Početna stana
  
 
     

 

Novi radnički pokret u Srbiji

Ukoliko se sami ne izborimo za svoja radna mesta i za pravo da sami, nezavisno i odgovorno odlučujemo o svojim životima i o pitanjima od javnog interesa, vlast nam sigurno neće izaći u susret

Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji osnovali su radnici i mali akcionari sedam preduzeća: »Jugoremedija«, »Šinvoz« i BEK iz Zrenjanina, »Zastava elektro« iz Rače, »Ravanica« iz ]uprije, »Srbolek« i »Trudbenik« iz Beograda. Problemi su nam različiti, ali cilj je isti – tragamo za načinom da sačuvamo i razvijamo proizvodnju, čuvajući tako i svoja radna mesta. Radnici »Jugoremedije«, »Zastave elektro« i »Ravanice« zahvaljujući solidarnoj i upornoj borbi uspeli su da sačuvaju svoje fabrike, međutim ti rezultati nisu trajni i moraju se zaštititi i učvrstiti. Radnici i mali akcionari »Trudbenika«, »Srboleka«, »Šinvoza« i BEK-a još uvek su u protestu. Za njih pozitivna iskustva »Jugoremedije«, »Zastave elektro« i »Ravanice« znače da borba ima šanse za uspeh. Za one koji su postigli uspeh, borba radnika »Šinvoza«, »Trudbenika«, BEK-a i »Srboleka« znači šansu da u daljoj borbi ne ostanu sami.

»Jugoremedija«, Zrenjanin

Nakon što je 2000. godine smenjena vlast koja nas je uvela u desetogodišnju izolaciju, srpska farmaceutska industrija dobila je šansu da izađe na evropsko tržište. Da bi se ova šansa ostvarila, domaće kompanije morale su prethodno da usklade svoju proizvodnju sa evropskim GMP standardima, što iziskuje sveobuhvatnu rekonstrukciju proizvodnih pogona i velika materijalna ulaganja. Zrenjaninska »Jugoremedija« je ovaj izazov dočekala kao preduzeće u većinskom privatnom vlasništvu – 58% akcija bilo je u portfelju malih akcionara, a preostalih 42% u Akcijskom fondu Republike Srbije. Tadašnja uprava fabrike je u dogovoru sa predstavnicima države odlučila da pitanje modernizacije reši kroz prodaju državnog paketa akcija privatnom investitoru, koji bi nakon obavljene rekonstrukcije svoje ulaganje prikazao kao dokapitalizaciju i tako stekao većinsko vlasništvo. Tako je Akcijski fond Republike Srbije 2002. godine prodao 42% akcija »Jugoremedije« niškom biznismenu Jovici Stefanoviću-Niniju. Međutim, umesto da investira u rekonstrukciju fabrike, kao što je bilo ugovoreno, Stefanović je kao investiciju prikazao nabavku sirovine. Država se saglasila sa ovakvim načinom ulaganja, ali mali akcionari nisu, pa je Stefanović falsifikovao odluku skupštine akcionara i izvršio dokapitalizaciju na osnovu koje se 2003. godine upisao kao većinski vlasnik.
Radnici »Jugoremedije« su krajem te godine pokrenuli štrajk koji je ubrzo prerastao u
protest malih akcionara protiv korupcije u privatizaciji i otimanja privatne svojine. Bez odluke suda o tome ko je većinski vlasnik, avgusta 2004. godine policija i Stefanovićevo privatno obezbeđenje su silom izbacili radnike akcionare iz fabrike, da bi im nakon toga Stefanović dao otkaze. Tokom naredne dve i po godine, grupa od 150 radnika akcionara »Jugoremedije« zadivila je domaću i svetsku javnost svojom upornošću
 
