Nakon simboličnog »resetovanja« odnosa s američkom supersilom, došlo je vreme za sličan ritual sa bivšim drugim polom svetske ravnoteže. Pravac tog kretanja je, međutim, suprotan onome koji nas je vodio dalje od dobrih odnosa sa Rusijom od kojih smo se, u naletu euforije konačnog oslobađanja Evrope od ruskog uticaja, ogradili nakon pada berlinskog zida, saučestvujući, na primer, sa izbacivanjem ruskog jezika iz škola i menjanjem imena ulica koje su podsećale na ruske vojnike. Kako su, pored toga, i polazne tačke ka ta dva suprotna krajnja cilja na različitom odstojanju od njih, zamisao održavanja ravnoteže već se čini kao krupniji zadatak. Nejasno je, međutim, do koje mere će naše društvo, sa zastupnicima javnog interesa kakve ima na raspolaganju, i crkvom kao četvrtom »granom vlasti«, biti doraslo situacijama u kojima bi moglo da se nađe, ukoliko bi stvari krenule po nekom lošijem scenariju, a naročito onda kada bi spoljna politika bila oslonjena još i na preostala dva, od ukupno »četiri stuba spoljne politike« kojima se teži – Kina i Pokret nesvrstanih.
Dovoljno je zamisliti šta bi bilo kada bi Rusija i SAD došle u situaciju da se ne slažu oko nekog bitnijeg političkog pitanja. I koliko bi u takvoj situaciji vredela naša proklamovana neutralnost, koja bi to bila, ali samo u odnosu na NATO.
Bilo kako bilo, buka oko posete se stišava, snajperisti su se povukli sa gradskih krovova i stotinu truba je utihnulo, i polako na videlo izlaze prvi rezultati »istorijske posete« predsednika Rusije. O dogovorenoj pozajmici će se tek razgovarati, a politička podrška koju Rusija pruža borbi protiv nezavisnosti Kosova će izvesno zavisiti od novih svetskih

sistema evropskog kontinenta, kaže Medvedev, bio bi nezavisan od ekonomije. Takav sistem bi, lako je pretpostaviti, morao da bude zasnovan na nekoj drugoj, dovoljno jakoj vezi koja bi na okupu držala one zemlje koje bi u njemu učestvovale. Jača od ekonomske veze, kod crkve na primer, je duhovna veza koja postoji između naroda.
Medvedev je i počastvovan najvišim odlikovanjem SPC. Pre njega, tu čast su imali čak i ljudi sa poternica, poput Bogoljuba Karića, Slobodana Radulovića iz C marketa, te čuvenog vlasnika cele Srbije Milorada Miškovića, patriote i košarkaša Vlade Divca, uz neizbežno prisustvo Emira Kusturice.
Međutim, krater u budžetu Rusije treba hitno zalečiti, a Srbija je jednom već pokazala koliko je spremna da plati političku podršku. Da stvari stoje drugačije, nikada ne bi ustupila NIS ruskoj državnoj kompaniji, stavljajući tako pod njenu indirektnu kontrolu gotovo četvrtinu državnog budžeta. Zauzvrat, zadovoljila se neobavezujućim ekonomskim obećanjima i onim čega Rusija ima u izobilju – političkom podrškom. Srbiji do sada još niko nije osporio pravo da se bori protiv nezavisnosti Kosova, pa Rusija mirno može taj spoljnopolitički kapital da prerađuje u ekonomski. U tom kontekstu je, onda, jedino logično shvatiti i izjavu ruskog ministra za vanredne situacije Šojgua, koji je rekao da bi najveći deo kredita (ukoliko bude odobren) bio potrošen na »radove koje bi izvodile ruske kompanije«. Zbog toga je važno znati i to da je ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Konuzin, tokom proleća bez uvijanja izjavio da ne treba zaboraviti jednu činjenicu da samo Rusija može da bude »strateški partner« za Srbiju – ali ne i obrnuto.
Ako je tako, i referendum zvuči kao dobar pokušaj utvrđivanja bar teoretske mogućnosti da Srbija ikada postane zemlja koja je u sistemu bezbednosti zemalja EU.
I SAD su razmenjivale spoljnopolitički kapital sa Rusijom kada su, prilikom nedavne posete državne sekretarke Hilari Klinton Moskvi, obećale da će prestati sa kontinuiranim kritikovanjem demokratije u Rusiji, a sve sa željom da je pridobiju za svoje planove za rešavanje iranske nuklearne krize. Pored toga, ruske novinske agencije su, onog dana kada je Medvedev bio u Srbiji, objavile vest da je ta zemlja pala čak na 153. mesto na skali poštovanja novinarskih sloboda u zemljama sveta, u izveštaju koji je sastavila organizacija Reporteri bez granica.

	Matja Stojanović