U četvrtak 27. avgusta u prostorijama knjižare »Službeni glasnik« u Knez Miloševoj ulici u Beogradu predstavljena je knjiga sabranih tekstova Mirka Tepavca, objavljivanih u periodu 1991–2008. u Republici, pod naslovom Države, državnici i stradalnici koju su zajedno objavili Zadruga Res publica i »Službeni glasnik«. Urednici knjige iz Zadruge Res publica bili su Dragoš Ivanović i Nebojša Popov a od strane »Službenog glasnika« Ilija Vujačić.

zbivanja razume i razjasni, posebno je naglasio Popov. U Tepavčevim tekstovima, pored površinskih, koji odražavaju aktuelni trenutak, nalaze se i dublji slojevi koji se tiču same pojave i suštine tretiranog društvenog problema pa tako čitalac može da uoči i suptilnije tokove društvenih zbivanja. Popov je naročito ukazao i na činjenicu da je pokojni Dragoš Ivanović obavio najveći deo uređivačkog posla, a da je njemu preostala redakcija, kao i dovršetak pogovora na kraju knjige koji je sačinio iz Ivanovićevih beležaka.
Ilija Vujačić je naglasio svoje uredničko zadovoljstvo što mu se pružila prilika da objavi knjigu tekstova tako umnog mislioca kakav je Mirko Tepavac i prisutnima izneo nekoliko ključnih biografskih podataka o autoru.
Posebno su zanimljiva bila neobična i duhovita zapažanja Dušana Makavejeva o liku i delu Mirka Tepavca. On je u svom podužem izlaganju ustanovio određene vremenske »repere« tokom ovih 18 godina na osnovu kojih je govorio ne samo o Mirku Tepavcu nego i o našoj najnovijoj istoriji, ratovima i stradanjima ljudi. Energični protivnik svakog totalitarizma i naravno Miloševićevog, Makavejev je podsetio prisutne na ludilo režima ali i ludilo koje je vladalo u Srbiji toga vremena. »Taman kad pomislim«, kazao je Makavejev, »kako od jednog zločina o kojem pišu sve novine i trube sve televizije, ne može biti ničeg goreg, dogodi se još strašniji. Pomislio sam posle bombardovanja Dubrovnika i smrti mog prijatelja pesnika Milišića da stvarno od tog teško da može biti većeg zločina – razarati biser Jadrana i biser svetske kulturne baštine. Ali posle srušiše most u Mostaru. A onda usledi još gore: Markale. Pa posle nešto što ni u snu normalan čovek ne bi pomislio: masakr, zapravo genocid u Srebrenici koji učiniše bosanski Srbi pod vođstvom Karadžića i Mladića«.
Vrlo nekonvencionalni prijateljski dijalog vođen je između Makavejeva i Tepavca. Makavejev je sve Tepavčeve političke i spisateljske poteze posmatrao iz umetničke, filmske ravni. »Vi ste bili maltene drugi do Tita, i vi ste imali hrabrosti da jednom Titu kažete ne i date ostavku!«, ne bez iskrenog divljenja obraćao se Makavejev Tepavcu. Ovaj je, s urođenom skromnošću, odbijao od sebe kvalifikacije koje je štedro prosipao Makavejev: »dežurna savest svog vremena«, »hrabar«, »pošten«, »odlučan«, »nesalomive volje«, »ma treba biti ludak u onom pozitivnom smislu pa Titu reći neću i ne mogu više« itd. i uglavnom se ograničio na reči zahvalnosti izdavačima i urednicima. Posebno je sa prijateljskim pijetetom i zahvalnošću što je knjiga ugledala svetlo dana apostrofirao urednika knjige pokojnog Dragoša Ivanovića.
U vrlo opuštenoj atmosferi i nekonvencionalnom tonu Makavejeva predstavljanje knjige je trajalo neobično dugo, više od dva sata.

	Z. M.