Peripetije s vrednostima

O vrednostima malo ko ne govori. Više od drugih pominju ih političari. Šereti bi rekli da se svako češe tamo gde ga svrbi. Dosetke su nam, pak, od male koristi za razumevanje zbivanja u kojima vrednosti imaju svoje mesto. Neće nam pomoći ni, inače uobičajeno, vajkanje kako se pojedine vrednosti, čak čitavi sistemi menjaju, pa i nestaju, a novi će tek da nastanu. Trud da pravimo opširne skale bivših, sadašnjih ili budućih sistema vrednosti može biti hvale vredan, a da nam malo kazuje šta se stvarno događa. Inače, nije odveć teško da zapazimo gde i kako vrednosti postaju važne u konkretnim situacijama i tim putem ćemo poći.

Nije baš ugodno reći da je ljudski život bezvredan. U izvesnim situacijama, kroz koje prolazimo, konkretan život pojedinaca, velikih grupa, čak čitavih naroda biva ugrožen. Možemo zapaziti, recimo, da su, u ime opstanka nacije, ljudi spremni da žrtvuju i vlastiti život, kao i da uništavaju život drugih ljudi. Naime, kada se proglasi da je nacija u opasnosti, pojedinačni život sve manje vredi, a uzdiže se, kao neupitna, vrednost »organske zajednice« savremenika, predaka i potomaka. Što se ugroženost vlastite nacije smatra većom, tim se manje ceni život pripadnika druge nacije. Posvećenjem cilja, sva sredstva izgledaju dopuštena: nasilje, ubijanje, pljačkanje, proterivanje... Pojedinačni život izgleda potpuno bezvredan. Sve to mogli smo neposredno da vidimo tokom minulih ratova i u njihovim tragovima sve do naših dana.
Slično biva i u vreme tranzicije. Ona izgleda kao surova borba za opstanak. I za nju se traži izvesno opravdanje. Smatra se, tako, da je usled delovanja »nevidljive ruke« tržišta neko u dobitku, a neko u gubitku, jedni opstaju, a drugi nestaju. Sve što se dešava izgleda kao delovanje apstraktnog principa, čak neke prirodne sile, a ne stvar izbora i odluke konkretnih osoba i određenih konstelacija moći. I opet se potežu vrednosti. Dok se držalo da je komunizam apsolutna vrednost, svašta je pravdano svetlom budućnošću, a otkako se na najvišem vrhu skale vrednosti našao kapitalizam, svašta se pravda budućom opštom srećom. Kao zaklon za mnoge dramatične peripetije, nudila se državna ili društvena svojina, bez ikakve stvarne odgovornosti glavnih aktera za njeno sticanje i korišćenje. Sada se sve pokriva svetošću privatne svojine, opet bez elementarne konkretne odgovornosti onih koji njima rukuju. Otuda sve izgleda kao puka borba za goli život. Ništa ne pomaže to što je očigledno da jedni odmah hitro grabe svoju sreću, dok ostali moraju da je odlažu u nedogled, računajući na neki iznenadni obrt ili dobitak u igrama na sreću. Stvari danas, doduše, izgledaju bolje nego u ranijoj tranziciji. Onda je politička sila i neposredno lišavala ljude života. Sada ljudski život na dužu stazu zavisi od anonimnih sila. U oba slučaja razmahuju se nagađanja o promenljivoj ratnoj sreći i o kretanju odnosa snaga u globalnim relacijama. I u najzabitijem selu omiljena su nadgornjavanja oko toga ko je jači, nama bliži i omiljeniji, Rus ili Amerikanac, Nemac ili Francuz.
I kao što u prikazima ratnih drama ima i humornih obrta, tako i u dramatici tranzicije srećemo i vedre prizore. Na primer, u najnovijem filmu Želimira Žilnika – »Stara škola kapitalizma« – surove scene prati i nastojanje jednog lika da unese i izvesne cirkuske veštine, što je, veli, naučio u vrhunskoj školi ruskih tajkuna a ovde samo prenosi bogata iskustva, i sumorna i vedra.
