrebačkog velesajma, partijski funkcioner i izvesno vreme vrhovnik Fudbalskog saveza Jugoslavije koji je, 1986. godine, poništio čitavo jedno kolo fudbalskog prvenstva Jugoslavije i kaznio bezmalo sve klubove (poznato kao »Šajberove mere«). (Ista osoba imala je, takođe, važnu ulogu u javnosti manje primetnom partijsko-policijsko-državnom Štabu za obračun s levicom na Zagrebačkom sveučilištu, juna 1968. godine.) Velikom političkom pompom propraćena je i pobeda Crvene zvezde u kupu evropskih šampiona, u Bariju 1991. godine, kada su je klupski funkcioneri prineli u slavu Slobodana Miloševića. Nemoguće je zaboraviti još jednu slavom ovenčanu figuru, Željka Ražnatovića Arkana, sa spektakularnom karijerom – od uličnog huligana, preko junaka evropskog podzemlja (u kojem je obavljao i poslove za ovdašnju političku policiju) i vođe Zvezdinih »Delija«, slavljenog komandanta paravojnih »tigrova« na jugoslovenskim ratištima, domaćeg »kralja podzemlja«, vlasnika fudbalskog kluba »Obilić« koji je munjevitom brzinom

zaslužuje posebnu pažnju jer povezuje mnoštvo raznih funkcija. Uz ime Milorada Vučelića, koji inače važi za plodnog novinara i publicistu, nižu se veoma različite rukovodeće uloge: od urednika beogradskog Studenta, nakon smenjivanja Redakcije iz burnih zbivanja 1968. godine i sekretara Studentskog kulturnog centra, preko zapaženog i uticajnog saradnika Književnih novina i NIN-a, upravnika Zvezdara teatra, direktora novosadske i beogradske televizije, do ministra u vladi SAO Hercegovina i potpredsednika SPS, narodnog poslanik i šefa poslaničkog kluba SPS, do predsednika Rukometnog saveza, osnivača i vođe nove stranke, nosioca kovčega na pogrebu Slobodana Miloševića, do sadašnjeg urednika Pečata (naziv koketira s nekada čuvenim Krležinim časopisom).
Dabome, ovde se ne bavimo biografijom pomenutih ličnosti već njihovim javnim funkcijama i, pre svega, povezivanjem raznih funkcija koje čine izvesnu konstelaciju važnu za razumevanje pojave o kojoj je ovde reč. Za razumevanje suštine pojave kojom se ovde bavimo čini se da je od velike koristi jedan analitički rad nekada čuvenog jugoslovenskog psihologa, ljubljanskog profesora Kreše Petrovića, inače zvaničnog psihologa »zlatne« košarkaške generacije.
Prema rezultatima istraživanja Kreše Petrovića, koncipiranim u duhu tada snažnog talasa kritičkog mišljenja a izloženim na skupu Jugoslovenskog udruženja za sociologiju (Portorož, 1972), u oblasti masovnog sporta nastaje jedna neobična a efikasna simbioza dva psihološka i socijalna »mehanizma«, bekstva zbog odgovornosti i bekstva od odgovornosti. Naime, moćnim funkcionerima u političkoj sferi smetaju izvesna ograničenja moći i vlasti pa u rukovođenju sportskim organizacijama nalaze i širi prostor gotovo neograničene moći u raspolaganju novcem i ljudima, dok se, s druge strane, sportske zvezde odriču lične odgovornosti za vlastitu karijeru i život, predajući se na raspolaganje najbližim moćnicima. Iako su pronicljivi nalazi profesora Petrovića trajno podsticajni, oni su potisnuti i zaboravljeni, kao mnogo toga što je pregazilo obračun ondašnjeg režima s »crnim talasom« u čitavoj kulturi, kako je denunciran dugotrajni talas kritičkog mišljenja i uopšte duhovnog stvaralaštva, da bi potom u sve snažnijim talasima nadolazile bujice nasilja, poput onih koje su se valjale tokom minulih ratova.
Konstelacije moći u dominirajućim vrhovima organizacije masovnog sporta, svakako, nisu jedini pa ni glavni izvori raznih empirijskih oblika nasilja, ni onih u sportu i oko njega, ali su važne za razumevanje izvesnih aspekata pojave o kojoj je ovde reč. Naime, te konstelacije, svojim mnogolikim autoritetom, uvećanim još i nacionalnim oreolom, stimulišu osećanja zaštićenosti kod onih koji se iz raznih razloga odaju nasilju i očekuju ne samo da budu nekažnjeni već i uvaženi kao podvižnici, ponajviše kao dokazane patriote. Kada ovakve konstelacije ne bi imale veći značaj i uticaj, i nasilje koje se javlja oko sporta i sportskih organizacija bilo bi razgovetnije, lišeno raznih preliva tajnosti i posvećenosti. I ne bi svi bili trpani u isti koš – siledžija, čak i manijaka.
A baš te ideološke i političke naslage mnogo komplikuju pokušaje da se inače složene pojave razumeju, da se s njima kritički suočavamo i da se nalaze načini prikladnog rešavanja problema. Mada su opisane konstelacije personalno promenljive, one su trajnije i sposobne za svakojake preobražaje.
Kako svedoče mnoge analize sličnih pojava u svetu, masovni sport je arena u kojoj i oni koji sami nisu sportisti već razni funkcioneri stiču zamašne koristi, od popularnosti (iliti »rejtinga«), preko kontrole obilnih tokova novca, posebno »crnih fondova« i raznih oblika »pranja love«, do izdašnih izvora moći i vlasti nad ljudima. Otuda nikakva kampanja ne vodi raspletu složenih »čvorova«. Stari nisu valjano ni načeti, a nastaju novi. Pomenimo, primerice, političku upotrebu sportskih podviga na javnim spektaklima, učešće raznih šampiona u političkim kampanjama i jagmu nekih od asova da osvoje što jače imovinske i političke pozicije. U vezi s tim su i medijski popularni susreti funkcionera vlasti s »megazvezdama«. Primerice, nedavno je čuveni filmski režiser i sve primetniji nacionalni moćnik Emir Kusturica priveo Koštunici čuvenog Maradonu, a ovih dana ga nudi kao spasioca srpskog fudbala. Još ozbiljnija je potraga za spasiocima na strani koja je daleko moćnija od nekadašnjeg američkog kafedžije, a u liku direktora ruskog »Gasproma«.
Imajući u vidu sve rečeno, jedva se nazire ono što je autentičan sport i ljudski i socijalni smisao igre. Političke igre ne samo da zaklanjaju tu važnu dimenziju ljudskog života nego je ozbiljno ugrožavaju, što možda i ne primećujemo ako se ograničavamo samo na skandale i afere i olako podržavamo hajke na označene mete. Zar treba podsećati da je i pristrasno navijanje normalna pojava i ne baš nevažan deo svakidašnjeg života mnogih ljudi »diljem planete«, pa i u Srbiji koja je, zar ne, njen deo.

	N. P.