da dokažu pljačku i povrate otetu imovinu. Šireći polako krug javne podrške oko svojih zahteva, na kraju su uspeli da pred sudom dokažu da je samovoljni suvlasnik »Jugoremedije«, uz podršku korumpiranih državnih agencija, oteo imovinu malih akcionara, tako da je na skupštini »Jugoremedije« 1. marta 2007. godine izabrana nova uprava koju kontrolišu mali akcionari.
Četiri i po godine samovlašća Jovice Stefanovića dovelo je »Jugoremediju« na ivicu stečaja, a kako planirana investicija u modernizaciju nije izvršena, radnici akcionari su se suočili sa rokom od svega dve godine da sprovedu 30 miliona evra vredno ulaganje u usklađivanje sa GMP standardima. Bez ove investicije fabrika nakon avgusta 2009. godine više ne bi smela da proizvodi lekove. Za prvih nekoliko meseci nova uprava je uspela da otkloni opasnost od stečaja i vrati »Jugoremediju« u red najuspešnijih privrednih subjekata u Srbiji. Sledila je borba za budućnost, za rekonstrukciju pogona i sigurnost radnih mesta u novom, evropskom okruženju. Poučeni lošim iskustvima iz prošlosti, radnici akcionari doneli su odluku da se ovog puta ne prepuštaju ćudljivim interesima krupnog kapitala, već da projekat od kojeg zavisi njihova budućnost realizuju iz sopstvenih izvora. Zaposleni su pristali na smanjenje ličnog dohotka, akcionari su prihvatili da im se u periodu dok traje rekonstrukcija ne isplaćuju dividende, već da se svaki zarađeni dinar opredeli za investiranje u modernizaciju. Nove proizvodne hale »Jugoremedije« svečano su otvorene 2. oktobra 2009. godine, na praznik »Jugoremedije«, dan kad je fabrika osnovana početkom sedamdesetih godina prošlog veka.
Radnici akcionari »Jugoremedije« pokazali su da solidarnost malih vlasnika može biti efikasna ne samo u borbi protiv korupcije i bezakonja, već i u čuvanju i učvršćivanju rezultata ove borbe – odgovornom raspolaganju privrednim subjektima. Štaviše, u vreme dok se gasi na hiljade radnih mesta, uprava pod kontrolom radnika akcionara pokazala se efikasnijom od modela koji nam se od 2000. godine nameće kao »spas« za posrnulu srpsku privredu, modela u kojem su radnici bez ikakvih prava, čak i onih koja im garantuju zakoni i kolektivni ugovor, primorani da se bespogovorno povinuju samovolji poslodavca. Ovakva koncepcija privatizacije, koja se zasniva na potpunoj centralizaciji moći, potpuno odgovara političkoj vlasti u Srbiji koja, uz podršku finansijskih moćnika, nastoji da sačuva sistem centralizovane vladavine bez ikakve kontrole javnosti, samo što su nekadašnji komiteti, u kojima su se iza zatvorenih vrata donosile odluke od sudbonosne važnosti, danas ustupili mesto vladinim agencijama koje bez ikakve odgovornosti presuđuju o opstanku hiljada radničkih porodica.
U nastojanju da zaštite svoju pobedu, radnici »Jugoremedije« su zajedno sa kolegama iz zrenjaninskih preduzeća »Šinvoz« i BEK osnovali lokalni pokret Ravnopravnost, koji je na izborima 2008. godine ušao u Skupštinu grada sa četiri odbornika.
Prvobitno opredeljeni da se solidarno bore za oporavak nekada moćne zrenjaninske industrije, radnici i mali akcionari okupljeni oko pokreta Ravnopravnost brzo su se suočili sa ograničenjima lokalne samouprave da konkretno podrži radničke zahteve za očuvanje proizvodnje i njihovih radnih mesta. Krajem 2008. godine Ravnopravnost je inicirala osnivanje Anketnog odbora grada Zrenjanina o »Šinvozu«, međutim, i pored toga što je izveštaj Odbora jasno i verodostojno pokazao da je stečaj u »Šinvozu« namerno izazvan, i predložio konkretne mere kako da se isprave propusti državnih organa, a »Šinvoz« vrati zakonitim vlasnicima – državi i malim akcionarima – pa i pored činjenice da su svi odbornici grada Zrenjanina, i iz vlasti i iz opozicije, podržali zaključke Anketnog odbora, nadležne institucije u Beogradu nisu našle za shodno da zrenjaninskoj skupštini dostave bilo kakav odgovor.
Nakon ovog iskustva, pokret Ravnopravnost je kao svoj osnovni politički cilj istakao vraćanje imovine lokalnih samouprava oduzete 1995. godine, kako bi lokalna zajednica mogla na održiv način da podstiče privredni razvoj, a ne samo da izdaje zemlju i komunalne usluge za privremene grinfild investicije, što je danas praktično jedina mogućnost za lokalne vlasti da utiču na smanjenje nezaposlenosti.

