Možete li da zamislite Srbiju u kojoj je zakonom zabranjeno učenje engleskog jezika i čiji se profesori hapse i proganjaju kao sumnjivi elementi koji šire zapadni kulturni duh i time kvare domaću mladež? U kojoj je uvedena zabrana privatne upotrebe kompjutera, u kojoj su na vlasti »ujedinjene patriotske partije« sa Crkvom kao vrhovnim arbitrom i »verifikatorom svih zakona«, u kojoj su iskorenjeni homoseksualci i narkomani, i gde caruje tajna policija koja ima ulogu čuvara pravoslavne misli koja je pretočena u državnu politiku?
Naime, dok su na međunarodnom planu Zapad i Ujedinjena Rusija otpočeli Drugi hladni rat, Srbija je definitivno izgubila Kosovo nakon neuspešne intervencije njenih snaga, i ponovo dospela u međunarodnu izolaciju. Jedini prijatelji su joj Ujedinjena Rusija iz koje dolazi hrana i humanitarna pomoć i još nekoliko autokratskih država. Iz zemlje se više ne može izaći, a svaki ilegalni prelazak granice kažnjava se zatvorom u trajanju od dve do deset godina. Legalno, van zemlje mogu da putuju samo najviši predstavnici režima i Crkve, kao i članovi njihovih porodica. Na »Narodnoj televiziji« prikazuju se isključivo ruski i domaći filmovi jer je zapadna kultura zakonom zabranjena. U nauci vlada kreacionistička teorija, dok su zastupnici Darvinove otpušteni sa fakulteta i optuženi za »zapadnu jeres«. Ogromnu nezaposlenost Vlada rešava tako što gradi palatu »Sloga«, monumentalnih razmera u strogom centru prestonice za potrebe svih svojih ministarstava i crkvenih velikodostojnika, i za njenu gradnju angažuje na hiljade mladih ljudi svih struka. Samo otpušteni i društveno bojkotovani profesori engleskog jezika ne mogu nigde da se zaposle, izuzev nekoliko vrbovanih koji za tajnu policiju prevode intervjue zapadnih političara i skidaju vesti sa interneta dostupnog jedino najvišim predstavnicima države i Crkve.
Takvu Srbiju u 2025. godini u svom futurističkom romanu Šaht zamislio je mladi beogradski pisac Andrija Matić (1978).
U središtu radnje romana nalazi se tridesetčetvorogodišnji profesor engleskog jezika jedne beogradske gimnazije po imenu Bojan Radić, koga nove mere »Vlade narodnog jedinstva« nakon gubitka Kosova i izgubljenog rata sa Zapadom zatiču prilično nespremnog. Sam na ovom svetu, bez roditelja koji su mnogo ranije poginuli u saobraćajnoj nesreći, bez prijatelja, nedruželjubiv i prilično introvertnog karaktera, bez posla i novca neophodnog za život, Bojan Radić postaje laka meta vrbovanja tajne službe. Njegov komšija u zgradi, izvesni Sretenović, načelnik Službe bezbednosti, pretnjama i novcem pridobija ga za saradnju. Naime, za enormno visok honorar dužan je da vikendom podučava engleskom jeziku njegovu decu koju inače sprema za studije na Zapadu »kako bi bolje upoznali neprijatelja« i kako bi docnije, po povratku u zemlju, »bili njeni dobri upravljači«.
Nesreća za Bojana i njegova tragična sudbina – odnosno dramski zaplet romana –

školskog dvorišta, vidi kako veroučitelj, sveštenik od svojih pedeset-šezdeset godina odvlači malenog dečaka u obližnji magacin. Prikradajući im se Bojan sa zaprepašćenjem gleda kako sveštenik zadiže mantiju i tera dečaka da ga oralno zadovolji. Dečak se opire ali pod pretnjom da će biti strogo kažnjen zadovoljava perverznog popa. Bojan ozlojeđen popovskom dvoličnošću priskače dečaku u pomoć i tom prilikom u jarosti ubija sveštenika. Shvativši šta je učinio i znajući da će ga optužiti ne samo za sveštenikovo ubistvo nego da će mu Služba podmetnuti da je i silovatelj dečaka, on iz stana uzima samo najnužnije stvari i beži. Skriva se po podrumima i šahtovima. Hapse ga kao najvećeg monstruma i osuđuju ga na smrt.
