nekadašnjim republikama, sada posebnim državama, sa težištem na prilikama u Srbiji. Čitanje ovih ogleda tek sada pruža uvid u skoro nepogrešivo predviđanje tokova događanja, velike kolektivne zanose i zablude, uzlete i neminovne lomove. Tepavčeva misao sem lucidnosti poseduje i jednu stalnu humanističku strepnju, a dragoceno uvek pokazuje kako bi trenutni vrednosni sistem, propagiran od političke nomenklature na vlasti, i pre 5. oktobra i posle, trebalo da bude s uzorom na ustaljene i proverene evropske vrednosti.
Mirka Tepavca vezuje za Zrenjanin prva visoka dužnost posle oslobođenja 1945. godine. U 23. godini postao je sekretar OK KPJ, dakle prvi čovek pobedničke vojske i Partije, koji ovde uspostavlja novu socijalističku vlast. (U ovom gradu mu se rodio i prvi sin!) Drugo podsećanje, daleko složenije i bolnije, odnosi se na hajku koja je odavde, kao njegove partijske baze (1973. godine), instruirana iz vrha Partije. U razgovoru je učestvovao i Dušan Duda Radaković, tih sedamdesetih godina i prvi čovek opštine, a prethodno i prvi čovek Opštinskog komiteta SKJ. Objasnio je da to nije započeto u Zrenjaninu, već su, u nemogućnosti da nešto racionalno navedu, od visokog partijskog zvaničnika Paška Romca dobili instrukcije da to treba da bude prosta kvalifikacija, da »Tepavac ne voli Tita!« Poznato je da je Mirko Tepavac zajedno sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović ekskomuniciran iz partijskog i društvenog života s etiketom »srpskog liberala«. Prijatno je bilo čuti Radakovića, da ga obuzima i sada stid zbog onoga što su činili.
Tepavac je ćutao dugo, od 1973. do 1991. godine. Počeo je da piše od te godine strmoglavog i krvavog raspada Jugoslavije. Veliko životno iskustvo, još veća etičnost, dugo samovanje i patnja rodili su mudrost ove nezaobilazne čitanke, kako za danas tako i za svaku budućnost.
A nakon istupanja Dušana Radakovića nekako se očekivala Tepavčeva reakcija. Ali, ne, Mirko je i ovo otćutao...

	S. G.