Zapleti i raspleti izgledaju, međutim, daleko ozbiljnije u najnovijoj knjizi Naomi Klajn, Doktrina šoka, koja je rezultat zamašnih i temeljitih istraživanja savremenih zbivanja u čitavom svetu. Prema glavnom nalazu ovih proučavanja, u krizama i ratovima ključnu ulogu ima ideologija neoliberalizma s apologijom sverešavajućeg privatnog preduzetništva i tržišta, kao apsolutizovanih vrednosti. Poput legendarne sile deus ex machina, nastupaju moćne korporacije sa svojim ekspertima i raznorodnim oružanim formacijama, mahom u privatnim aranžmanima, a pod »kapom« država koje formalno raspolažu legitimnom silom. I, umesto da se uspostavi izvesna ravnoteža, kriza i katastrofa postaju hronična boljka na koju se stavlja, kako se u nas u ovakvim prilikama veli, »ljuta trava na ljutu ranu« kao nezamenljivi isceliteljski melem.
Iz smutnih radnji nastaje i nešto očigledno. Uz vrtoglavo bogaćenje jednih teče sve veće siromašenje drugih, ne samo konkretnih ljudi već i čitavih naroda. Tu su peripetije s vrednostima izrazito burne, jer nije lako legitimisati sve što se zbiva. Ostavljajući po strani zanose bogatstvom i moći, podozrenja i zavisti, prezir i samilost prema sirotinji, postoji nešto što nije sporno. Naime, sve dublje raslojavanje društva, bez obzira na razna ideološka i politička pokrića, proizvodi sve rigidnije strukture, i u nacionalnim i u globalnim razmerama, koje su podložne stalnim potresima i lomovima. U takvim okolnostima je inače legitimne razlike u vrednosnim orijentacijama, ideologijama i politikama sve teže rasplitati u duhu slobode i demokratije. Izgleda kao da se zatvara krug. Sila izaziva silu, teror – terorizam. Spas se ukazuje samo jačima i bogatijima, kao najsposobnijima u borbi za opstanak. A oni manje moćni i vešti izgledaju kao suvišni ljudi čiji je nestanak neminovan i nevažan. Prisetimo se, totalitarizam u minulom veku nadolazio je upravo s ideologijom razdvajanja superiornih i inferiornih, tako što su oni prvi doslovno uništavali one druge, prema nekakvoj vrednosnoj osnovi kroz raznoliku ideološku i političku operacionalizaciju. Bilo da se masovna stradanja tumače kao radikalno ili banalno zlo, o čemu je uverljivo pisala Hana Arent, u svakom slučaju je nekakvo zlo s kojim se suočavamo i u ovom veku, kao sa nekakvim novim, mekšim koloritnim – totalitarizmom.

Dabome, krug dramatičnih zbivanja ne mora biti fatalno zatvoren. Može biti i otvoren. Uz dužnu pažnju prema svetskim zbivanjima, usredsredimo se na dešavanja u vlastitoj zemlji, dakako, u okviru naše teme.
Ne upuštajući se ovom prilikom u to zašto i kako je jedna vrednosna orijentacija pobedila, ne možemo da previdimo razna suprotstavljanja da ta pobeda bude trajna, čak večna. Iz dugotrajnog otpora onome što se naziva Miloševićev režim ukazala se, u jednom trenutku, 2000. godine, i mogućnost reza jednog toka koji je izgledao fatalno nepromenljiv. Očekivalo se da će, kako se tada govorilo, »probuđene energije« otvoriti proces promena u znaku vrednosti slobode i demokratije. Šta će od toga biti, danas nije izvesno. Mada postoje različita gledišta o tome gde smo sada, za mnoge nije sporno da je sadašnji trenutak problematičan.