»Zastava elektro«, Rača kragujevačka

Na aukciji održanoj februara 2006. godine, konzorcijum privatnih lica na čelu sa Rankom Dejanovićem kupio je 70% kapitala »Zastave elektro« iz Rače kragujevačke, fabrike za proizvodnju električnih instalacija, nekada poznate pod imenom »25. maj«. Osnovana za potrebe kragujevačke kompanije »Zastava«, u čijem sastavu je godinama poslovala, račanska fabrika je iz restrukturiranja majke-firme izašla kao samostalno preduzeće, sa šansom da svoju budućnost gradi mimo neizvesne perspektive nekadašnjeg giganta. Novi vlasnici su preuzeli obavezu da investiraju u osnovna sredstva, a ubrzo posle privatizacije, »Zastava elektro« je posredstvom Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza zaključila ugovor o poslovnoj i tehničkoj saradnji sa multinacionalnom kompanijom »Delfi«, i za kratko vreme pored svojih 300 radnika angažovala još 500 mladih na osnovu ugovora o delu. »Delfi« je uložio značajna sredstva u obuku račanskih radnika, koje je potom angažovao i u svojim pogonima u Maroku i Poljskoj. Ispostavilo se da su radnici dorasli »Delfijevim« standardima. Za razliku od menadžmenta.
Uprkos početnom usponu, zbog kojeg je ova privatizacija svojevremeno ocenjena kao jedna od najuspešnijih u Srbiji, Dejanovićeva uprava je posle godinu i po dana dovela fabriku u blokadu. Nakon više upozorenja upućenih vlasnicima »Zastave elektro« da regulišu svoje dugove, inostrani partner je krajem 2008. godine raskinuo ugovor o saradnji i odneo svoju opremu. Tek tada radnici su shvatili da nove mašine koje su bile unete u preduzeće nisu investicija novih vlasnika, već vlasništvo »Delfija«.
Marta 2009. počinje štrajk sa zahtevom za isplatu zarada koje su obustavljene u januaru. Istovremeno, sve više isplivavaju podaci o nezakonitom poslovanju koje je dovelo do gubitaka i »Delfijevog« povlačenja. Između ostalog, ispostavilo se da su Dejanović i njegovi partneri od Fonda za razvoj Republike Srbije dobili više od 150 miliona dinara, za obrtna sredstva i isplatu dugova radnicima od pre privatizacije, međutim, novac je nestao, dugovi nisu vraćeni, a preduzeće je oktobra 2008. godine zapalo u blokadu. Povrh svega, Dejanović odbija da ispuni štrajkačke zahteve, a njegov menadžment jasno pokazuje da nije ni zainteresovan, a ni sposoban da obezbedi nove poslove i izvuče fabriku iz krize, tako da štrajk vrlo brzo prerasta u protest sa zahtevom za raskid ugovora o privatizaciji. Narednih meseci radnici »Zastave elektro« su zahvaljujući upornosti i radikalnim metodama borbe (desetine noći provedenih na podovima opštine Rača, na pruzi kod Lapova, te napokon na Terazijama, ispred sedišta Agencije za privatizaciju), postali centralni događaj u talasu štrajkova koji je obeležio 2009. godinu. Na prvom sastanku sa Štrajkačkim odborom 15. juna predstavnici Agencije za privatizaciju ostali su uporni u stavu da je istekao rok od dve godine u kojem su bili obavezni da kontrolišu izvršenje ugovora o privatizaciji, odnosno da više nemaju nikakvih mogućnosti da raskinu ugovor sa Dejanovićem. Štaviše, pokušavali su da prebace odgovornost na radnike, prigovarajući im da su prekasno dostavili dokaze da investicija nije izvršena u skladu s ugovorom, iako je kontrola izvršenja ugovora u isključivoj nadležnosti Agencije. Narednih meseci, istrajnost radnika u borbi da poslednju fabriku u Rači otrgnu od propadanja najpre je stekla podršku vlasnika lokalnih prodavnica i kafića, koji su 30. juna u znak podrške radničkom protestu prekinuli rad na sat vremena, jer ako se i ova fabrika zatvori ni oni više neće imati od čega da žive. Zatim je javnu podršku štrajkačima dala i lokalna vlast, a 11. avgusta na protest ispred Agencije za privatizaciju došao je jedan autobus radnika iz zrenjaninskih preduzeća »Jugoremedija«, »Šinvoz« i BEK. Tog dana je pokrenuta inicijativa za osnivanje Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji.
Pod pritiskom javnosti Ranko Dejanović se, u dogovoru sa vladom Srbije, septembra 2009. godine odrekao svog vlasništva u »Zastavi elektro« u korist Republike Srbije, a Agencija za privatizaciju je 9. oktobra donela Odluku o restrukturiranju preduzeća u kojoj između ostalog stoji da je Vlada »prihvatila i Informaciju o statusu Akcionarskog društva ‘Zastava elektro’ iz Rače kojom je pored statusa preduzeća definisano da je neophodno što hitnije pokretanje proizvodnje i obezbeđenje tekućih zarada u ovom preduzeću, rešavanje pitanja povezivanja radnog staža kao i isplata zaostalih zarada, kao i da je reč o preduzeću koje zbog delatnosti koje obavlja ima perspektivu da uspešno posluje i obezbedi dalji razvoj Opštine Rača«. U novu upravu »Zastave elektro« su, pored nameštenika Ministarstva ekonomije, imenovani i predstavnici radnika. Sledi im naporna borba za vraćanje poverenja poslovnih partnera, najvrednijeg od svih resursa koje je Dejanović proćerdao.

