Bosna i Hercegovina

Koliko je iskrena međunarodna zajednica

Četrnaest godina posle Dejtonskog sporazuma, međunarodna zajednica, koja je zaustavila rat u Bosni i Hercegovini i nametnula mir zaraćenim stranama, došla je do zaključka da se unutrašnje uređenje zemlje mora promeniti. Prema SAD i zemljama EU, kao i ostalim članicama Saveta za sprovođenje mira, ključ svih problema u BiH je nepostojanje efikasnog sistema državne uprave i odgovornosti izabranih organa vlasti. Da bi promenili situaciju koju mnogi u poverljivim izveštajima označavaju kao beznadežnu, predstavnici međunarodne zajednice okrenuli su se starom receptu: u vojnom kampu Butmir, pored Sarajeva, kreirana je atmosfera pregovora u restriktivnom okruženju, nalik bazi Rajt-Paterson, umesto poslovično preduzimljivog Ričarda Holbruka, trenutno angažovanog u Avganistanu i Pakistanu, tu je novi zamenik državnog sekretara SAD Džejms Stajnberg, aktiviran je i bivši evropski izaslanik Karl Bilt, sada na poziciji predsedavajućeg Saveta ministara EU, a nekadašnji predstavnici zaraćenih strana zamenjeni su »Bajdenovom osmorkom« (adekvatno sastavljenom neformalnom grupom). Prvi sastanak održan je početkom oktobra. Drugi sastanak, održan 11 dana kasnije, doneo je onaj poznati osećaj propalih napora koji samo u Bosni možete sresti.
Međunarodna zajednica, u svojoj mudrosti, predložila je promene bosansko-hercegovačkog ustava kojima bi se povećao broj poslanika u parlamentu, birao predsednik BiH i dva potpredsednika, a brojna ovlašćenja sadašnjeg tročlanog predsedništva bila bi preneta na vladu, odnosno Veće ministara BiH. Prema detaljima predloga koji su izašli u javnost, takozvano entitetsko glasanje, pravo poslanika manjeg entiteta, Republike Srpske, da u drugom čitanju u parlamentu BiH blokiraju donošenje zakona ukoliko smatraju da bi on štetio interesima jednog od naroda (to jest srpskog), koje se smatra glavnim razlogom blokade institucija i zakonodavne reforme, opstalo je u izmenjenoj formi i u manjem broju pitanja. Amerikanci su utvrdili da nije trenutak da se ono ukida. To ipak nije odobrovoljilo lidere Srba, a dodatno je obeshrabrilo lidere Bošnjaka i Hrvata. Lideri Bošnjaka, Haris Silajdžić i Sulejman Tihić, smatraju da su Srbi ponovo nagrađeni zbog protivljenja jedinstvu BiH. Lideri Hrvata, Dragan Čović i Božo Ljubić, setili su se da je prudskim dogovorom bosansko-hercegovačkih političara, koji je jedno vreme podržavala međunarodna zajednica, bilo predviđeno stvaranje četiri regije, od kojih bi u jednoj Hrvati činili većinu, što je dosta blizu njihovog sna o trećem entitetu, a butmirskim predlogom se Hrvati, kao najmalobrojnija etnička grupa, dodatno marginalizuju. Lideri Srba, Milorad Dodik, Dragan Čavić i Branislav Borenović, koji zamenjuje Mladena Ivanića, proglasili su butmirski predlog konačnim krajem onoga što se zove Dejton i optužili Tihića i Silajdžića da hoće sve da im uzmu. Osmi član »Bajdenove osmorke«, Zlatko Lagumdžija, ocenio je predlog međunarodne zajednice kao dobru polaznu osnovu za razgovore.