Umesto istorijskom rezu, pažnja se mahom posvećuje paušalnom tumbanju vrednosti. To se dešavalo i ranije a ne samo danas. Milošević je, primerice, važio čas kao »balkanski kasapin«, čas kao »garant mira«, spasilac ili upropastitelj nacije. Karadžić i Mladić važe i kao nacionalni junaci i kao ratni zločinci. Arkan čas izgleda kao srpski vitez, čas kao kriminalac. Četnički vojvoda Šešelj i kao »prkosni srpski junak« i kao sirovi lakrdijaš, mučenik »haškog kazamata« i žrtva ubrzane gojaznosti u tom istom zatvoru, kao jedna od najumnijih srpskih glava, sa preko stotinu objavljenih knjiga, i kao opaki šarlatan. Njegov višegodišnji zamenik, takođe vojvoda, Tomislav Nikolić, samog sebe lišava ratničkog oreola i pravda se da je na ratištu radio u kancelariji, nije ubijao nego je »mrčio papir«.
Preokreti u vrednovanju pojedinih likova izgledaju kao puki folklor, čak i zabava, dok su neki vrednosni preokreti dublji i dalekosežniji. Pomenimo samo odnos prema fašizmu. Dugo se smatralo da je antifašizam jedan od trajnih oslonaca vrednovanja celokupne novije istorije Jugoslavije i Srbije. Odnedavno, u sklopu apsolutne negacije svega što se naziva komunizmom, buja antiantifašizam. I nisu na delu samo privatni izlivi divljenja Hitleru i njegovim sledbenicima, čega ima diljem sveta, nego se i javno veličaju četnici, ljotićevci i nedićevci. Uz razne konkretne zločine, ignoriše se činjenica da su se na samom kraju Drugog svetskog rata, u proleće 1945. godine, okupili u Istri, voljni da nastave rat – protiv saveznika. Takav naum blagoslovio je vladika Nikolaj Velimirović koji je nedavno proglašen za sveca SPC. Izmišlja se i postojanje dva antifašistička pokreta, i četničkog pored partizanskog. Pod Koštuničinom vladom oni su u boračkim pravima i zakonski izjednačeni. Prvima se spomenici ruše, drugima podižu, ulice i trgovi menjaju nazive. Istorija se bezobzirno prepravlja, i »mangupskim radnjama«, kako zapaža naša istoričarka Dubravka Stojanović. Čini se da srazmerno odustajanju od promene sadašnjosti ka boljoj budućnosti buja promena prošlosti, ne samo nedavne. Razne vratolomije mogu izgledati i zabavno da nije na delu nešto što i nije baš beznačajno, a što istoričarka Olivera Milosavljević s dobrim razlozima vidi kao »normalizaciju fašizma«. Odnedavno je hit-tema traganje za grobom sve popularnijeg četničkog vođe Dragoljuba Draže Mihailovića koji pretiče i nekada do nebesa veličanu figuru Josipa Broza Tita. Licitira se sa grobnicama žrtava komunizma, a potiskuju iz vidokruga masovne grobnice žrtava nedavnih ratova. Svakako, zločini svih su kažnjivi, i više je nego problematično, ne samo s vrednosnog stanovišta, jedne potencirati a druge prećutkivati.
Vratimo se u sadašnjost. Zapitajmo se da li je, umesto očekivanog stvarnog istorijskog reza, raspetljavanja onih čvorova koji dave ljude, odrezana želja za katarzičnim rezom? I šta je bilo s onom nekada hvaljenom probuđenom energijom za ličnu i zajedničku slobodu i za svim onim što se podrazumeva pod normalnim životom? Mnogi znaci ukazuju na potiskivanje i malaksavanje nade u pozitivne promene, mada nije ostalo baš sve isto kao pre. Uz izvesne boljitke, primetni su i novi tmurni oblaci. Pod firmom kohabitacije udružuju se i oni sa suprotnim vrednosnim orijentacijama, i doskorašnji ljuti protivnici iz nekadašnje vlasti i opozicije. Povremene žestoke svađe i afere svršavaju često kao operete s igrom i pevanjem. Nad neugašenim žarištima tragedija buja vašarište. Da li je sve gotovo ili tek počinje, kako poručuju grafiti s beogradskih ulica? Imamo li izbora?