»Ravanica«, Ćuprija

Sve vlade nakon 2000. godine prihvatile su politiku privatizacije po kojoj je najvažnije da se nekadašnja društvena preduzeća što pre prodaju privatnim investitorima, bez ikakve brige o tome da li će privatizacija omogućiti opstanak i razvoj proizvodnje. Tako je industrija postala poligon za finansijske špekulacije i način da se jeftino dođe do atraktivnih nekretnina. U mnogim gradovima širom Srbije nekadašnja industrija je u potpunosti uništena. U ]upriji je konditorska industrija »Ravanica«jedina fabrika koja još uvek radi. »Ravanica« je još uvek društveno preduzeće, čiji radnici se ne opiru privatizaciji, kao što to Agencija za privatizaciju pokušava da predstavi u svojim saopštenjima. Součeni sa propadanjem privrede u svom gradu i čitavoj zemlji zbog neodgovornosti države prilikom prodaje preduzeća, radnici »Ravanice« se opiru stavu Agencije koji im je više puta stavljen do znanja – da državu ne zanima ko će kupiti preduzeće u privatizaciji i kako će se budući vlasnik ponašati nakon prodaje.
Generalni štrajk u »Ravanici« počeo je 17. avgusta ove godine zbog odluke Agencije za privatizaciju da razreši generalnog direktora Milutina Vasića, umesto njega postavi
Slavoljuba Popovića i sprovede privatizaciju. Vasića je na čelo »Ravanice« imenovala Vlada 2003. godine. Do juna 2009. je udvostručio proizvodnju u fabrici. Popović je prljave poslove oko pripreme preduzeća za privatizaciju prethodno obavio u nekada uspešnoj »Paraćinki«, tako da je sasvim jasno zbog čega ga je Agencija postavila za direktora »Ravanice« u godini za koju je najavljena likvidacija svih društvenih preduzeća koja ne dočekaju privatizaciju. Zbog
 
Foto: Vera Vujošević
toga su radnici poslednje fabrike u ]upriji koja još uvek radi, i koja redovno isplaćuje zarade u prosečnoj visini od 27.000 dinara, odlučili da spreče ulazak nove uprave, zahtevajući od Agencije da ne pokušava da ih privatizuje na silu, da stavi van snage odluku o razrešenju Milutina Vasića i da odustane od imenovanja Slavoljuba Popovića i novog predsednika Upravnog odbora Vuka Perića.
Već sutradan, 18. avgusta, Agencija je objavila opširno saopštenje u kojem se između ostalog kaže: »Dosadašnjim postupanjem rukovodstva, i njihovom nesaradnjom sa državnim organima, preduzeće je uvedeno u rizik da nad njim bude otvoren postupak prinudne likvidacije, čime bi zaposleni u DP Ravanica ostali kako bez posla, tako i bez 30% akcija koje im po zakonu pripadaju. Rukovodstvo se praktično već godinama, bez ikakvih posledica, ponaša kao da je ono stoprocentni vlasnik kapitala preduzeća, a štetu od toga trpe budžet Republike Srbije kao i svi zaposleni i bivši zaposleni koji bi u postupku privatizacije ostvarivali svoja prava koja potiču iz 70%, odnosno 30% vrednosti kapitala preduzeća«.
Zrenjaninski »Šinvoz« je samo najpoznatiji primer nekada uspešnog preduzeća koje je likvidirano zbog malverzacija kupca i nezakonitog rada Agencije za privatizaciju prilikom kontrole izvršenja ugovornih obaveza. Radnici »Šinvoza« su ostali i bez posla i bez akcija krivicom službenika Agencije za privatizaciju, koji su kupcu dozvolili da preko svojih fantomskih firmi namerno izazove stečaj, da bi potom preuzeo fabriku kao većinski poverilac. S druge strane, javnosti nije poznat niti jedan slučaj preduzeća privatizovanog po Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine u kojem su mali akcionari imali ikakvu korist od »30% akcija koje im po zakonu pripadaju«, da su uspeli da prodaju svoje akcije po realnoj ceni, ili da ostvare pravo na dividendu. Naprotiv, država im je pre dve godine čak sama ponudila da se odreknu »bezvrednih« hartija od vrednosti i zamene ih besplatnim akcijama javnih preduzeća. Međutim, ove 2009. godine, Agencija za privatizaciju se obraća javnosti kao da se za prethodnih osam godina ništa nije desilo.
Štrajk u »Ravanici« je izazvao potrese i u lokalnoj vlasti ]uprije. Iz vladajuće koalicije koju čine stranke okupljene oko SPS, DS i G 17 plus, zahteve štrajkača su početkom septembra podržali samo SPS, PUPS i JS, ali zajedno sa opozicionim SRS, DSS i GG »Ravanica« (grupa građana koju su osnovali radnici »Ravanice« i koja je u lokalnom parlamentu zastupljena sa 5 odbornika), tako da je uz radnike stalo 25 od ukupno 37 odbornika. Odbornici DS i G 17 plus ocenili su da je njihova lista prioriteta »drugačija od koalicije okupljene oko SPS. Oni žele da opština podrži štrajk u Ravanici, a mi smatramo da je tamo učinjen niz nepravilnosti i dajemo apsolutnu podršku merama koje Vlada Srbije i Agencija za privatizaciju pokušavaju da sprovedu u tom preduzeću, kako bi se ono privatizovalo« (Glas javnosti, 1. septembar 2009, »Puklo oko štrajka«).
Solidarnost i istrajnost u zaštiti zajedničkog interesa i u »Ravanici« su se pokazale uspešnim. I pored pritisaka na članice Štrajkačkog odbora, saslušanja u policiji i pretnji krivičnim prijavama, štrajk nije slomljen, tako da je Vlada sredinom novembra odustala od spornih kadrovskih rešenja. Ipak, kao i u »Zastavi elektro« i »Jugoremediji«, pobeda u »Ravanici« je trenutna i nesigurna, jer politika privatizacije u Srbiji nema odgovor na pitanje kako svoje interese mogu da zaštite oni koji su vezani za opstanak i razvoj proizvodnje: radnici, mali akcionari, lokalna zajednica.