To je u glavnim crtama sadržaj ovog romana očito napisanog kao vapaj mladog pisca koji jasno sagledava aktuelne političke prilike u Srbiji koje odavno nisu povoljne za iskrene proevropske reforme i koji ozbiljno strahuje za političku sudbinu Srbije ali i za egzistenciju njenih građana. Naime, na spoljnom planu najnovija Tadićeva »četiri stuba spoljne politike« (?!!) odnosno postepeno političko udaljavanje od zapadnih zemalja i sve veće priklanjanje Kini, Rusiji i autokratskim državama nerazvijenog sveta, apostrofiranje »očuvanja Kosova« kao primarnog cilja spoljne politike za šta se – bez ikakve dileme – mora platiti određena politička cena, a na unutrašnjem sve intenzivnije urušavanje ljudskih prava i političkih i medijskih sloboda donošenjem represivnih zakona, dalje jačanje uticaja Srpske pravoslavne crkve – razlozi su koji moraju da zabrinu svakog razumnog građanina za sudbinu ove zemlje. Stoga mladi pisac u romanu nimalo slučajno ističe kako su poput današnje Putinove Rusije i u Srbiji iz 2025. godine zabranjene strane nevladine organizacije kao »špijunske«. I stvarno, kada bi ovaj roman imao miris koji će se u budućnosti nadvijati nad Srbijom (ukoliko se zvanični Beograd ne vrati putu proklamovanom nakon 5. oktobra 2000) bio bi to nesumnjivo »miris ruskog cveća«.
Sâm roman se odlikuje modernim i jasnim jezikom sa uočljivom individualnom strategijom pisca da čitaocu nedvojbeno ukaže na smisao sopstvene ironizacije teksta. A taj smisao vidno se preobražava i širi iz poglavlja u poglavlje. Nedvosmislenom ironičnom inkriminacijom politike jednog režima (sadašnjeg ili budućeg, svejedno!) kao i hronotopskom otvorenošću (vreme: 2025. godine, toposi: Srbija, Beograd, Knez-Mihailova ulica, Centralni zatvor i sl.) mladi pisac želi da čitaocu literarnim sredstvima prikaže ozbiljnost i dramatičnost aktuelnog političkog trenutka u Srbiji.
Ovaj roman svojom političkom angažovanošću naići će na dobru recepciju pre svega kod onih čitalaca koji pripadaju intelektualnom krugu koji podržava postmodernističku političku ideju o izbegavanju oružanih sukoba među državama sveta i insistiraju na poštovanju individualnih ljudskih prava i sloboda, a ne na neotuđivom i nedodirljivom suverenitetu država, konceptu na kojem se, inače, zasniva veliki projekat koji se zove Evropska unija. Oni drugi, pak, koji su u većini i koji zastupaju konzervativnu tezu da međunarodna politika čak i u 21. veku mora da kopira onu s kraja 19. i početka 20. veka, koja svoj osnov ima u neminovnom preklapanju i sukobljavanju interesa i sferâ uticaja između više egzistirajućih velikih sila – što zakonomerno, pre ili docnije, vodi oružanim sukobima – prećutaće postojanje ovog romana. Baš kao što »mudro« prećutkuju mračne i sramne delove naše starije, a naročito iz najnovije prošlosti. Da će se malo šta nabolje promeniti svestan je i pisac, jer inače ne bi njegov junak uoči pogubljenja prestao da očajava, da plače, da kuka, da moli i da oseća bilo kakav strah. Umesto svega toga, mirno je i s olakšanjem pomislio: »Ja ću se spasti. A oni ostaju, ovde...«

	Z. M.