Naravno, sve ove tvrdnje treba uzeti sa rezervom. Međunarodna zajednica jeste izložila predlog »Bajdenovoj osmorki«, ali ne s namerom da se o njemu razgovara duže od par sati. Ni u jednom trenutku nije pomenuto da bi se o promenama bosansko-hercegovačkog ustava mogla voditi javna rasprava. Cilj međunarodne zajednice nije da se odgovornost izabranih organa vlasti stavi na proveru, već da se dogovorom u uskom krugu, po ugledu na Dejton, suštinski izmene okolnosti i pravila igre. U tom smislu, iluzorno je govoriti o nagradama za jedan ili drugi narod. Silajdžić i Tihić su možda mislili da će Dodik, Čavić i Borenović biti nagrađeni. Čović i Ljubić zaboravili su čitavu istoriju nastojanja Hrvata da dođu do svog entiteta u BiH i svakog neuspeha koji su pretrpeli u tom procesu, ne zbog činjenice da su malobrojni, već zbog toga što su svoje težnje za posebnim entitetom uglavnom iskazivali kroz konzervativne, antidemokratske nakane koje su s vremena na vreme imale oblik mafijaških urota, zbog čega je Čović morao odstupiti sa mesta člana bosansko-hercegovačkog predsedništva. Dodik, Čavić i Borenović postali su militantni čuvari Dejtona onog trenutka kada je postalo jasno da će njegova promena biti poziv za novu distribuciju pristupa javnim prihodima, nikako pre toga. Otvorenost srpskih lidera za mogućnost ustavnih promena u BiH ide logikom da oni podržavaju sve što se dešava u komšiluku i ne zadire u njihove nadležnosti i privilegije.
Krivac, na neki način, jeste međunarodna zajednica. Pre deset godina, u Republici sam napisao da je mir u BiH nametnut vojnom silom, a finansiran inflacijom državnih položaja. Sistem uprave sa tročlanim predsedništvom, Većem ministara, dvodomnim parlamentom, dva entiteta, deset kantona i stotinak opština napravljen je tako da svako bude predsednik, ministar, poslanik na jednom od nivoa nadležnosti ili može da se nada tome u narednom mandatu. Međunarodna zajednica je od starta znala da takav sistem ne može rezultirati efikasnošću, jer to nije ni bila ideja. Predstavnicima triju naroda dati su državni položaji koji su utolili njihovu potrebu za dominacijom i uticajem, a stvarna vlast bila je u rukama predstavnika međunarodne zajednice, takozvanog Visokog predstavnika ili Vicekralja, kako ga je doživljavala britanska javnost koja ima iskustva sa kolonijalizmom.
Nevolja sa Visokim predstavnikom i njegovim saradnicima je što je na njima bila i odgovornost za uspeh eksperimenta u BiH, a oni nisu odgovarali ni građanima BiH ni građanima zemalja iz kojih su dolazili. Pozicija u Sarajevu predstavljana je kao neka zaslužena sinekura pred penziju ili mesto guvernera na udaljenom ostrvu. Još je na kraju mandata britanskog političara Pedija Ešdauna postalo jasno da međunarodna uprava u BiH nema nikakvog smisla, jer šta god da Visoki predstavnik i njegovi saradnici radili, stanje u zemlji se ne popravlja. Umesto Ešdauna poslat je Kristijan Švarc-Šiling, vremešni nemački političar poznat po dremanju na sastancima. Švarc-Šilinga je zamenio Miroslav Lajčak, mladi diplomata iz Slovačke, koji se povukao čim je dobio ponudu za ozbiljnu dužnost u Bratislavi. Sada funkciju Visokog predstavnika obavlja Valentin Incko iz Austrije, čija je politička težina verovatno najmanja od uspostavljanja te funkcije.
Kako je neko baš u njegovom mandatu odlučio da menja kompletnu trigonometriju uticaja u BiH, ostaje nejasno. Udaljeni posmatrači bi mogli pomisliti da iza ovog pokušaja stoji želja da se Bosna prikaže manje perspektivnom nego što jeste.

	Bojan al Pinto-Brkić