»Srbolek«, Beograd

U jednoj od najvećih afera u trgovanju akcijama u Srbiji Jovica Stefanović-Nini je uz pomoć Miodraga Kostića 2005. godine sabotirao ponudu bugarske kompanije »Sofarma« za preuzimanje »Srboleka« i došao do većinskog paketa akcija najstarije farmaceutske kuće u Srbiji. Naime, pošto Stefanović po zakonu nije smeo da kupi više od 25% akcija »Srboleka« u trenutku dok su se akcionari odlučivali za »Sofarminu« ponudu, u kupovinu se uključio Kostić, preko svojih firmi »MK Komerc« i »M&V Investments«. Shvativši da se sprema prevara, radnici i udruženje malih akcionara »Srboleka« sazivaju konferenciji za štampu na kojoj izjavljuju: »Akcije Srboleka na berzi kupuje vlasnik
Jugoremedije, preko povezanih lica. On planira da kupi samo 50 odsto – kontrolni paket i da smanji delatnost Srboleka, bez ikakvih investicija. Ostale akcije tada će biti bezvredne. Zato apelujemo na akcionare i Akcijski fond da ne prodaju akcije preko berze, već da ih deponuju na račun Sofarme i podrže tu ponudu« (Danas, 28. novembar 2005, »Ne želimo da doživimo sudbinu Jugoremedije«).
Akcijski fond ipak iznosi akcije na berzu. Stigavši do 46%
 