S izborima je povezana verovatno najveća peripetija oko vrednosti. Pretendenti na vlast poriču bezmalo svaku vrednost ljudima na vlasti, samoj vlasti i njenim rezultatima. A oni na vlasti se zaklinju u svoja vrednosna opredeljenja i obećavaju da će ih se držati samo ako što duže ostanu tu gde jesu.
Po svemu sudeći, na delu nešto zakonomerno. Kada se ne ostvare očekivanja da izbori za ustavotvornu skupštinu postignu najširi konsenzus o temeljima i okvirima države i društva (o čemu se u Republici već godinama piše), onda se dospe do »Kosovskog ustava« na prepad, i svega što potom sledi. I opet se, kao u kockarnici, žudi za vlašću i strahuje od njenog gubitka, požuruju se ili odlažu izbori. I sami izbori, kao civilizacijska tekovina koja pribavlja legitimnost vladajućem poretku, postaje sumnjiva pa i beznačajna vrednost. Sve slabija privreda, rastući privatni i javni dugovi, koji prete bankrotom i samoj državi, galopirajuće siromaštvo uz šljašteći luksuz, sistemska korupcija i strukturno nasilje, ukupno uzev, čine stvarnost rigidnom i pogodnom za poveće potrese. U takvim okolnosti teško je naći razborite i manje dramatične rasplete. Stoga ni izborne ponude nisu uverljive. Nameće se utisak da je najvažnije da jedni odu i drugi dođu. Pod parolom »kadrovi rešavaju sve« nude se novi spasioci od žigosanih upropastitelja koji su uoči ranijih izbora takođe nudili spasenje mnogih nevoljnika pa i čitave nacije. Razni »kadrovici« zapostavljaju sve druge poslove a opsednuti sobom lako se smuče i sebi i drugima generišući zamašniju mizantropiju.
Uprkos sumornim prilikama, i dalje su na političkoj sceni živopisni akteri koji ignorišu pamćenje birača i elementarne ljudske vrednosti. Tako, recimo, nekadašnji prvak radikala i ministar za informisanje u vreme kada su mediji kao malo kad stradali, Aleksandar Vučić, sada kao prvak SNS, opet u žaru političke borbe najavljuje »nedelju borbe protiv medijskog mraka« (RTS, 23. oktobar), računajući na masovnu podršku birača u preuzimanju vlasti. A Dragan Marković Palma, uzdignut kao kadar Arkanove stranke, koji je kao njen poslanik sa skupštinske govornice svojevremeno pozivao policiju, okupljenu na protestu na Trgu Republike, zbog odlaska jednog od njenih čelnika u Hag, da dođe i rasturi Skupštinu, sada, kao suvereni i raskomoćeni gradonačelnik Jagodine, poručuje: »Beograd ne može nikada da mi komanduje« (B 92), suprotstavljajući se zakonskim merama vlade za smanjenje broja »njegovih« lokalnih činovnika.
Dakako, ovde se ne bavimo karakterizacijom konkretnih ličnosti već njihovim javnim delovanjem i nekim opštijim pojavama. Tako pada u oči da se često računa s omrazom »kruga dvojke« i čitavog Beograda radi pridobijanja podrške u političkim obračunima. Recimo, u sve žešćim sudarima vojvođanskih autonomaša i srbijanskih centralista »leti perje« a da i jedni i drugi izbegavaju nešto bitno – vraćanje imovine lokalnim samoupravama koje su lišene 1995. godine – bez čega nema ni govora o razvoju civilnog društva, u koje se, inače, mnogi zaklinju.
