ostvarenje drevnog sna da filozof i praktički živi svoju filozofiju. Okosnicu takve filozofije i života čine istina i sloboda. Tako sam Kangrga veli, u ogledu »Poziv filozofa – filozof i istina« (139–150): »Ako se sami ne izborimo za vlastiti smisao života, a to ujedno znači za istinitost i slobodu toga života, onda nam sve to nitko drugi neće u gotovu obliku ‘pružiti na tanjuru’« (150). Zaista, i površnim poznavaocima njegovog životnog puta poznato je na koliko je životnih prepreka nailazio, od prvih javnih nastupa do kraja života, odnosno koliko košta trajno praktikovanje »bespoštedne kritike svega postojećeg«. I nije reč samo o tradicionalnim otporima i smetnjama, nego i o ideološkoj odbrani prvih nagoveštaja socijalizma u kojima je Kangrga stalno tragao za mogućnostima drukčijeg, boljeg. Otuda, i onda kada podseća na izvesne domete razvoja Jugoslavije posle 1945. godine (prevazilaženje zaostalosti i siromaštva, početke industrijalizacije i urbanizacije, rasta životnog standarda, besplatnog zdravstva i školstva i izvesne životne sigurnosti), to nije nikakva apologija starog režima. Daleko od toga. On je sasvim jasno isticao da je i u Jugoslaviji, uprkos izvesnim rudimentima radničkog i društvenog samoupravljanja, dominirao – staljinizam, protiv kojeg je čitavog života vodio stalnu borbu. Reč je o upozorenjima o elementarnim činjenicama koje ignorišu ili falsifikuju protagonisti puke negacije svega što voluntaristički proglašavaju socijalizmom ili komunizmom, »kao takvim«.
Znatan deo svojih intelektualnih i životnih potencijala uložio je Milan Kangrga i u sistematsku kritiku i otpor narastajućem nacionalizmu, već od 1971. godine, pa i u decenijama koje su sledile. Po njemu, nacionalizam je okretanje prošlosti, »povijesna perverzija«, gde je ono ljudsko buduće stavljeno ad acta (159). Vremenom se pokazalo da »pljačka, korupcija i organizirani kriminal od vrha do dna« teži stvaranju celovitog sistema. Na delu je, dakle, vaskrsavanje plemenske prošlosti koja nas zakiva za istorijske naslage »krvi i tla«, ispod nivoa nacije kao tvorevine modernog doba. A bez podloge građanskog društva i izostale građanske revolucije, često je isticao Kangrga, nije ni zamisliv a kamoli ostvariv bilo kakav stvarni socijalizam, odnosno život u istini i slobodi. U vezi s tim uvek je podsećao na geslo iz Komunističkog manifesta da je »slobodni razvitak svakog pojedinca uvjet slobode za sve«. Toga se on držao tokom čitavog svog života, ne libeći se da se deklariše kao proleter i levičar (inače, rođen 1. maja, što je često i pomalo šeretski isticao, na zagorski način). Priče o pretećem povratku komunizma, umesno je upozoravao, služe kao udarno oruđe antilevičarske i antikomunističke propagande, jer, naprosto, ni po običnoj »zdravoj pameti«, ne može se vratiti ono čega nije ni bilo.
U svojoj knjizi Šverceri vlastitog života, koju je sam često pominjao, Kangrga je podvrgao temeljitoj kritici način života mimo i protiv istine i slobode. On je podrobno analizirao

uobičajenog shvatanja ketmana, gde u onima koji ga upražnjavaju postoji makar minimum svesti o podvojenosti skrivenog i javno izraženog mišljenja, kod »švercera« nema te podvojenosti, jer, podsećamo, njih »ništa ne muči«, oni iskreno veruju u svoje laži.
Da bi čovek živeo u istini i slobodi potrebno je, dabome, podosta i građanske hrabrosti. I kada je bivao sve usamljeniji, Kangrga se nije libio da uputi javno pismo Franji Tuđmanu, u vreme kada je bio na vrhuncu moći, da mu spočitne da je oklevetao tada već pokojnog Gaju Petrovića, insinuirajući mu nekakvu nepodopštinu. Kangrga mu je pred celokupnom javnošću rekao da – laže, što baš i nije u duhu tradicije akademske »finoće«. Nije se Milan ustručavao ni da digne svoj glas protiv paljenja »nepodobnih« knjiga ili njihovog izbacivanja iz knjižara i biblioteka, zbog čega je potezan po sudnicama i na razne načine blaćen u skandaloznim medijima.
U svojim poznim istraživanjima, baveći se naročito Fihteom i Marxom, sve izrazitije je naglašavao primat praktičkog uma (praxis). U tom kontekstu je zaključio da je spekulacija viša faza filozofiranja, pa se na osebujno duhovit način odricao da se deklariše kao filozof. Po završetku rukopisa Spekulacija i filozofija – od Fichtea do Marxa (krajem 2007. i početkom 2008) sam Kangrga je u krugu prijatelja govorio da je završio svoje životno delo. Tim povodom je u istom krugu iskrsla ideja da 1. maja 2008. proslavimo njegov 85. rođendan i »promovišemo« rukopis njegove najnovije knjige, i to na Gubavcu, golom školju kod Lumbarde, uz ribu i vino, gde smo se u vreme Korčulanske letnje škole povremeno okupljali. Ta želja nam se nije ispunila. Milan je preminuo 25. aprila te godine. Nadamo se da ćemo jednoga dana doživeti stvarnu promociju njegove poslednje knjige.
Inače, Milan Kangrga (1923–2008) je tokom 57 godina svoje akademske karijere objavio 15 knjiga, mnogo članaka, imao puno studenata u zemlji i svetu, ostavljajući dubok trag ne samo u svojoj domovini. Međutim, od njegovih 15 objavljenih knjiga, kako su ustanovili merodavni istraživači Kangrginog opusa, u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici mogu se naći samo tri knjige. Nije poznata sudbina intelektualne ostavštine ni drugih velikana naše filozofije i sociologije – Gaje Petrovića, Rudija Supeka, Danka Grlića, Predraga Vranickog, Ivana Kuvačića i drugih. Izgleda da je višegodišnji obračun režima s »crnim talasom u kulturi« nakon 1968. godine ostavio dubok trag skrivajući i falsifikujući skoro dvadesetogodišnje razdoblje stvaralačkog uzleta jugoslovenske umetnosti, filozofije i nauke.

	N. P.