Foto: Vera Vujošević
vlasništva zahvaljujući Akcijskom fondu, Stefanović i Kostić vrše pritisak na Upravni odbor da smeni direktora, postavljaju svog čoveka i objavljuju pobedu. Pošto je akcionarima poslata jasna poruka na čijoj je strani država, većina prodaje akcije na berzi plašeći se da će u protivnom ostati bez zarade, pa ponuda »Sofarme« ne uspeva. U narednih nekoliko dana, bugarska kompanija pokušava da objasni javnosti i vlastima u Srbiji da je prevarena i da su povezana lica zloupotrebila proceduru, međutim ubrzo dižu ruke.
Nakon što se prašina slegla, maja 2006. godine Kostić prenosi na Stefanovića svoje akcije »Srboleka«, čime ovaj stiče ukupno 49%. Na zahtev malih akcionara koji nisu prodali akcije novembra 2005. godine, Komisija za hartije od vrednosti utvrđuje da je ovom transakcijom prekršen Zakon o preuzimanju akcionarskih društava, i nalaže Stefanoviću da proda akcije koje je kupio od Kostića. Međutim, iako je u međuvremenu postalo jasno da je Kostić kupovao akcije »Srboleka« samo da bi pomogao Stefanoviću da spreči preuzimanje, nije pokrenut postupak u kojem bi se utvrdile ove činjenice i kaznili krivci. Stefanović je izvršio nalog Komisije za hartije od vrednosti i decembra 2007. godine prodao akcije koje je kupio od Kostića, ovog puta firmi »Invej« Predraga Rankovića-Peconija.
»Srbolek« je danas na ivici propasti. Investicija u usklađivanje proizvodnje sa GMP standardima nije ni počela niti vlasnik planira da je sprovede, a račun preduzeća je blokiran. Broj zaposlenih je od 2005. godine sa 380 pao na 245. Radnici su tokom ove godine u dva navrata štrajkom iznudili isplatu zarada i pokretanje proizvodnje, a Trgovinski sud u Beogradu je na zahtev malih akcionara »Srboleka« 14. septembra doneo rešenje kojim se preduzeću nalaže da održi redovnu godišnju skupštinu, koju Stefanović već mesecima izbegava da održi. Razlog za to može biti opasnost da se ostali vlasnici »Srboleka«, koji zajedno imaju 51% akcija, udruže i preuzmu kontrolu nad preduzećem. Prethodnih godina radnici akcionari, u čijem posedu se još uvek nalazi 21% akcija, u više navrata su pokušavali da zajedno sa ostalim malim akcionarima (razni investicioni fondovi, sitni privatnici i sl.) postave novu upravu, ali su »spoljni« akcionari uglavnom izbegavali da se uključe u sukob između Stefanovića i radnika. Međutim, kako je preduzeće iz godine u godinu iskazivalo sve veće gubitke, krug akcionara nezadovoljnih menadžmentom počeo je da se širi i van kruga fabrike.

»Trudbenik gradnja«, Beograd

Kombinat montažne gradnje »Trudbenik« stavljen je januara 2005. godine na restrukturiranje, koje je izvršeno tako što je preduzeće svu svoju imovinu prenelo na novu firmu, d. o. o. »Trudbenik gradnja«, a zatim je tu firmu prodalo na aukciji marta 2008. godine »Monteri« d. o. o. iz Beograda, čiji je vlasnik visoki funkcioner Demokratske stranke Dragan Kopčalić. Umesto da obezbedi kontinuitet proizvodnje u »Trudbeniku«, Kopčalić je na »Trudbenikovom« zemljištu u Krnjači, na dunavskoj obali odmah naspram Miškovićeve i Bekove Luke »Beograd«, započeo gradnju nelegalnog objekta, u susret legalizaciji koju priprema Vlada Srbije. Za samo godinu dana broj radnika u »Trudbeniku« je opao sa 497 na 147 (istina, nisu svi ostali bez posla – 130 radnika je ustupljeno »Monteri« na godinu dana, ali se njima sada preti otkazima ukoliko u »Monteru« ne pređu za stalno), a poslovi su potpuno zamrli. Između ostalog, 27 radnika dobilo je otkaze zbog toga što nisu pristali da se isele iz »Trudbenikovog« samačkog hotela u Ulici Jurija Gagarina, jednoj od nekretnina sa kojima gazda ima velike planove. Stanari samačkog hotela koji još uvek nisu dobili otkaze svejedno žive bez ikakvih prihoda, jer im gazda svakog meseca od ličnog dohotka odbija kiriju u visini cele plate.
»Trudbenik« je samo jedan primer uobičajene prakse u srpskoj privatizaciji da se

preduzeće koje u svom vlasništvu ima vredne nekretnine proda jeftino pod izgovorom finansijske dubioze, a da novi vlasnik potom ugasi proizvodnju, ostavi radnike bez posla i uđe u posao sa nekretninama. Povrh svega, ugovor o prodaji »Trudbenik gradnje« nije potpisala Agencija za privatizaciju, već je to učinio KMG »Trudbenik«, a Agencija se u Ugovoru navodi samo kao punomoćnik prodavca, što je v. d. direktora Agencije Vladislav Cvetković prilikom razgovora sa predstavnicima sindikata koristio kao objašnjenje zbog čega ne može da kontroliše izvršenje ugovornih obaveza. Cvetković, međutim, nije objasnio zbog čega je KMG »Trudbenik«, koji po Uredbi o restrukturiranju bez saglasnosti Agencije nije smeo da donosi odluke koje se odnose na

