Kad god se sa visokih stubova spoljne politike – između Pekinga i Vašingtona, Brisela i Moskve, a s uporištem u podržavanju Irana i Severne Koreje koji su se našli u deklaracijama osude od strane Evropske unije zbog drastičnog kršenja ljudskih prava – spusti na zemlju, Srbija se redovno suoči sa problemom kvarenja susedskih odnosa u regionu.
Nakon što je proterala makedonskog ambasadora, jer je ta zemlja priznala nezavisnost Kosova, Srbija se priprema na sledeći potez »slatke osvete«. Parlamenti u Prištini i Skoplju ratifikovali su sporazum o demarkaciji granice Kosova sa Makedonijom. Reč je o dugo pripremanom potezu uz izrazite pritiske međunarodne zajednice jer, kako se ocenjuje, demarkacija granica nužna je za bezbednost regiona. Kako i priliči obrnutoj logici srpske spoljne politike, upravo su takvi potezi za nju »faktori nestabilnosti«. Razlog tome je neuklapanje u »našu« izmišljenu stvarnost, u kojoj se za potrebe unutrašnje-političkih prilika »baškare« nosioci projekta odbrane Kosova, kao prioritetnog cilja s nekog drugog para šina a ne onog na kojima bi trebalo da je voz koji vozi ka članstvu u EU.
Na vest da su Makedonija i Kosovo rešili jedan bitan problem u evropskim integracijama i uspostavljanju dobrosusedskih odnosa, mlađani ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je istakao kako je ova odluka Makedonije nanela udarac odnosima Beograda i Skoplja »u trenutku kada su oni, na inicijativu Srbije«, počeli da se popravljaju, posle prošlogodišnje odluke da se prizna jednostrano proglašena nezavisnost Kosova. »Nema nikakvog smisla pregovarati o granici Srbije sa bilo kojim drugim entitetom, sa bilo kojim drugim sagovornikom, osim sa Vladom Republike Srbije u Beogradu. Svi oni koji žele da govore o granici, moraće na kraju da dođu u Beograd i da razgovaraju sa jedinim pravnim, legitimnim sagovornikom, kada je reč o granici Srbije, a to je demokratski izabrana Vlada Republike Srbije«, poručio je Jeremić građanima Srbije.
Zbog čega građanima Srbije a ne makedonskoj vladi? Jednostavno rečeno, jer Srbija nema na raspolaganju nijedan instrument koji bi mogla da upotrebi da pogorša građanima Makedonije budućnost zbog ovakvog poteza njihovih vlastodržaca. Za svaki potez koji bi preduzela, srpska vlada bi morala da građanima Srbije položi račun o njihovoj svrsishodnosti. Drugim rečima, da li su oni u skladu sa interesima građana. Srbiji su na raspolaganju samo ekonomske i trgovinske mere, koje bi se zbog članstva u CEFTA zapravo odrazile upravo na životni standard sopstvenih građana. Da ne govorimo o tome da bi takve mere naišle na oštru reakciju EU za koju je demarkacioni sporazum Kosova i Makedonije od ključne važnosti za stabilnost regiona.
Možda bi trebalo da predstavnici vlasti raspišu referendum, pa da se vidi jasno da li građani osećaju bilo kakvo zadovoljstvo u samokažnjavanju, zato što je Makedonija potpisala sporazum o demarkaciji granice sa Kosovom. Pretpostavka je da bi tada i Jeremiću laknulo, jer bi konačno prestao da vodi ljutu diplomatsku bitku mlataranjem pesnicama u prazno.
Politika evropske integracije Srbije kroz prizmu izveštaja Evropske komisije beleži jedan jedini pozitivni trend – verbalno decidirana opredeljenost Vlade za priključenje Srbije Evropskoj uniji. U poređenju sa vladama Vojislava Koštunice, napredak je svakako uočljiv. I u tome je poenta. Na kraju će i Jeremić i predsednik Tadić i cela ekipa s ovdašnje političke scene morati da prestanu da koče voz na onom paru šina prioriteta spoljne politike, koji ima smer ka Uniji.

	Snežana Čongradin