No, vratimo se širem zbivanju. Na osobenosti naše sadašnje krize povremeno uverljivo ukazuje, i na stranicama Republike, sociolog Vesna Pešić, naročito rezultatima svojih

istraživanja refeudalizacije i zarobljavanja države. Sada uverljivo dočarava tok dešavanja, pod naslovom »Mrak u Srbiji neće biti slučajna pojava« (Vreme, 10. septembar). Povodom pretećeg porasta talasa nasilja prošlog meseca, povodom »Parade ponosa« i ubistva Brisa Tatona, javnost je bila izrazito uznemirena. I to ne samo uličarskim nasiljem već i »odnosom snaga« legalne sile države i svih ostalih oružanih formacija koje se procenjuju
		Foto: Vera Vujošević

brojnijim i jačim od onih prvih. O tome lucidno i resko piše novinarka Nataša B. Odalović: »Bris je stradao od srpske terorističke groteske... groteske u kojoj se smisao države rastače do besmisla, do bezdržavlja« (Danas, 2. oktobar). A kada nema države, nema ni legitimne vlasti, ona se zbilja »valja po kaldrmi« i kojekude, bez naročitog interesa za njenim vrednosnim pravdanjem. Primetna je, ipak, izvesna polarizacija.
I sam predsednik Republike Boris Tadić našao je za shodno da upozori na neprekinutu nit nasilja, od sadašnjeg, preko dešavanja devedesetih do fašizma.
Usledila je i silovita verbalna ofanziva. Jedan od njenih najborbenijih delova nalazimo na stranicama nedeljnika Pečat, pod uredništvom Milorada Vučelića, koji se u mnogim dosadašnjim situacijama dokazao kao plodan publicista i uticajan ideolog i političar, s veoma razgranatim komunikacijama i zavidnim poznavanjem kretanja snaga. Nakon serije recikliranih istupanja »najumnijih srpskih glava« (]osić, Bećković, Pavić i dr.) iz vremena nedavnog »intenziviranja situacije«, nižu se borbeni nastupi Slobodana Antonića protiv »linča zapadnih medija« (Pečat, 28. avgust), te napadi Vojislava Koštunice na DS kao glavnog krivca za propadanje srpske države do novog poziva »Srbi na okup!« (Pečat, 2. oktobar), da bi ubrzo usledio najjači udar bezmalo iz svih oruđa. U određenom žargonu reklo bi se da »imperija uzvraća udarac«.
Tematski broj Pečata (9. oktobar) posvećen je »vezi petooktobarskih događaja i današnjeg nasilja«, radi raskrinkavanja »pozadine političko-medijske kampanje protiv nasilja«. Redakcijski tim potpisuje tekst u kojem se nižu prizori kako bager ruši Beograd, mlate policajci, pali se RTS, tuku funkcioneri, pominju se i satanističke parade, paljevina Bajrakli džamije, pa i podmetnuti zločini u Sarajevu (ulica Vase Miskina i pijaca Markale), Srebrenica... Dalje, saradnik Branko Radun tvrdi: »Nasilje navijača se koristi kao izgovor za nasilje nad patriotskim grupama, organizacijama, partijama i intelektualcima«, kako bi se ugušio »potencijal saradnje navijača, nacionalističkih organizacija i patriotskih stranaka sa naraslim protestima ogorčenih žrtava propale tranzicije i svetske ekonomske krize«. Žurnalističkom žaru dodaje se i naučno punjenje. Sledi opširan intervju s istoričarem Dragomirom Anđelkovićem. Tu se sadašnja Vlada locira kao vrh »Druge Srbije«, koja pokorno sprovodi diktat Vašingtona, uključiv i nalog da se, pod izgovorom borbe protiv nasilja – zada udarac nacionalnim organizacijama i da se zastraše »mirni i tihi ljudi«, da se »slome žarišta otpora svođenju naše zemlje na nivo drugorazredne američke kvislinške tvorevine«. No, kuraži on ovaj front, »represija neće sprečiti bunt naroda«. Dočarava se oluja u kojoj i ovdašnji političari mogu biti pometeni, kao nekada moćni persijski šah Reza Pahlavi (Homeini se ne pominje). Sledi i nezaobilazni Antonić, koji je nedavno objavio pravi ideološki rat »Drugoj Srbiji«. Sada izoštrava metu napada, to su DS i Tadić, koji u već citiranoj niti nasilja previđa ono što čini »Druga Srbija«, fiksiraju se »žuti baroni« i »blazirani krug dvojke«. Sledi i presuda: sadašnja vlast koja gubi legitimitet, jer posle 2008, umesto ostvarenja izbornih obećanja, nameće svoj »totalitarni nazor celome društvu«. Odlučujući test biće ishod sve oštrijih sukoba oko statuta Vojvodine. Sudeći po svemu rečenom, sadašnjoj vlasti, krajnje negativno vrednovanoj, neminovno je »odzvonilo«, presuda je izrečena, predstoji egzekucija.
