Historia magistra vitae.
Ide cura posred sela, še’sto posto nevesela.
Na ove dve rečenice, zasad tajanstveno povezane, Predrag je dodao i jedno pitanje: ako je istorija učiteljica života, može li istoričar da bude učitelj života?
Izbegavajući opšte poznata mesta, a u želji da se što pre rešim prve »stavke« (historia magistra vitae) o kojoj i vrapci cvrkuću i pojedini papagaji je znaju naizust, dok čovečanstvo (posebno mi Srbi) nikako da dokona da li je išta, ikakav nauk naučilo – podsetio sam na redove Jirgena Koke (»O istorijskoj nauci«):
»Pitanje je da li danas zaista toliko patimo od kolektivne slabosti identiteta kao što se u diskusijama često tvrdi. Pitanje je i da li se manjkavosti u identitetu, ukoliko zbilja postoje, mogu nadoknaditi pribegavanjem istoriji. A pogotovo možemo sumnjati da je istorija kao nauka podesna da obezbedi tradicije i da ojača identitete. Ali izvan sumnje mi se čini da se korist istorije za život ne iscrpljuje u njenom mogućem doprinosu kad je reč o stvaranju identiteta. U ovom kontekstu stiče nov značaj pitanje o funkcijama koje za društvo i pojedince mogu imati istorijsko saznanje i sa njim istorijska nauka i nastava istorije.«
A opet, sluteći nekakvu »komendiju« sa Predragovom »curom posred sela«, pokušao sam da sopstveni »položaj« osiguram sećanjem na Nušićevu Autobiografiju u kojoj pisac poglavlje o istoriji počinje tvrdnjom da je ona na prvom mestu nesumnjivo korisna i stoga što se đaci kod nje vežbaju da izgovaraju strahovite reči i nauče da prelome jezik i osposobe za izgovaranje raznih vratolomnih definicija... Nušić otkriva da je baš zbog istorije, »učiteljice života«, ponavljao razred pobrkavši godine smrti cara Uroša i Maričke bitke.
Nešto kasnije u razgovoru, pokazaće se da sam povodom Predragovih zagonetanja »pun pogodak« postigao ovim citatom Nušića: »Tada je, ne znam kako je sada, profesor srpske istorije... morao biti veliki rodoljub«.

Da si redovno čitao novine uoči početka ove školske godine, ukorio me je Predrag, znao bi da ja ništa ne komendijam, i da sam i ozbiljan i zabrinut: udžbenik istorije za sedmi razred je kasnio. Zašto? Bivši direktor izdavačkog preduzeća za udžbenike javno je optužio sadašnje rukovodstvo da namerno sprečava izdavanje njegovog udžbenika istorije, koji nije poslat u štampu »zato što je u njemu nacionalna istorija zastupljena sa šezdeset posto, a opšta sa četrdeset posto«. (Ovo ti objašnjava ono kako ide cura posred sela še’set posto nevesela, samo što, pardoniram, nije reč o curi.) Sadašnji direktor je izjavio da je razljućeni Istoričar dok je bio direktor od 2004. do 2008. godine primio 5.629.567 dinara na ime autorskih honorara, i pored toga što je imao izuzetno visoku platu (mislim da je naveo sumu od 239.999 dinara), i sve tako u tom smislu, da je, konačno, Istoričar prekršio zakon o udžbenicima koji propisuje zabranu da autor udžbenika bude osoba zaposlena u Zavodu za udžbenike.
Nije pomenuto koliko zakon procenata propisuje za nacionalnu a koliko za opštu istoriju (za sedmi razred osnovne škole). Koliko posto za Dušana Silnog, a koliko za Napoleona Bonapartu. Da li se rodoljublje meri postocima ili možda visinom honorara? Ja sam, Nenade, svojevremeno čitao studiju paragvajskih istoričara Ortege i Gaseta koji su posle višegodišnjih proučavanja utvrdili (inače su obojica poreklom sa Alandskih ostrva) da je bolje biti veliki rodoljub za velike pare, nego mali patriota za male pare. I da se to najlakše postiže u partokratskim državama: uđe, recimo, istoričar, u jednu partiju a ona mu da štogod, zatim pređe u drugu a ta mu da još više štogod, a ako ta druga siđe sa vlasti, pređeš u treću i čekaš mnogo više »posto« štogod... Pa te pitah: može li Istoričar (ne mislim na sve istoričare) da bude učitelj života!

Pa nije to baš isto, odgovaram, istorija i istoričar. Već sam ti citirao Jirgena Koku, a uostalom, pored objektivnog, istorija u subjektivnom smislu »znači odraz razvitka svega što postoji ili, uže, ljudskog društva u našoj svesti, naše saznanje tog razvitka i njegovo istraživanje i obrada«. Prema tome, istoričar treba da...
Predrag me prekinuo u, kako je rekao, vrdalamisanju. Sam će mi odgovoriti na pitanje koje mi je postavio na početku razgovora: može, pojedini istoričari mogu da budu učitelji života, ali sopstvenog, kao onaj iz novinskih i agencijskih izveštaja. Postavlja se pitanje na čemu bi mogla da budu utemeljena njegova nesumnjiva znanja i vredan rad. Meni se čini da se on posebno oslonio na eruditski 17. vek kada su se pojavile i počele da se razvijaju pomoćne istorijske discipline. Kao: numizmatika, diplomatika... »što će omogućiti mnogo plodonosniju aktivnost« (ovo je iz jednog enciklopedijskog leksikona). Ali naš Istoričar nije mogao da zaobiđe ni istorijski materijalizam, onako kako ga je on shvatio.
Ali i mene, završio je Predrag, ipak muči onaj postotak, 60:40 posto... Johan Hajzinha je u jednom svom znamenitom ogledu pisao: »Patriotizam je, iskreno kaže budala, kakvi smo svi mi, naša vrlina i vrlina naših, nacionalizam je greška drugih«.
Koliko košta jedno, koliko drugo?

	Dragutin Orlović