|
O lažima, o nama
19. 09. 2009. Ulazim sa kćerkom
u autobus 83, vodim je na rođendan kod drugara.
On živi kod Arene, a mi smo na Vračaru, stići ćemo
brzo. Moja devojčica je ponosni đak prvak, raduje
se rođendanu i ne smeta joj što niko od putnika
neće da nam ustupi mesto. Svi tupo gledaju kroz
prozor. I mlađi i stariji. Baš ih je briga za neko
tamo dete koje poskakuje u autobusu. Silazimo kod
Palate Federacije. Stanica je ukrašena nekakvim
crveno-plavim nalepnicama sa oznakom 1389.
i porukom: »Čekamo vas!« Svašta. Prvi put
vidim ove nalepnice. Dok ona bude na rođendanu,
ja ću istražiti malo ovaj kraj kod Arene, ionako
nisam čest gost ovog dela grada.
Šetam nadvožnjakom u blizini B 92. Gledam grafite.
»Ne verujte njihovim lažima B 92«.
Iscrtane Davidove zvezde i B 92 – stoje
jedni pored drugih. Nisam dugo videla slične grafite.
Da, ostao je jedan u blizini Medicinskog fakulteta
– piše »B 92 ustaše!«.
20. 09. 2009. Učlanjujem se u Facebook
grupu – podrška Brisu Tatonu, teško povređenom francuskom
navijaču. Svi građani Srbije osećaju sramotu
i žale zbog tog incidenta i mole za oporavak Brisa
Tatona. Stvaramo ovu grupu da bismo iskazali podršku
Brisu i njegovoj porodici. Osuđujemo svaki čin mržnje
i nasilja prema navijačima Tuluza koji su bili gosti
Beograda i Srbije. Mi molimo za Brisa i
tražimo njegov oproštaj. Tako piše na profilu
grupe.
Slušam vesti. Parada je otkazana iz bezbednosnih
razloga. A na Kalemegdanu je prebijen jedan australijski
turista. Mislili su zagovornici zdrave, tradicionalne
porodice i srpstva (bar se tako deklarišu u brojnim
izjavama za medije – čuj ovo! Pa postoje i novinari
koji im daju značaj i suviše prostora! Tvrde, pak,
ovi novinari da je to demokratija i tolerancija
ili šta već...) da je nesrećni turista došao na
Paradu, pa su ga isprebijali. Za svaki
slučaj. Milicija je pohapsila desničare, njih tridesetak,
tako kažu. Verovatno će ih pustiti za dan-dva. I
nikom ništa. Do sledeće prilike. Da, a oni anarhisti
su optuženi za terorizam. A nikog nisu prebili.
21. 09. 2009. Jedna
Facebook drugarica piše: »Đilas i Amfilohije
– to su srca dva!« A Boško Jakšić veli da je država
sila i da zato ne veruje da nije moglo da se angažuje
|
dovoljno milicije da
se Parada obezbedi i održi. Piše
Jakšić da je država kapitulirala pred Crkvom.
Možda i jeste. Ja ne znam. Ja mislim da
je odavno kapitulirala. Sa velikim »K«.
I to pred samom sobom. Pa ta kao sila,
to jest ova država nema na svom južnom delu
ni definisane granice. Niko živi ne zna
da li je Kosovo Srbija ili je Srbija Kosovo,
bitno je da slogani postoje, pa se po potrebi
aktiviraju. A da, a ko bi istinski i želeo
da obezbeđuje Paradu? Deo milicije
koji je likovao (sećam se dobro ozarenih
lica
|
|
|
|
Diego Velázquez,
Venus at Her Mirror, c. 1644-1648.
|
 |
nekih milicajaca tamo kod mene u kraju, neki su
jedni drugima i čestitali /?/...) kada je Đinđić
ubijen. Ma čisto sumnjam. Verovatno dobar deo njih
i misli da je Amfilohije u pravu kada priča o Paradi
kao Sodomi i Gomori... Ma sigurno...
Uprkos kapitulaciji, ma kakva da je u pitanju, imamo
mi zato najvećeg srpskog sina, Borisa Tadića! Ozbiljno,
tako piše na impozantnoj mermernoj ploči na jednoj
školi na Palama – da je školu otvorio najveći
srpski sin Boris Tadić i da će se u školi učiti
pisat ćirilica i da su mu zahvalni, mislim
Tadiću, zbog toga...
Da, a čitam i da je Veran Matić, pardon, ekonomska
kriza oduvala čuveni »Retrovizor« Ljubomira Živkova...
Šta je istina? Sex, lies and videotapes.
Zvanična DS/B 92 verzija, istinite laži Verana Matića...
– piše dobro Petar Luković...
I tako, čitamo mi o državi i Crkvi, razmišljamo
o Matiću, a imamo i srpskog sina...
 |
| |
Sandra
Radenović |
|
