Koliko je za vlast bilo važno usvajanje izmena i dopuna Zakona o informisanju po hitnom postupku, videli smo u par dana pre 31. avgusta ali su nam se oči sve šire i šire otvarale u blaženom čuđenju. Nije da nije bilo znakova o novoj »medijskoj reformi«, ali su takvi znaci bili tek jedno »iskakanje iz konteksta« opšteg, tzv. reformskog raspoloženja koje je u našem slučaju uglavnom značilo nadu u (o)lako obećanje slatkog evro-kapitalističkog raja. Od svega što je obećavano pre i neposredno posle izbora u dugoj bici za beskompromisno formiranje (pro)evropske vlade dobismo najavu neobične medijske reforme. »Ovo je tek početak« potvrđuje ministar kulture i medija Nebojša Bradić.
U vikend pauzi pred glasanje u ponedeljak, radilo se najviše. Ne toliko na popravljanju predloga zakona (to je tek efemerna i prilično neuspešna posledica), koliko na »suštini« – štimovanju glasačke mašine. Tako je, pored dogovora sa LDP, i nezavisni poslanik Vladan Batić, baš u nedelju, sa Borisom Tadićem potpisao sporazum o parlamentarnoj saradnji sa DS.
Više znakova upućuje na to da se vlastima neobično žurilo. Ipak, nekakva nada se polagala u potez Borisa Tadića da ne prihvati izglasani zakon, a još više u mogućnost da se u interregnumu do predsedničke odluke hitno interveniše pri Ustavnom sudu. Tadić je, na čuđenje svih, zakon potpisao odmah. Istog dana kada je usvojen.
Čemu tolika žurba u jednoj od najvažnijih zakonskih materija u svakom demokratskom društvu? Priča o ultimatumu ministra Mlađana Dinkića kao jedinom razlogu, sada deluje manje uverljivo. Jasno je da je Dinkić učinio sve da se usvoji predlog zakona koji je prošao na vladi, bez ikakvih bitnijih izmena. G 17 plus nije pokazao baš nikakav interes za primedbe kvalifikovane javnosti. Nije bilo šanse da takav predlog »padne«.
Izmene i dopune Zakona o informisanju su ipak poslužile nečemu od »opštedruštvenog interesa«: pokazalo se da smo društvo u priličnom haosu, da nemamo zajedničke osnovne vrednosne okvire, da su, ma kako to deklarativno izgledalo, još uvek male naše snage u razumevanju pravih problema, a da je još manja naša hrabrost da se suprotstavimo zloupotrebi vlasti o kojoj inače svi ne mislimo sve najgore. Deo novinara koji se ne čini mali a koji je bio oštro protiv sramnog postupka za donošenje u suštini novog a goreg zakona o javnom informisanju, jeste pokazao tu željenu samosvest ali nije imao gde da je izrazi. U stvari, mogli bismo sasvim mirno reći da je medijski esnaf bio protiv.
Vlast, očigledno je već sada, hoće da se zaštiti od znatiželjnih medija i građana. Na razne načine, i kroz više zakonskih predloga, ona pokušava da prikrije svoje, ali i štetne odluke i radnje svojih prethodnika (sa kojima danas deli tu vlast). Stručnjaci upozoravaju da je i paket tzv. evropskih zakona usvojen istog dana kad i izmenjeni Zakon o informisanju, pun »rupa« a da neki od njih deluju »naštimovano«. Zato se s razlogom strepi od tzv. medijske reforme koju je predsednik Tadić, ne zna se zašto baš on, dva puta obećavao, i kada je 2007. ponovo izabran za predsednika Srbije i kada je 2008. njegova koalicija dobila najviše glasova na izborima.
Sumnje se uvećavaju ako se k znanju primi i informacija koja je konačno, a na zahtev Kurira koji je na tapetu finansijske policije, odgovor Ministarstva kulture i medija na pitanje ko je predložio izmene i dopune. Nema imena, ali se tvrdi da su to ljudi iz ministarstva, dakle ne pominjana radna grupa stručnjaka, jer je tako, kažu, jeftinije za državu. Još jedan način da vlast pokaže koliko drži do kvalifikovane javnosti. Njeni nastupi, međutim, opasno prelaze crvenu liniju, pa bi s razlogom trebalo da razmišljamo kakve su joj namere. Da li je opšta ekonomska perspektiva Srbije toliko loša da bi nedostupnost nekih podataka, dokumenata i informacija pomogla održavanju na vlasti i daljoj uverljivosti mnogih sada već prilično praznih obećanja ili neki važni i moćni ljudi, kako iz Miloševićevog doba tako i redova onih koji su pobedili, imaju razloga da razmišljaju da bi najbolje bilo da na vreme spreče znatiželjnu javnost.
Nešto veoma važno se događa. Možda namere svih aktera nisu usmerene protiv opšteg interesa, ali je njihov izraz pogrešan. Ipak, možda se sadašnji moćnici nadaju da će im i po eventualnom silasku sa vlasti biti makar toliko dobro koliko je to njihovim prethodnicima danas. Ovi današnji su zaista puno uradili da im tako bude.

	Nastasja Radović