 
Umesto da obezbedi kontinuitet proizvodnje u »Trudbeniku«, Kopčalić je na »Trudbenikovom« zemljištu u Krnjači, na dunavskoj obali odmah naspram Miškovićeve i Bekove Luke »Beograd«, započeo gradnju nelegalnog objekta, u susret legalizaciji koju priprema Vlada Srbije
»sticanje, povećanje ili smanjenje učešća u kapitalu drugog subjekta«, potpisao ugovor o prodaji koju je de facto izvršio njegov »punomoćnik«, Agencija za privatizaciju. Objašnjenje nije ni potrebno, sve je jasno iz činjenice da je Agencija sebi pribavila birokratski izgovor da dozvoli kršenje zakona i ugovora u privatizaciji »Trudbenika«.
To rade Agencija za privatizaciju i novi vlasnici. Šta, međutim, radimo mi?
Nakon junskog štrajka u kojem su iznudili zaostale zarade, oko 140 radnika »Trudbenika« je 24. avgusta sa tri građevinske mašine blokiralo kapiju preduzeća, zahtevajući raskid kupoprodajnog ugovora sa »Monterom«, potpisivanje kolektivnog ugovora, prestanak rasprodaje pokretne i nepokretne imovine preduzeća i povratak »Trudbenikovih« radnika koji su ustupljeni »Monteri«.
Posle mesec dana štrajkovanja i svakodnevnih protesta ispred Ministarstva ekonomije, predstavnici Agencije održali su sastanke i sa Štrajkačkim odborom i sa vlasnikom »Montere«, predloživši da kontrolu poštovanja ugovora izvrši nezavisna revizorska kuća koju će angažovati KMG »Trudbenik«, kao prodavac »Trudbenik gradnje«; oko izbora revizorske kuće moraće da se saglase predstavnici obe strane. I Štrajkački odbor i »Montera« prihvatili su predlog.
Nakon postignutog sporazuma, Kopčalić se oglasio saopštenjem za javnost u kojem je izneo da je u »Trudbeniku« »na delu sindikalni terorizam kojim se vrši pritisak na državne institucije i na samu kompaniju kako bi se otela imovina koja je pošteno plaćena« (Beta, 22. septembra 2009, »Vlasnici Trudbenik gradnje: Na delu sindikalni terorizam«).
Iako je od sporazuma o načinu kontrole prošlo već mesec dana, revizorska kuća još uvek nije izabrana.
* * *
Svetska ekonomska kriza je naterala najmoćnije države sveta da preispitaju temeljne principe na kojima počivaju njihove ekonomije, principe koji su do juče važili za oslonac stabilnosti i prosperiteta. Politički i finansijski moćnici u Srbiji još uvek brinu isključivo o očuvanju sistema na kojem se temelji njihova neograničena moć, centralizovanog i korumpiranog sistema koji je već decenijama uzrok stalnih kriza i neprekidnog
propadanja. Ukoliko se sami ne izborimo za svoja radna mesta i za pravo da sami, nezavisno i odgovorno, odlučujemo o svojim životima i o pitanjima od javnog interesa, vlast nam sigurno neće izaći u susret. Uspesi radničkih borbi u »Jugoremediji«, »Zastavi elektro« i »Ravanici«, kao i oni uspesi koji nas tek očekuju, ostaće trajno ugroženi ukoliko
  
politika privatizacije ne uvaži iskustva radnika i malih akcionara kojima je pošlo za rukom da, uprkos ogorčenom otporu vlasti, spreče sunovrat svojih fabrika, sačuvaju i unaprede proizvodnju. Ova iskustva nas pre svega uče da je politička odgovornost prilikom donošenja odluka važnih za privredni razvoj mnogo izraženija na lokalnom nivou, gde su predstavnici vlasti najbliži građanima koji ih biraju. Štaviše, može se reći da je dosadašnje centralizovano odlučivanje o privatizaciji glavni razlog zbog kojeg je ona najvažnija, razvojna funkcija ovog procesa, praktično paralisana korupcijom. Ukoliko se lokalnim samoupravama ne omogući stvarna nezavisnost, vlasništvo nad otetom imovinom i ozbiljne nadležnosti u privredi i privatizaciji, i ukoliko se onima koji su odbranili i unapredili svoja preduzeća ne omogući da odlučuju o njihovoj budućnosti, onda od budućnosti možemo očekivati samo nove krugove kriza, sa nesagledivo tragičnim posledicama.
U Zrenjaninu, 15. oktobra 2009. godine,
Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji (www.pokret.net)