A šta stoji na drugoj strani? Primetni su, svakako, i načelni otpori nasilju. Kao što smo već pomenuli, povodom »Parade ponosa« dramatično je otvoreno pitanje ko je jači, legalna vlast ili bujne paralelne strukture. Pored javnih osuda nasilja, primetni su i javni protesti stotina pa i hiljada građana. Dakle, nije aktivna samo jedna strana. Umesno je, pak, pitanje ko s kakvom snagom ili silom raspolaže. Da li uopšte postoji realan front otpora nasilju, ima li u njemu ikakve dubine, trajnosti i odlučnosti? Ili je posredi samo prigodan gest na inače živopisnoj estradi, kako je već zapaženo, »samo predstava za oči Evropske unije« (Predrag Azdejković, Beton, podlistak Danasa, 20. oktobar).
Put do pouzdanih odgovora, dabome, nije jednostavan i lak. Teško je odgonetati, kako se to veli, ko kakve »poruke«, i vrednosne, kome upućuje. U proizvodnji javnog mnenja i inače ima mnogo tragova drevnog »gledanja u plećku« ili gonetanje raznih magova i vračara, da i ne pominjemo vešte mahere za razne oblike »psihološkog rata«. Nije sporno da se bilo šta može luksuzno upakovati i efikasno reklamirati. Ne bi bilo teško ni pokazati kako se sve, i najobičnija mizerija, može estetizovati. Veštine dizajniranja daleko su nadmašile ozbiljnije vrednovanje ljudskog bivstvovanja.
Reklo bi se, ipak, da lični izbor vrednosti ima prednost u odnosu prema učešću na političkim izborima, i da od toga i te kako zavisi poimanje i praktikovanje politike (i onih koji se zaklinju da ih politika ne zanima).
Zanimljiv je pokušaj reditelja i novog upravnika Ateljea 212, Kokana Mladenovića, da u pozorišni program unese izvesne inovacije kao podsticaj kritičkom prosuđivanju naših prilika. »Pokušaćemo«, kaže on, »da definišemo kako smo se obreli na ovoj stranputici istorije« (Politika, 27. septembar).
Ako je već teže proniknuti u burnu dinamiku interesa, ideologija i politika, i u razne vrednosti koje se tamo otkrivaju i skrivaju, verovatno je nešto lakše kritički preispitivati zbivanja u kulturi. U tom smislu izgleda nezaobilazno temeljito rasvetljavanje ne samo ne tako davnog obračuna vlasti s »crnim talasom u kulturi«, nego i uspona i zamaha raznolike slobode stvaralaštva i razvoja kulture sredinom prošlog veka, naročito u Beogradu.
Tek ako ne odustanemo od »rada na sebi«, kada lične vrednosti jasnije oblikujemo i javno izrazimo, kada odolimo raznim spoljnim moćima i moćnicima, i kada se ne zanosimo skrivanjem u zemlji ili bekstvom u svet, možemo pronaći pouzdan pravac ličnog i zajedničkog života.