Ko za vreme trajanja postupka pred sudom, a pre donošenja pravosnažne sudske odluke, u nameri da povredi pretpostavku nevinosti ili nezavisnosti suda, daje javne izjave u sredstvima javnog informisanja kazniće se zatvorom do šest meseci i novčanom kaznom«.

Ova i mnoge druge odredbe naše krivično zakonodavstvo ne čine garantom slobode. Ono obiluje, što nije teško utvrditi, neodređenim krivičnim delima, pravnim prazninama i tzv. difuznim odredbama i izvrće se u svoju suprotnost. Kao takvo postaje opasan instrument vlasti da u političkoj borbi dovode u pitanje individualnu slobodu. Krivično zakonodavstvo sve je manje pravno, a sve više političko sredstvo kojim se usmerava društvena stvarnost. To potvrđuje i prisutna tendencija da sve treba strpati u organizovani kriminal, da svemu treba dati specijalni tretman, da je izražavanje kritičkog mišljenja neprijateljski, u najmanju ruku nepoželjan čin. Ono štiti i mnoge promenljive vrednosti koje moraju biti pretpostavljene slobodi. Čak je zaštita takvih »vrednosti« prešla u organizovani kriminal. Potrebna je detaljna analiza otkuda potiču i kuda vode takve tendencije. Kuda ide srpsko krivično pravo?
Otvorite krivične zakone i tamo ćete naći da li je određena država prožeta slobodom i koliko je zaštitila individualna prava. Krivični zakoni govore da li je država pravna, ili samo ideološka, partijska ili policijska tvorevina. Oni, u stvari, potvrđuju kakva je opšta politička i kulturna stvarnost odnosnog društva.
Krivično pravo mora slediti dostignute civilizacijske vrednosti, jer se neretko standardi vladavine prava sagledavaju kroz sistem vrednosti koje krivično zakonodavstvo ima za svoj cilj. Zato krivično pravo ne sme biti pravo za sebe. Krivično pravo mora biti odraz čovekova razuma, s univerzalnim vrednostima u središtu svoje zaštite, prožeto osećanjem humanosti i naglašenim interesom za očuvanjem individualne slobode. Ono mora očuvati prostor za demokratsko izražavanje kritičkih stavova.
Međutim, krivično pravo često je pretvarano u instrument ograničavanja ljudskih prava. Vlast, naime, zloupotrebljava i koristi krivično pravo radi svoje zaštite i da bi kroz zakonsku formu sprovodila nasilje tj. zaodenula ga prividom legitimnosti.
Da li citirana odredba otvara takvu mogućnost?
Da je zakonodavac hteo da zaštiti pretpostavku nevinosti naveo bi ponašanja kojima se ova pretpostavka dovodi u pitanje i propisao odgovarajuće oblike krivičnog dela. Načelno, takvim inkriminacijama ne bi se imalo šta prigovoriti, jer je pretpostavka nevinosti civilizacijska tekovina, iako njen značaj ne može biti proširen van pravne oblasti, na način da javnost ne može biti zainteresovana za pitanja sumnje da li je krivično delo učinjeno ili ne? Ako bi se široko tumačila, onda se niko ne bi mogao naći u pritvoru pre pravosnažnosti odluke o krivici. Isti je slučaj i sa institutom nezavisnosti suda, koji se u pomenutoj odredbi našao u krugu pretpostavki, iako to nije, jer se radi o ustavnom načelu i političko-pravnom institutu. I ovde je zakonodavac trebalo da navede ponašanja kojima se dovodi u pitanje nezavisnost suda i propiše krivično delo i njegove eventualne oblike. Nikome, na primer, ne bi zasmetalo da jedan takav oblik bude inkriminacija političkog uticaja na sudsku vlast.
Međutim, sve je to izostalo pa se može izvesti zaključak da je delo inkriminisano da bi se sprečila bilo kakva kritika rada suda, čiji rad, neko to hoće, da ostane van oka i suda javnosti. Zar to ne potvrđuje i sam naziv krivičnog dela. Neka čitaoci prosude sami. Pretpostavka nevinosti i nezavisnost suda služiće kao izgovor za krivični progon, čiji je

se krivično delo ne prepoznaje preko njegovih objektivnih elemenata, tj. njegove radnje i posledice, koja se sastoji u promeni u spoljnjem svetu, onda se ono pripisuje učiniocu putem namere, koja se izvlači iz njegovih filozofskih, političkih i ideoloških uverenja, ranijeg ponašanja, sukoba sa vlašću i sl. U totalitarnim društvima takve tendencije imale su za rezultat napuštanje principa zakonitosti u krivičnom pravu, s obrazloženjem da pravda ima koren u »narodnom duhu«, »idealu revolucije« i sl. Krivično delo nije se prepoznavalo, niti utvrđivalo preko njegovih objektivnih vrednosti, već preko ličnosti učinioca. Dovoljno je bilo da vlast nekoga obeleži kao nepoželjnog ili kao neprijatelja i da mu preko subjektivnih elemenata u biću krivičnog dela podmetne neprijateljsku nameru.
Krivični zakoni moraju dostići određene standarde ako odnosno društvo hoće da bude poredak slobode. Za krivičnu odgovornost moraju biti od značaja objektivne činjenice, koje se prepoznaju preko promena u stvarnosti, a ne bilo čijih subjektivnih projekcija, radi zadovoljenja dnevnih potreba. Odredba svakog konkretnog krivičnog dela ne sme biti široka, difuzna, uopštena i nejasna. Opis njihovog bića treba tako izraziti da se iz njega da jasno videti šta je dozvoljeno, a šta nije. Time se uspostavlja mehanizam pravnih garancija od samovolje i arbitrarnosti. Ako bi to izostalo onda bi nejasne i široke odredbe potvrdile da je zakonodavac ostavio prostor sudskoj vlasti da ih dovodi u saglasnost s interesima pojedinih društvenih grupa, njihovih privremenih i sebičnih interesa, trenutnih želja i strasti.
Sudska vlast, vidi se, ne sme ostati nedodirljiva i van javne kontrole. Najpre iz razloga što je u pitanju vlast koja je, makar bila i sudska, podložna kvarenju. Nema prostora ni za kakvu iluziju, niti u političkoj filozofiji i teoriji postoji, kada je u pitanju kritika, bilo kakvo gledište, na koje bi se mogli pozvati, koje opravdava stav o nedodirljivosti sudske vlasti u funkciji očuvanja sudske nezavisnosti.

	Radonja Dubljević, advokat, Beograd