Vlasnici »Trudbenik gradnje«: Na delu sindikalni terorizam

BEOGRAD, 22. septembra 2009. (Beta) – Beogradska građevinska kompanija »Montera« (»Monterra«) saopštila je danas da ne postoji ni jedan razlog za štrajk zaposlenih u preduzeću »Trudbenik gradnja« čiji je ona vlasnik.
»Na delu je sindikalni terorizam kojim se vrši pritisak na državne institucije i na samu kompaniju kako bi se otela imovina koja je pošteno plaćena«, navedeno je u saopštenju »Montere« povodom protesta grupe radnika »Trudbenik gradnje« koji štrajkuju od 24. avgusta.
»Montera« je u martu 2008. godine kupila 100 odsto udela KMG »Trudbenik« u preduzeću »Trudbenik gradnja« za 580 miliona dinara. Grupa zaposlenih u »Trudbenik gradnji« zatražila je juče od Agencije za privatizaciju raskid kupoprodajnog ugovora navodeći da kupac nije ispunio ugovorene obaveze, ali je Agencija saopštila da za to nije nadležna i predložila je da nezavisna revizorska kuća ispita poslovanje preduzeća.
»Montera« ističe da je ispunila sve odredbe kupoprodajnog ugovora i o tome dostavila dokumentaciju, isplatila kupoprodajnu cenu i nijednog zaposlenog u »Trudbenik gradnji« nije proglasila tehnološkim viškom.
Otkaze su, kako je navedeno u saopštenju, dobili radnici koji su radili pod dejstvom alkohola, koji su na radnom mestu uhvaćeni u krađi ili su nezakonito raspolagali imovinom poslodavca, i oni organizuju štrajk i proteste.
Dodaje se da su podnete krivične prijave protiv pojedinaca koji nisu poštovali Zakon o štrajku, kao i protiv onih koji su u javnosti iznosili neistinite informacije o poslodavcu i time narušili njegov ugled.
»Pošto su ispunjeni svi zahtevi štrajkača koji se odnose na plate i odredbe Zakona o radu, u ovom trenutku ne postoji ni jedan razlog za nastavak protesta. Protestuju isključivo oni koji ne žele da rade, o čemu svedoči podatak da u kompaniji od 700 zaposlenih niko nije u štrajku, niti je ikad bio«, navela je »Montera«.
(Beta, 22. 09. 2009)

Pokret za slobodu: Optužba za terorizam je sramotna

BEOGRAD, 23. septembra 2009. – Beogradska građevinska kompanija »Montera« juče je u medijima objavila saopštenje u kojem optužuje za »terorizam« Štrajkački odbor »Trudbenik gradnje« zato što vodi štrajk sa zahtevom da se poništi kupoprodajni ugovor.
U Štrajkačkom odboru »Trudbenik gradnje« nalaze se predstavnici reprezentativnog sindikata u ovom preduzeću i nije dopustivo da ih bilo ko, kao legalne predstavnike radnika, vređa i neosnovano optužuje koristeći sredstva javnog informisanja.
Štrajkački odbor »Trudbenik gradnje« zahteva kontrolu kupoprodajnog ugovora jer smatra da ga je »Montera« prekršila. Jedan takav zahtev je legalan i legitiman i u njemu ne postoje nikakvi elementi terorizma.
Zahtevamo da se državni predstavnici što pre oglase i osude neosnovano vređanje naših sugrađana od strane kompanije »Montera«.
Zahtevamo da uprava kompanije »Montera« prestane da vrši pritisak na radnike koji vode zakonit štrajk i što pre uputi izvinjenje Štrajkačkom odboru »Trudbenik gradnje«.
Smatramo da je ovakav rečnik nedopustiv u jednom društvu koje pretenduje da bude demokratsko. Zato zahtevamo od medija da više ne prenose ovakve neosnovane kvalifikacije koje samo doprinose sve većoj tenziji u našem društvu.
Podsećamo još da se Štrajkački odbor »Trudbenik gradnje« 20. septembra pridružio Koordinacionom odboru radničkih protesta, koji još čine Štrajkački odbori »Zastave elektro« iz Rače, »Srboleka« iz Beograda, »Ravanice« iz ]uprije, TK »Raška« iz Novog Pazara, »Šinvoza« i BEK-a iz Zrenjanina.
Radnici »Trudbenik gradnje« su u štrajku od 24. avgusta 2009. godine a glavni zahtev protesta je raskid kupoprodajnog ugovora sa »Monterra« d. o. o. zbog kršenja odredaba vezanih za prava iz radnog odnosa.
U Beogradu, 23. septembra 2009.
Pokret za slobodu

 
Tranzicione teškoće Srbije
1 - 30. 11. 2009.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2009